Бомбардовање Радио-Телевизије Србије – НАТО злочин

Бомбардовање Радио-Телевизије Србије од стране НАТО снага извршено је 23. априла 1999. године у 2:06, током бомбардовања СР Југославије и оружане побуне на Косову и Метохији. Тада је живот изгубило 16 радника ове медијске куће, а још 18 је повређено.

Разлози за бомбардовање медијске куће

Влада Србије је у октобру 1998. године донела „Уредбу о посебним мерама у условима претњи оружаним нападима НАТО“, затим и Закон о информисању, чиме је ограничавано реемитовање страних медија.

НАТО је, након што је РТС одбио захтев да емитује шест сати програма западних медијатоком дана, прогласио РТС легитимном метом сматрајући га делом „ратне машинерије“, који спроводи пропаганду и не извештава адекватно о збивањима у рату.

НАТО је тврдио да постоје два разлога за бомбардовање:

1. Било је „неопходно“ да се омета и ослаби командна, контролна и комуникациона мрежа Југословенске војске.

2. Седиште Радио-телевизије Србије је објекат двоструке намене – „Има важну пропагандну улогу“  током оружане побуне на Косову и Метохији.⁽¹⁾

У седишту НАТО-а је признато да се масовни медији противника сматрају оружјем током рата.

Југословенска влада је саопштила да зграда није служила војној намени и да је у њој само смештени објекти цивилне телевизијске мреже. То, дакле, није био легитиман војни циљ.⁽¹⁾

Неуспешна кампања лажи

Међутим, оно шта је разбеснело челнике НАТО-а јесте њихова неуспешна кампања лажи коју су српске медијске куће успешно демантовале. Издвојићемо три најрепрезентативније:

1. Из седишта НАТО-а су преко западних медија покренуте лажне вести о погубљењу албанског политичара Ибрахима Ругове и његових најближих сарадника. Српска телевизија је одмах реаговала, приказујући снимак преговора између „погубљеног Ругове“ и Милошевића.

2. НАТО је пласирао лаж да Срби на приштинском стадиону држе концентрациони логор са 100.000 заробљених Албанаца. Српска телевизија довела репортера француске новинске агенције АФП и емитовала пренос уживо са потпуно празног стадиона.

3. НАТО је пласирао лаж да су људи присиљавани да својим телима штите београдске мостове. Српска телевизија је ове лажи оповргнула директним преносом са београдских мостова.

О некима од тих лажи сведочили су и страни новинари са лица места. Један од њих, Пол Вотсон, Новинар Лос Анђелес Тајмса, добитник Пулицерове награде каже:

„Чак ни на Косову нисам могао да избегнем глас Џејми Шеја на сателитским каналима. Он ме је уходио у најчуднијим тренуцима, негирајући податке за које сам знао да су тачни, потврђујући оно што је нетачно.“ (Пол Вотсон, „Сведок рата„, Лос Анђелес Тајмс 20 јун 1999.)

Британски премијер Тони Блер и његов министар спољних послова Робин Кук више пута су покушавали да оправдају бомбардовање РТС-а аргументацијом да је српски емитер заправо војни циљ.

Француски лист Либерасион окарактерисао је медијску кампању ратне машинерије НАТО-а на следећи начин:

„У настојању да Милошевића претвори у ђавола, алијанса прибегава све оштријим поређењима, почевши од обичног „гангстера“, а затим прелази на Ал Капонеа и завршава са Пол Потом…“ ⁽²⁾

Према извештају Хјуман Рајтс Воча напад на РТС, планиран је за 12. април, али је одложен због противљења Француске. ⁽³⁾ Француска Влада се противила ваздушном нападу на Радио-телевизију Србије и имала је значајне несугласице са владом Сједињених Америчких Држава око легитимности и легалности ове акције.

Тог 12. априла гађан је путнички воз у Грдечичкој клисури, на прузи Београд-Солун.

Према Веслију Кларку, команданту операције бомбардовања, НАТО је запретио југословенској влади на конференцији за штампу Пентагона пре ваздушног удара да ће бомбардовати седиште Радио-телевизије Србије.

Италијански новинар Ењо Ремондино навео је у својој књизи да се знало да ће телевизија бити бомбардована због чега су страни новинари прекинули сателитску конекцију.

Међутим, октобра 2002. делегацију Репортера без граница (Роберт Менард, Сорија Блатман и Александра Леви) примили су Едгар Бакли, генерални секретар и сарадник атланске Алијансе одговоран за планирање и операције и Ив Бродер портпарол и шеф службе за односе с јавношћу и медијима.

Едгар Бакли је објаснио да је РТС био идентификован као војна мета после дугог процеса консултација међу савезницима и после консултација с правницима и потврдио је да је: „Зграда РТС-а била одабрана само из политичких разлога.” Он је прецизирао да: “Војни циљ НАТО-а није обавезно по природи ствари војни .”

Што се тиче питања о „упозоравању у дато време и путем ефикасних средстава“, Бакли је потврдио да Алијанса није објавила никакво специфично упозорење Милошевићевом режиму. „Ми нисмо упозорили на неизбежност овог удара како бисмо сачували животе наших пилота и искључили могућност да режим намести живи зид на ову мету.”

Томахавк и медијске слободе

23. априла 1999. године у 2:06, тридесетог дана ваздушних напада НАТО-а на Југославију крстарећим пројектилима Томахавк погођена је зграда државне телевизије.

У време бомбардовања у згради је било око 200 људи. Погинуло 16, теже је повређено троје, а лакше петнаест радника који су били на свом радном месту и преносили ноћне вести. Међу погинулима су шминкери, камерман, монтажер, уредник програма, тројица чувара… Многи радници РТС-а су неколико дана остали заробљени под рушевинама и са њима је контакт одржаван само преко мобилних телефона.

Приликом бомбардовања зграде РТС-а погођена је и оближња руска црква Свете Тројице, а уништено је и више репетитора Радио-телевизије Србије.

Радио-телевизија Србије наставила је са емитовањем програма са непознате локације за мање од 24 сата након бомбардовања.

После извршеног напада на РТС, специјални изасланик САД за Југославију, Ричард Холбрук, налазио се на вечери одржаној у хотелу Гранд Хајат у Њујорку поводом обележавања 60. годишњице оснивања Клуба прекоокеанских новинских дописника (Overseas Press Club). Том приликом је изјавио:

„Непосредно пре доласка овде, Исон Џордан ми је рекао да је Радио-телевизија Србије уништена у ваздушним нападима и да у блиској будућности неће моћи поново да емитује. Ако су ствари онакве како ме је Исон известио, а верујем у све што СИ-ЕН-ЕН каже, ово је изузетно важан догађај. У ствари, чак и ако се српска радио-телевизија само на кратко заустави, један од три стуба југословенских власти је сломљен, а друга два су њихова војска и тајна полиција. Мислим да смо направили важан и позитиван напредак.“⁽⁴⁾

Док је потпредседник Владе СР Југославије Вук Драшковић на Би-Би-Сију апеловао на новинаре да реагују на бомбардовање РТС-а убијање новинара, водитељ Би-Би-Сија му је одговорио: „Али они су ширили лажну пропаганду!“.

Би-Би-Си је јавио да „неће приказивати призоре разарања српске телевизије јер су „превише потресни” за гледаоце. Овај рат је морао остати „стерилно чист”: без слика мртвих и рањених, јер смрт Срба није смела попримити људско лице.„ ⁽⁵⁾

Реаговања на злочин

Сутрадан, 24. априла, тридесет хиљада људи протестовало је у Београду, против напада НАТО на зграду РТС, а у знак жалости за погинулима полагано је цвеће и паљене су свеће испред рушевина у Абердаревој улици.

Према закључку низа ауторитативних међународних организација које прате поштовање људских права, укључујући Амнести Интернашонал и Хјуман Рајтс Воч, уништавање телевизијског студија спада у категорију ратних злочина.

Амнести Интернашонал је напад окарактерисао као ратни злочин, сматрајући да је прекршен Члан 52(2) Протокола 1 Женевске конвенције која дефинише војне и цивилне циљеве, наводећи да учешће у пропаганди није довољан аргумент да се медијска установа прогласи легитимним циљем.

Конкретно, у извештају Амнестија се наводи да је бомбардовање зграде РТС-а од стране НАТО-а:

„Бомбардовање зграде РТС-а је био намерни напад на цивилни објекат те самим тим представља ратни злочин.“

Према чланку Амнестија објављеном 2009. године, нико није одговарао за сам напад, а правда за жртве није постигнута.

Хјуман Рајтс Воч је критиковао напад образложивши да није било разлога да се нападне телевизијски студио уместо одашиљача. Хјуман Рајтс Воч се позвао на исти члан Женевске конвенције, по којем је НАТО требало да преузме мере предострожности и обезбеди јасно упозорење чак и у случају да је могао да оправда проглашење легитимним циљем. Такође, навели су да су ризици за цивилно становништво превазишли војну корист.

Према једној од анализа Црвеног крста, то што је РТС коришћен као средство ратне пропаганде по Женевској конвенцији није довољан разлог да се прогласи војним циљем, али да је зграда РТС-а у складу са Члан 5(2) Протокола 1 проглашена објектом двоструке употребе (цивилни и војни) због коришћења одашиљача за потребе оружаних снага.

Репортери без граница су 2002. године објавили извештај у којем су саопштили да постоји бојазан да би напад на РТС могао да послужи као опасан преседан и отвори пут за сличне нападе на медије у другим сукобима.

Репортери без граница су дефинисали овај акт као: „… цензуру уз помоћ бомбе.“

Министар иностраних послова Италије Ламберто Дини рекао је да је то бомбардовање телевизије било страшан чин и да није било у иницијалном плану НАТО-а.

Кубански политички лидер Фидел Кастро оптужио је 2007. године бившег премијера Шпаније Хозеа Марију Азнара да је позвао Американце да бомбардују зграде српских радио станица и телевизијских канала током НАТО напада на Србију.

Према Кастру, такав позив је упућен у телефонском разговору између Х. М. Азнара и званичника из Вашингтона, чијим исписима располаже командант.

„Према мом мишљењу, за победу у овом рату потребно је прекинути везу између Београда и српског народа – потребно је уништити комуникације, радио, телевизију и телефон“, цитира Ројтерс речи приписане бившем шпанском премијеру.

Кубанска штампа, у којој су објављени исписи и коментари Фидела Кастра, није прецизирала порекло транскрипта.

Ноам Чомски је 2015. године упоредио терористички напад на редакцију листа Шарли Ебдо са бомбардовањем зграде РТС-а и указао на дволичност западних медија и политичара јер 1999. године „није било демонстрација или крика згрожености, нити повика „Ми смо сви РТС“, као што је то било са слоганом „Je suis Charlie“.

Чомски је бомбардовање Радио телевизије Србије описао као терористички чин.

Према речима Чомског, портпарол Пентагона Кенет Бејкон рекао је у Вашингтону да је „српска телевизија део Милошевићеве убилачке машине као и војска“, што ју је, према овом тумачењу, учинило легитимном метом напада.

Право и правда

Европски суд за људска права је 2001. године прогласио неприхватљивим предмет који је у име запослених у овој станици покренуло шест југословенских држављана против НАТО-а. Тужба је поднета због тога што НАТО овим чином прекршио Европску повељу о људским правима, која штити права на живот и слободу говора.

Душан и Зоран Марковић су у предмету Марковић против Италије тужили Италију Европском суду за људска права јер је, као чланица НАТО савеза, „Италија играла важну политичку и логистичку подршку“ у НАТО нападима на СРЈ из италијанских војних база, те су стога захтевали одштете од италијанске владе.

Италијански судови су одбили њихову тужбу, а Европски суд је утврдио да тиме нису прекршена никаква људска права.

У Коначном извештају Комисије за истрагу НАТО бомбардовања Југославије Генералном тужиоцу који је издао Међународни кривични суд Уједињених Нација за бившу Југославијуконстатовано је да емисије које је емитовала Радио-телевизија Србије нису довољан разлог да би се зграда ТВ станице претворила у „легитимну војну мету“, али:

„Пошто је напад заправо био усмерен на подривање комуникационих мрежа, то је било правно прихватљиво…  Несрећа бомбардовања зграде повезана је са главним циљем да се онемогући српски војни систем командовања и контроле и уништи систем комуникација, односно апарата који држи Милошевића на власти.“

У саопштењу о цивилним жртвама стоји:

„Под претпоставком да је станица била легитиман циљ, цивилне жртве су нажалост биле велике, али се не чини да су јасно непропорционалне.“

У контексту чињенице да је Нато агресија на СР Југославију била незаконит акт против једне суверене државе, чланице Уједињених Нација – извршен без одобрења Савета Безбедности Уједињених Нација и супротно важећим међународним повељама, поставља се питање како Међународни кривични суд Уједињених Нација може да било шта прогласи легитимним циљем у терористичкој акцији која је цела са становишта Уједињених Нација и Међународног права била нелегитимна?

Са друге стране, не постоји ни једна одлука Уједињених Нација која би довела у питање демократски изабрану власт СР Југославије и Слободана Милошевића као њеног председника па се намеће друго питање: Како може циљ „да се онемогући српски војни систем командовања и контроле и уништи систем комуникација, односно апарата који држи Милошевића на власти.“ да буде оправдање за Бомбардовање националне медијске куће једне суверене државе, чланице Уједињених Нација?

Бивши директор РТС-а Драгољуб Милановић осуђен је, 2002. године, на 10 година затвора због тешког кривичног дела против опште безбедности зато што није предузео све мере да се запослени и опрема заштите и евакуишу.

Професор Масачусетског технолошког института наводи да је за тај НАТО злочин кажњена само једна особа – Драгољуб Милановић, тадашњи директор Телевизије, који је осуђен на 10 година затвора због неевакуације зграде, а да је Хашки Трибунал закључио да напад није био злочин упркос цивилним жртвама.

Списак погинулих

Александар Делетић (30), камерман
Бранислав Јовановић (50), главни техничар
Дарко Стоименовски (25), помоћни техничар
Дејан Марковић (39), стражар
Драган Тасић (29), електричар
Драгорад Драгојевић (27), стражар
Иван Стукало (33), техничар
Јелица Мунитлак (27), шминка
Ксенија Банковић (27), миксање слике
Милан Јоксимовић (47), стражар
Милован Јанковић (59), механичар
Небојша Стојановић (26), главни техничар
Синиша Медић (32), продукцијски дизајн
Славиша Стевановић (32), техничар
Слободан Јонтић (54), режисер
Томислав Митровић (61), уредник програма

Председник Србије и Црне Горе Светозар Маровић је 2005. године потписао указ о постхумном одликовању „Орденом хероја рада“ радника Радио-телевизије Србије који су погинули током НАТО бомбардовања.

Бомбардована зграда Радио-телевизије Србије остављена је и стању из 1999. да буде спомен зграда. Поред ње изграђена је нова зграда, а у сећање на жртве напада подигнут је споменик „Зашто?“. Такође, сваке године се одржава и меморијални турнир у малом фудбалу „Играјмо за 16”.

Бомбардовање зграде РТС-а извршено је тачно на годишњицу референдума о страном посредовању у решавању проблема на Косову и Метохији (23. априла 1998.).

Питање на референдуму гласило је:

Да ли прихватате учешће страних представника у решавању проблема на Косову и Метохији?

На референдум је изашло 73,05% гласача, а против учешћа страних представника изјаснило се њих 94,73%. За је било 3,41%.

Напомене:

⁽¹⁾ Timothy McCormack, Avril McDonald (eds.). Yearbook of International Humanitarian Law – 2003. The Hague: T.M.C. Asser Press.

⁽²⁾ Агитпроп на войне, натовский вариант // «Эхо планеты» № 16 (575) 16-22 апреля 1999

⁽³⁾ Amnesty International, “NATO/Federal Republic of Yugoslavia: ‘Collateral Damage” or Unlawful Killings? Violations of the Laws of War by NATO During Operation Allied Force,” Amnesty International Index, EUR 70/18/00 (June 2000),

⁽⁴⁾ Amy Goodman (23 April 1999). „Pacifica Rejects Overseas Press Club Award“. Pacifica Radio. New York: Democracy Now!.

⁽⁵⁾ Тамара Б. Груден – Политички дискурс у паролама, слоганима и графитима протеста против НАТО бомбардовања СР Југославије 1999. Универзитет у Београду, Факултет политичких наука, Београд, 2015.

Извор:
РАСЕН