ЦВИЈЕТИН МИЛИВОЈЕВИЋ: Уби нам Косово у нама прејака Врховникова усмена реч

Право на правду – Има ли правде – Неправдом против правде

Пише: Цвијетин Миливојевић

Обавезује ли ову државу, по Бечкој или некој другој конвенцији, нечије лично „усмено прихватање“, ако га је уопште било? А ако га је и било, ко су ти мериторни сведоци тог светогрдног чина?

Већ годину дана Врховник српски упорно понавља да у Бриселу и Охриду није ништа потписао, додуше, можда, вели, јесте нешто усмено прихватио, али две ствари никада није и неће да прихвати, док, упркос томе, Србија, све време, имплементира премного тога што, наводно, није прихватила?!
Чусмо, међутим, да је, пре вечере код Макрона, наш председник признао да је већ „имплементирао“ три ствари које, иначе, као, није прихватио.
А чак и ако јесте – делимично или скроз, усмено или како било да било, свеједно –  нешто прихватио, обавезује ли то Србију или Србија има (по свом унутрашњем или по међународном праву) право да одбије такво евентуално „(не)прихватање“? Да ли Врховникова „реч“ обавезује и све нас да се помиримо с тим да, како он то воли да каже, „Србија држи реч“?
…..
Наши правни стручњаци, они махом блиски опозицији, тврде да је усмено прихватање европског споразума о Косову у Бриселу било незаконито, да је председник Србије тиме прекорачио уставна овлашћења, али пошто је тај споразум ипак правно обавезујући, једини излаз је да се председник разреши.
Други тврде да је, са аспекта међународног права, сасвим небитно у којој форми је Врховник прихватио споразум, писмено или усмено, јер је он тиме прихватио независност Косова са свим атрибутима те државности, али за утеху, то још увек – није прихватила држава Србија. Али, кажу да усмени споразуми важе једнако као и они који имају писани траг и – обавезујући су.

Такозвани „европски посредници“ Жозеп Борељ и Мирослав Лајчак, те некакав надрипосредник из Северне Америке Габријел Ескобар, пак, тврде да је постигнута „сагласност о нормализацији (ма шта то значило)односа између Србије и Косова“, да се она налази у тексту Споразума из Брисела, и да чак ни Вучић не оспорава да је у току имплементација тог споразума.

Галиматијас прави.

Па, хајде да видимо шта је пре вечере на којој је постигао још један „историјски споразум“ са „Француском коју волимо као што је она (ваљда, некада, али баш давно, давно) волела нас“, а пропо ових споразума, са годину дана доцње, први пут нешто конкретније прозборио наш Врховник.

„Председниче Макрон, оно што сте рекли да су обе стране нешто учиниле говорећи о Београду и Проштини, морам вам рећи да нису обе стране. Једна страна није испунила ни једну тачку ни Охридског ни Првог ни Другог бриселског споразума, већ та једна страна је направила изборе са излазношћу 3,4 одсто. Када сте ми рекли „потписујте петицију, биће то довољно“, они нам ни после тога не дају изборе. Проводе експропријацију на северу КиМ,  доводе своје полицајце и војнике иако на то немају право. Не води се истрага против оних који су пуцали на нашу децу која су носила бадњак, нема истраге за рањавање Срба, сви само помињу Бањску. Питање динара је питање опстанка Срба на КиМ. А што се тиче Охридског споразума Србија је испунила већ три, иако није морала ни једну, и само да Вас подсетим на прву тачку, а то је формирање ЗСО, која није померена са мртве тачке“ – рекао је председник Републике Србије.

Да појасним овај мазохизам: Врховник се хвали тиме да је Србија испунила три ставке (дала три уступка независном Косову) из споразума који, бар се тако овде тврди, није ни прихватила, а некмоли потписала!? Шта више, Врховник завршава здравицу тиме што обећава Макрону да ћемо „радити све да Србија и у будућности држи своју реч“!

Каква реч, чија реч, за шта реч, о чему је реч, ко га је овластио да у наше име за нешто некоме даје реч – о свему томе грађанима Србије председник Србије није зуцнуо ни реч.

А дај Боже, да и овај тим за борбу против уласка Косова у Савет Европе, није формиран не да се бори већ да статира у „борби“ за коју је неко унапред  договорио да ће бити изгубљена?
.  .  .
Већ у преамбули (европског, ЕУ) Споразума о нормализацији односа између Косова и Србије, пише да су „уговорне стране свесне да су „неповредивост граница и поштовање територијалног интегритета и суверенитета и заштита националних мањина основни услов за мир“.

А у члану 1 тог немачко-француског („Европског“) плана, стоји да ће две стран(к)е међусобно развијати нормалне, добросуседске односе на бази једнаких права и да ће „обе стране међусобно признати релевантна документа и националне симболе, укључујући пасоше, дипломе, таблице возила и царинске печате“.

Испало је да се, од тада до данас, све заиста и одвијало по том плану и да је то  управо све оно што је наш врховни командант исцрпно рапортирао маршалу Макрону, као све оно што је наше Врховништво већ изручило сувереној Републици Косово.

У члану 2 пише да ће се обе стране руководити сврхом и принципима утврђеним у Повељи Уједињених нација, посебно оним о сувереним правима држава, поштовању њихове независности, аутономије и територијалног интегритета, праву на самоопредељење и заштити људских права и недискриминације.

У члану 4 да се „Србија неће противити чланству Косова у било којој међународној организацији“. И, да, то је управо оно што видимо да се, уз килаво и млако, као, противљење Србије ових дана дешава уочи најављеног пријема Косова у Савет Европе.

Видљиво је, такође, да члан 11 упућује на то да се обе стране обавезују да ће – „поштовати Мапу пута за имплементацију приложену овом споразуму“, што се умногоме и реализује..

Уследило је, 19.3.2023, у Охриду, договарање Анекса Споразума о путу нормализације односа између Београда и Приштине (сајт Европске службе за спољне послове објавио да је „постигнут договор после 12 сати разговора“). Курти је, након тога, изјавио: „Имамо договор, друга страна бежи од потписивања“. А наш Врховник је рекао: „Договорили смо неколико тачака, задовољан сам због тога. Процес тек почиње.

У Анексу се Косово и Србија недвосмислено идентификују као две (одвојене) државе, уговорне стране, које „примају к знању да ће Споразум и Анекс за имплементацију постати саставни делови одговарајућих процеса придруживања Косова и Србије ЕУ“, као и да ће ЕУ посредник одмах започети процес измене мерила за Поглавље 35 за Србију због новопреузетих обавеза Србије!? А „Косово и Србија се слажу да неће блокирати примену нити једног члана“…

Србија, дакле, добија нове услове, захтеве и препреке на свом „европском путу“, а Косово експресну награду – убрзавање пута ка ЕУ, најаву уласка у Савет Европе, чак и најаву приступања НАТО-у!?

И све је то, тврде европски посредници – прихватио, додуше усмено, али једнако обавезујуће, Врховник српски!?
.  .  .
Најдиректније објашњење како међународни окупатори Косова и Метохије тумаче нечију „реч“, дао је аустријски дипломата, екс представник ЕУ у разговорима у Рамбујеу и бивши високи представник за БиХ Вофганг Петрич: „Споразуми Косова и Србије су валидни, јер су договорени пред међународним сведоцима, а усмени пристанак премијера или председника важи исто колико и његов потпис, усмени пристанак значи и међународну валидност.“

То је – тумачи Петрич – „европска пракса у случајевима када два висока политичара, шефови држава договоре и преузму обавезе пред међународним сведоцима, а у овом случају то је ЕУ“. Дакле, не међународно право већ, пазите сад – „европска пракса“, ма шта то значило и на ма који део Европе се то односило.
Какав је, сад па то, масовни сведок некаква имагинарна ЕУ, да ли су сведоци сви грађани свих држава чланица ЕУ или само бриселска ЕУ администрација?
Да ли су то Савет безбедности или Генерална скупштина Уједињених нација овластили, а да ми не знамо, ЕУ или некога из ЕУ да буде сведок Вучићеве „усмене сагласности“? Да ли ће неко из садашње или бивше власти у нашој земљи коначно да призна да Тадић – Јеремићева несрећна резолуција из 2010, договорена са ЕУ иза леђа Русији и Кини, ма како лоша била, ипак ЕУ-и даје само мандат да „олакша дијалог између Београда и Притшине“, а  не да арбитрира између Београда и Приштине и свим недозвољеним средствима присиљава Србију да призна као државу незаконито чедо НАТО-а???

Због чега о свему овоме ћути сам Врховник српски? Зашто, уместо да демантује ово што му импутирају НАТО дужносници, он, преко својих пропагандних чауша спинује јавност да то, заправо, можда и јесте истина?

Зар управо све то није признао у свом обраћању Маркону, пре вечере на Јелисејским пољима? Рече ли (и признаде) он да је Србија већ испунила, из Бриселског и Охридског споразума, баш тако рече, и личне карте и саобраћајне таблице итд, а они, ето, неће чак ни ЗСО?

И ко је, када и с којим овлашћењем овластио, ако је овластио, Вучића да даје некакву „реч“,а која се односи на могућност одрицања од 15 одсто територије Србије која је, по Уставу ове земље – „недељива“?!

Да ли је све баш сасвим тако, неумитно и неизвежно, „без алтернативе“?
.  .  .
„Бечка конвенција о уговорном праву“ (потписана 1969. у Бечу, у СФРЈ ратификована 1980. године, а на коју се данас, гледе ових споразума, сви позивају) – већ у преамбули констатује да су „принципи слободног пристанка и добронамерности и правило pasta sunt servanda опште признати“, а у члану 1 пише да се конвенција „примењује на уговоре између држава“.

Па, да ли су „Приштина“ и „Београд“, како ми то утешно зовемо, чињеницом да су српски преговарачи ушли у некакво „уговарање“ са делом територије Србије чију независност не признајемо, ипак, чак и за наш Врх Врхова – две засебне државе?!

Како Конвенција појашњава да израз „уговор“ означава „међународни споразум закључен писмено између држава“, а примера ради, кроз цео Охридски споразум из марта 2023. се стално  помињу Србија и некакво Косово као „уговорне стране“ – како то промаче генијалцима из Врховниковог правног тима? Израз „трећа држава“, пак, означава „државу која није чланица уговора“, па је на месту питање је ли та „трећа држава“ можда онај међународни „сведок на венчању“ кога помиње Волфганг Петрич?

У Конвенцији пише и да „свака држава има способност да закључује уговоре“, из чега се да закључити да су наши „(не)прихватачи“, улазећи у бриселско и охридско уговарање са Притшином, прихватили да је и Косово „држава“!?

Конвенција, даље, каже да се једно лице сматра представником државе у циљу усвајања или оверавања текста неког уговора или изражавања пристанка државе да буде везана уговором, „ако поднесе одговарајуће пуномоћје“.

Намеће се врло прецизно питање за Ану Брнабић (Врховникова Тајница) као тадашњу председницу Владе – јер Влада, а не председник Републике, по Уставу, „води унутрашњу и спољну политику“ – да ли је потписала некакво пуномоћје Вучићу пре Брисела и Охрида и за шта га је, тачно, Влада овластила, ако га је за било какво уговарање овластила?

Или, ако је Врховник прихватио некакав међународноправни акт без овлашћења Владе, шта је Влада одлучила поводом тога, је ли и она прихватила тај уговор и ако јесте, зашто га није упутила Народној скупштини на ратификацију?

Бечка конвенција дефинише, наиме, да пристанак једне државе да буде везана уговором може бити изражен „потписивањем, разменом инструмената који сачињавају уговор, ратификацијом, прихватањем, одобравањем или приступањем или на сваки други договорен начин“. Овде се, елем, помиње одобравање, али нигде усмено, свеједно да ли са или без сведока.

Предвиђа се и могућност „изражавања пристанка ради везивања уговора путем ратификације“. Али, како, наводно, српска страна није ништа потписала, тако ни у Скупштини Србије није било никакве ратификације.

Овде вреди подсетити да је и после потписивања Првог бриселског споразума, у пролеће 2013, Врховник (тадашњи ППВ) тврдио да ће „Србија испоштовати све своје међународно преузете обавезе“, за разлику од „заветница тишине“ из Уставног суда који су се заклињали да је тај споразум само „политички акт“ који не производи никакво међународноправно дејство.

Стоји, такође, да парафирање текста важи као и потписивање уговора, али наше Врховништво тврди да није парафирало ни француско-немачки план „договорен“ у Бриселу 28. Фебруара 2023, ни потоњи Охридски споразум! Па, шта онда – што би рекао Врховник…

Конвенција, рецимо, дозвољава могућност пристанка једне државеда буде везана само делом уговора (не за све одредбе), али то само под условом ако то дозвољава уговор или ако остале државе уговорнице на то пристану, али такве опције нема у текстовима тзв. Европског и  Охридског споразума.

Остало је једино да се надамо да ће у нашу корист то „кумови на венчању“ (Борељ и Лајчак) или друга уговорна страна (Курти!) да посведоче.

У тренутку потписивања, ратификовања, прихваћања, одобравања уговора или приступања уговору, једна држава може ставити резерву (осим ако та резерва није забрањена уговором), али с обзиром да је реч о наводном „усменом прихваћању“, остаје нам само да верујемо или не верујемо учесницима и сведоцима таквог нетранспарентног договарања. Нема потврде да су ни друга уговорна страна ни „сведоци“ прихватили резерве за које наш Врховник тврди да их је изрекао на најмање две ставке француско-немачког  плана и његовог охридског анекса.

„Pacta sunt servanda“ је темељно правило међународног уговорног права које значи да сваки међународни уговор на снази везује државе чланице, па су оне, сходно томе, дужне да га савесно испуњавају.

Каже се да се једна држава не може позвати на чињеницу за то што је њен пристанак да буде везана уговором изражен на начин да се нарушава одредба њеног унутрашњег права у вези са надлежношћу за закључење уговора, као на случај манљивости – осим ако ова повреда није била очигледна и не односи се на неко правило унутрашњег права од суштинског значаја.

И овде лежи могућност да се обори прихватање оваквих споразума против интереса државе Србије, јер је „(не)прихватач“ особа која није надлежна за то него је узурпатор овлашћења која му, по Уставу Србије, не припадају.

Ништавост, гашење или отказивање уговора, повлачење једне чланице или обустављање примене уговора, када су резултат примене ове конвенције или одредаба уговора, немају, према Бечкој конвенцији, никаквог утицаја на дужност државе да испуњава сваку обавезу поменуту у уговору којој подлежу у складу са међународним правом независно од овог уговора.

Али, можда је и ту шанса, ако можемо да аргументујемо став да је Резолуција 1244 из 1999, а не ови споразуми, једини легалан и легитиман акт са становништа међународног права, на основу кога би могао да се уређује будући статус КиМ.

Такође, „држава се може позвати на заблуду у уговору која чини ништавим њен пристанак да буде везана уговором, ако се заблуда односи на чињеницу или ситуацију за коју је та држава претпостављала да постоји у тренутку када је уговор закључен и која је сачињавала битну основу пристанка те државе да буде везана уговором“. То долази у обзир, ако је тачно ово што тврди Врховник да је договорено да се пре реализације било које од ових тачака два споразума формира ЗСО, као преостала обавеза Приштине из Првог бриселског споразума из априла 2013. Године.

У игри је онда и члан 49 Бечке конвенције који говори о „превари“, тј. случају „ако је држава наведена да закључи уговор обманљивим поступком неке друге државе која је учествовала у преговорима“ – можда су нас Немци и Французи обманули –  она се може позвати на превару која чини ништавим пристанак да буде везана уговором.

Ту је и могућност поништења уговора у случају да је пристанак неке државе на уговор „добијен путем корупције њеног представника, непосредним или посредним деловањем неке друге државе која је учествовала у преговорима“. Успут буди речено, о овоме би могао да се позабави и наш Закон о спречавању корупције, одељак који се бави „сукобом интереса“ јавних функционера. А можда је и уцена нашег Врховника разлог за (не)прихватање тог споразума, јер не заборавите да је он скинут са америчке црне листе, тек 2012, а Доглавник Дачић 2008, обојица у моментима када су бивали наговорени и пристајали да формирају „евроатлантистичку“ владу, супротно већинској изборној вољи њиховог бирачког тела.

Конвенција у члану 51 спомиње и „принуду“ као „изражавање пристанка неке државе да буде везана уговором које је добијено принудом извршеном над њеним представником путем поступака или претњи упућених лично њему лишено је сваког правног дејства“ . Каже, такође, да је „ништаван и сваки уговор чије је закључење постигнуто претњом или употребом силе кршењем принципа међународног права који су унети у Повељу УН“.

И заиста, не треба искључити ни ту могућност, да је управо оваква нека врста принуде над нашим преговарачем или претња нашој држави у питању, разлог зашто он још увек, не уме да одговори да ли носи тетки лек или је, ипак, музичар.

И, вероватно, најважнији параграф Бечке конвенције: „Суштинско кршење двостраног уговора од стране једне чланице овлашћује другу чланицу да се позове на кршење као разлог за престанак уговора или обустављање његове примене у целини или делимично.“

Више је него довољно аргумената и за ову солуцију. Довољно је само вратити се на Резолуцију 1244 УН..

Још једно, доста важно, питање: Имају ли два уговора из пролећа 2023. свог „депозитара“ који, према слову Конвенције, може да буде „једна или више држава, међународна организација или главни административни функционер такве организације“?

Ако такав постоји, ко је то; ко га је предложио; да ли се наша страна заиста сложила с тим?

А пошто је дужност депозитара (узмимо да су то Борељ и Лајчак) да „обезбеди  чување оригиналног текста уговора, али и пуномоћја који му буду предати“ – хајде да проверимо, под један, постоје ли стварно такви уговори и нечији парафи или потписи на њима, те, под два, да ли постоји пуномоћје нашем Врховнику, макар и са потписом Врховникове Тајнице, да уговара одустајање од дела територије Србије?!

Још једно важно питање. У завршним одредбама Конвенције пише да је она „отворена за приступање свакој држави“, а инструменти за приступање се депонују код генералног секретара УН. Чекајте, ако Косово није држава чланица ОУН, како може да има међународноправну способност да потписује уговоре?
.   .   .
У фебруару 1872. српска влада је предала (турској) Порти ноту о Малом Зворнику који је, по Хатишерифу из 1833. и разграничењу које је потом уследило, скупа са селом Сакар, све скупа 300 кућа, припао Кнежевини Србији, а турско становништво које је требало да се исели у року од пет година, то није учинило. Неизвршење одредаба од стране Стамбола, давало је Србији могућност да и она пренебрегне своје обавезе, а да пред међународном заједницом за то не сноси одговорност.
Кнежевско намесништво је Русији (која је била гарант извршења Хатишерифа) уручило мемоар којим се од ње тражи да подржи њихову намеру да Србија, у случају да Порта не изврши своју обавезу прогласи државну независност, а ако буде нападнута од Турске, да одговори прихватањем рата.  А најконкретнији резултат тог договора на крути став Порте, била је одлука српске владе да надаље престане да исплаћује данак Турској.

Век и по касније, елем данас, „живи нисмо“ како ли ћемо издржати до 2026, када би, коначно, према Макроновом обећању, „Луј Витон“ требало да стигне у „Београд на води“? Као што смо, као жедни кишу, под Борисом Првим Лепим, ишчекивали „Икеу“, јер тамо где стигне „Икеа“, тамо ће све рајско цвеће да процвета..

А Косово? Као по оној изреци „Добричине Ричарда“ из алманаха „првог великог Американца“ Бенџамина Франклина (18. век) – кога још брига за Косово: „Ништа се брже не суши од суза.“

Извор:
ПРАВДА