М. К. Бадракумар: „Суецки моменат” Израела

Дипломатска иницијатива САД да се изда заједничка изјава у којој се осуђује Иран због „напада на државу Израел” доживела је фијаско, пошто једва да је било држава изван западног блока које су је прихватиле.

Ово је снажан ударац америчком самопоуздању. Најнељубазније од свих понела се Турска – важна савезница у НАТО пакту и западноазијска сила – којој се амерички председник однедавно лично удвара, а која је одбила да потпише заједничку изјаву.

Осам дезертера из „Светске већине” који су се сагласили са америчким диктатом су по две својеглаве латиноамеричке и евзоазијске државе – Јужна Кореја и три нације са пацифичких острва.

Читава Африка, Западна Азија, Средња Азија, Јужна Азија и регион АСЕАН одбили су да се прикључе америчкој иницијативи. Наравно, ниједна муслиманска земља не би заједничку изјаву дотакла ни мотком.

Идиотски потез Бајдена

То је приказ понижавајуће приче о америчкој изолацији у Уједињеним нацијама. Међународна заједница добро разуме лицемерје и нечувене двојне стандарде који карактеришу америчку дипломатију. У настајућем мултиполарном свету, ова свест ће водити ка томе да „Светска већина” врло пажљиво одабира иницијативе којима ће се прикључити.

У основи ствари јесте то да Иран није напао Израел. Иран је, напротив, узвратио на израелско флагрантно кршење његовог суверенитета противно међународном праву и повељи Уједињених нација – што је било равно ратном чину.

Оно што је још важније, иранска одмазда била је ограничена на израелске војне мете које су биле укључене у напад на Дамаск 1. априла и била је очигледно усмерена на показивање његовог капацитета за одвраћање, како би се Израел обесхрабрио да убудуће настави своје пењање уз ескалаторну лествицу – и све ово уз старање се да се избегну цивилне жртве.

Техеран је објавио разлоге због чега се одлучио на овај потез против Израела и унапред је обавештавао светске силе о ономе што ће се десити, укључујући и Бајденову администрацију, да иронија буде већа. Могли су несумњиво да очекују како ће САД упозорити Израел на предстојећи напад.

Стога, највеликодушније објашњење за идиотски потез Бајденове администрације да покуша да разгласи међународну осуду Ирана јесте да се председник Бајден мучи у вођењу своје кампање, те да јој може нашкодити иранско нарушавање ауре непобедивости јеврејске државе која је утемељена у америчкој војној моћи.

Неприкривени пркос

Велико је питање како ће премијер Бенјамин Нетанјаху видети Бајденову иницијативу – и још важније, амерички очајнички покушај да заустави изгласавање палестинске државности пред Саветом безбедности УН а да не уложи вето. У ствари, игноришући заједничку изјаву, која је издата у Њујорку, он из Тел Авива поручује како Израел има сопствене науме те да ће доносити сопствене одлуке у складу са својим интересима, без обзира на то шта савезници или пријатељи могу да посаветују. То је готово неприкривени пркос у време када представници хришћанских европских нација последњих дана путују у Израел како би помогли америчко настојање да ублаже Нетанјахуову реакцију.

Очевидно, Нетанјаху је изјавио на састанцима у Тел Авиву са британским министром спољних послова Дејводом Камероном и немачком министарком спољних послова Аналеном Бербок да ће се Израел пењати уз ескалаторну лествицу – увредљиво одмахујући руком пред двоје гостију – који су на све начине показивали солидарност са Израелом који се нашао на преломној тачки. Шта се крије иза такве непромишљене смелости Нетанјахуа?

Очигледно, Нетанјаху, који је искусни борац у мрачног и злокобној џунгли израелске политике истовремено плеше у складу са неколико ритмова. Прво и превасходно, он игра на домаћој позорници како би умирио ратоборно домаће јавно мњење, посебно ултранационалисте у његовој коалицији.

Према извештајима, и Камерон и Бербок су инсистирали да Нетанјаху покаже уздржаност, указујући да било какво директно сукобљавање са Ираном може да изазове регионални рат. Оба званичника која су посетила Израел нагласили су да ова држава има право да донесе сопствене одлуке. Са своје стране, Нетанјаху је такође изразио наду да ће било каква израелска одмазда, као одговор на иранску одмазду од 13. априла, бити изведена „на начин који је колико промишљен толико и жесток, као и који ће што је мање могуће допринети даљој ескалацији овог сукоба”.

Суецки моменат

Не изненађује да овакве игре речи долазе од ветерана британске политике, али оно што доприноси дубини Камеронових изјава јесте да је Британија такође схватила да би ово могао бити израелски „суецки моменат” у западноазијској политици.

Године 1956, током тзв. Суецке кризе, када је Велика Британија заједно са Француском и Израелом напала Египат како би запосела контролу над Суецким каналом, Вашингтон је – згрожен што су војне операције отпочеле без његовог знања – извршио притисак на Међународни монетарни фонд да ускрати Британији финансијску помоћ, што је заузврат присилило Лондон да невољно прихвати предлог Уједињених нација о успостављању примирја, а потом и да се повуче.

Уистину, историчари су касније проценили да је британски неуспели покушај да делује изнад онога што јој допушта сопствена снага, само ставио у фокус британски опадајући статус и потврдио да је у питању другоразредна светска сила. Наравно, Бајден није Двајт Ајзенхауер, али Камероново путовање у Западну Азију у овом тренутку провоцира историјске аналогије. И одзвањање ових аналогија неће мимоићи Нетанјахуово ухо.

Срж ствари је у томе што је Техеран упутио снажну поруку да у својим резервама на располагању има огромне стратешке капацитете да директно нападне Израел. У ствари, западна/израелска пропаганда – да су сви пројектили испаљени на Израел пресретнути и да је „причињена мања штета” и сличне празне фразе – je потпуно нерелевантнa.

У сваком случају, Тајмс оф Израел је раније током дана (18. априла, прим. прев) известио, позивајући се на израелску телевизију, да је Нетанјаху одложио унапред припремљене планове за одмазду за бараж пројектила који је Иран испалио током викенда”, након што је разговарао са Џозефом Бајденом.

Телевизија Кан позвала се у свом извештају на високопозиционирани извор: „Одговор неће бити оно што је планирано, пошто су превагу однели дипломатски обзири. Одговора ће бити, али изгледа да ће бити различит у односу на раније усвојене планове”. Телевизија је оценила да овај коментар, по свој прилици, упућује на слабији одговор Израела у односу на оно што је раније одобрено.

Доносиоци одлука у Израелу су тврдокорни реалисти који знају да је самостално хватање у коштац са Ираном далеко изван могућности њихове земље – осим уколико Бајден не нареди директну америчку интервенцију у рату који би потом уследио. То је заиста израелски „суецки моменат”.

Услови за деескалацију

Израелу су очајнички потребни нови приступи и идеје како би угасио „ватрене прстенове” које је распалио покојни генерал Касим Сулејмани, а који се сужавају око ове земље и представљају ендемску појаву у новој епохи хибридних ратова. Украјина би тек требало да научи ову горку лекцију, иако се чини да је прекасно.

Није случајност што је ирански председник Ебрахим Раиси позвао руског председника Владимира Путина како би, према службеној објави Кремља, разјаснио да су техерански „потези били изнуђени и ограничени”. „Истовремено, он је нагласио како Техеран није заинтересован за даљу ескалацију напетости”, наводи се у саопштењу.

У овом документу стоји да „неразрешени палестинско-израелски сукоб представља темељни узрок тренутног развоја догађаја на Блиском истоку. Председници су потврдили принципијелну позицију Русије и Ирана, у којој се заговара да се сместа прогласи примирје у Појасу Газе, ублажи тешка хуманитарна ситуација и створе услови за политичко и дипломатско разрешење кризе”.

Овде лежи наговештај новог промишљања, само уколико у израелском вођству има оних који то разумеју. Русија може бити од користи, уколико се у обзир узму сигнали који последњих дана пристижу из Москве.

Укратко речено, Раисијев позив Путина у среду је уследио после разговора министра спољних послова Сергеја Лаврова и иранског министра Хосеина Амир-Абдолахиана (на иницијативу иранске стране) претходне недеље, коме је опет претходио дан раније телефонски разговор између секретара руског Савета за националну безбедност Николаја Петрушева са шефом израелског Савета за националну безбедност Тајачијем Ханебијем (Tyachi Hanegbi). Портпарол Кремља Дмитриј Песков је од тада скренуо пажњу на текуће „конструктивне” размене мишљења о појачаним тензијама у Западној Азији.

Извор: