МИЛО ЛОМПАР: Вучићева другосрбијанска политика лажи и непрестаног државног удара

Медијска хајка, коју води српски председник, као први циљ има намеру да власт прожме све облике јавности: слободу мишљења, слободу говора, слободу окупљања. Други циљ је да се џепови отпора криминализују. То је злокобна криминализација политичког противљења. Трећи циљ је практичан: треба онемогућити било какав отпор велеиздајничким одлукама које су све ближе нашим данима. Отуд треба преплашити све учеснике у јавном животу. Ако се може говорити о државном удару, како је гласило медијско окривљавање ухапшених људи, онда се то једино односи на понашање српског председника, пише проф. др Мило Ломпар у политичком есеју „Манекени лажи“.

Александар Вучић, наиме, непрестано врши државни удар, јер са позиције власти непрестано крши Устав и законе. Он је претворио свакодневни живот у трајни државни удар. Тако је укинуо сваку одговорност и достојанство саме власти, јер их је претворио у вербално, ментално и физичко насиље, пише Ломпар чији текст преносимо у целини:

Уколико се спроведу одлуке Охридског споразума, попут одлуке о косовским таблицама и пасошима, онда се фактичко стање радикално мења.

Отуд – под лажном тврдњом да никаква одлука није донета, иако је она донета и спроводи се – треба обезбедити миран период за власт, да би она могла да спроводи одлуке на које је пристала. За то су задужени они који треба да димензионирају отпор. Они расејавају акције које су немотивишуће, у времена која су немотивишућа, па мењају приче, па отварају личне нивое расправе, да ли је неко плав или жут, да ли је стар или млад, нагомилавају се бесмислице у јавном простору – да би власт добила на времену. Управљање отпором није бесциљна акција, него је акција „куповине“ времена.

Неопходно је неутралисати оне који су већ јако дуго противници Вучић-Брнабић режима, јер га сматрају штетним и по националне и по демократске интересе, и, у исто време, обезбедити одвијање једног далекосежног историјског процеса који уопште није јавно видљив. То показује да ми немамо посла са личним стварима, него имамо посла са начелним стварима. Отуд када човека вређају лично, он увек треба да гледа који је политички смисао увреде. То је кључно да се разуме.

Ова аргументација која је у медијској кампањи изнета против мене, и сва та вређања по личној основи, у много чему је подударна са оним што је износила невладина (другосрбијанска) интелигенција од 2012. године. Садашња кампања је нехотична потврда моје основне тезе да Вучић-Брнабић режима спроводи невладину (другосрбијанску) политику распарчавања српске државе и декомпоновања српске националне свести. То је кључни улог ове власти. А што то прати нека орнаментика, неко млатарање речима, то је једна врста игроказа који мора да се одвије да би се ствар могла спровести. Све су то потпуне бесмислице, логички неодрживе, искуствено непотврђене, али пропагандно ефикасне. Јер, збуњују и посуновраћују људе, ометајући њихову пажњу, да би их смениле нове: ове ће бити занемарене и остаће – као дестилат – негативна емоција публике која обавија мету кампање без икаквих назнака о лажним садржајима на којима је заснована.

Разишавши се са националном интелигенцијом, због различите процене поступака Вучић-Брнабић власти, што значи из начелних, а не тактичких разлога, нисам се прикључо невладиној интелигенцији, јер нисам променио ниједан свој став, нити сам пропустио да га изнесем у гостовањима на Телевизији Нова С. Остао сам на брисаном простору својих уверења. Јер, обе линије наше интелигенције траже и налазе утоку својих стремљења унутар власти: невладина интелигенција да би што потпуније прожела административну и медијску структуру државе, а национална интелигенција да би себи прибавила материјалну или статусну корист у личном смислу. Тако невладина интелигенција обезбеђује спровођење своје политике унутар власти, док национална интелигенција обезбеђује алиби за невладину политику власти. Вучић-Брнабић режим симболички печати овај савез. Он сва дејства води у подручје западних (америчких) сила.

У накнадним разрадама, моји политички ставови обезвређивани су као моралистички и отуд неприкладни истинским токовима политике као такве. Овакву примедбу је актуелизовао Зоран Ђинђић када је изрекао крилатицу: „Коме је до морала, нека иде у цркву“. То је значило да не постоји политички морал. Та тврдња је неистинита. Он постоји као нешто што свакако не одговара апсолутним садржајима моралног понашања, јер људски интереси диктирају друкчије понашање. Али, постојање политичког морала спречава да се као прихватљив облик јавног живота прихвати апсолутни неморал. У српској политици, пре Првог светског рата, постојала је, штавише, странка самосталних радикала која је носила одређење „моралне жандармерије“. Није била нимало неуспешна, већ је у више наврата била носилац власти. Осуду овог одређења износила је Латинка Перовић. У тренутку када је обезвређивао моје ставове као моралистичке, ренегатски најамник се вратио на место свог првородног греха: у окриље невладине (колонијалне) интелигенције.

Будући да нема основних знања из српске културне историје, он није ни знао да понавља једно одређење које износе опортунисти у свим режимима. То укључује и невладину (другосрбијанску) интелигенцију, јер је она опортунистичка по свом пореклу, које води у препознавање титоизма, и по својој актуелности, која води западним (америчким) чиниоцима. Када не могу да оспоре чињенице које непоткупљиво одсликавају злокобну природу режима који подржавају, опортунисти свагда посежу за критеријумом реалности. Њихова аргументација гласи: не могу се прихватити критике власти, и када су чињенично поткрепљене и искуствено потврђене, јер је реалност таква да су сви садржаји власти – нужни.

Тако поступци власти, сасвим провериви, не подлежу критици него се поимају у духу безусловне нужности. Отуд настаје тврдња да је критика власти моралистичке природе. У време када је развијао своју критику лењинизма, у раним осамдесетим годинама XX века, дошавши под удар спољнополитичког (совјетског) и унутрашњеполитичког (југословенског) комунистичког поретка, Никола Милошевић је био изложен приговору да је становиште његове критике – моралистичко, премда је он тврдио да је реч о – праксеолошком становишту. Но, није прошло ни десет година, па је комунистички поредак збрисан са лица земље. Показало се да је моралистичко становиште искуствено и чињенично било надмоћније над апологетима режима који су тврдили да бране реалност.

Овакве подударности, које се понављају у распону од четрдесет година, показују да културнаподлога српске политике остаје непромењена, јер у тој политици опстаје само дејство које стварају укрштени односи између власти, као корелата националне традиције, и страних чинилаца, као корелата спољашњег контекста. Свака вредносна аутономија бива онемогућена унутар оба чиниоца.

Отуд су моји политички ставови – који не следе доминантне токове политике код нас – постали паралелно цензурисани и нападани на официјелним, и на алтернативним, како националним, тако и грађанским порталима. Био је то показатељ последица до којих доводи аутономно понашање у јавном простору. Но, била је то и нехотична потврда ставова које оно доноси. Јер, оно што се уклања из јавне свести може бити и безначајно. Али, оно чему се смањује видљивост и присуство, чак и у оквиру интернет комуникације, док се истовремено оспорава и кривотвори, чак и агресивно лаже о њему – није безначајно него субверзивно. Као да је било погођено неуралгично и табуизирано подручје наше јавности. Да је – са становишта власти – такав став доживљен негативно, могао сам препознати по живој активности њених агената-провокатора. О томе бих мало шта знао, да ме пажљиви пратиоци Твитера и телевизија нису у изабраним одломцима обавештавали.

Појединачне исказе агената-провокатора не треба детаљно анализирати, јер они немају никаквих садржинских својстава: као што је агент-провокатор суштински човек без својстава, тако су они ставови-функције, а не ставови који очитују нека својства. Јер, за анализу личног садржаја потребна је личност. Као агенти-провокатори, ови јунаци нашег доба то свакако нису. Но, и кад нису личности, они и даље остају функције. Те функције се могу надлично посматрати као део друштвене патологије коју ствара једна власт у свом заоштрено злокобном виду. У дубљем смислу, фигура агента-провокатора није сводива на неку личност, иако је исходиште многих политичких и животних путања, већ представља експланаторни модел за објашњавање механизма Вучић-Брнабић режима: од појединачних до општих садржаја. Шта спаја све његове функције и води срцу политике лажи?

Довољно је приказати њихове исказе у илустративном смислу. Јер, они нису изнети као сазнања него као пропаганда, у њима се бркају нивои проблема и основни учинак им је везан за обезвређивање човека. У тим својствима дубоко су корелативни са увредама које је сипао на моју главу Вучић-Брнабић министар културе: без обзира на њихове међусобне односе, који су супротстављени на речима, а сагласни у историјском кретању, ови манекени лажи представљају две стране исте медаље. Јер, они проистичу из истог језгра са дуплим дном: површински слој представља власт, дубински слој испуњава западна (америчка) агенда. Основни циљ њиховог деловања представља опште мишљење или јавна свест. Отуд треба само приказати оне садржаје њихових тврдњи којима настоје да испуне јавну свест, не би ли оправдали понашање власти. Само, дакле, примена у јавности доказује истинску природу нечијих ставова.

Треба, дакле, довести у жижу оне ставове агената-провокатора који видљиво или невидљиво корелирају са поступцима власти и њених налогодаваца: западних (америчких) чинилаца. Јер, тако се открива њихова истинска сврха, као и структура која образује њихов облик и појаву. Да би се то замаскирало, често се активирају сасвим одвојене теме, безначајне, спорадичне, посвећене најудаљенијим тачкама земаљског шара, које се доводе у заумну везу са српским друштвом и служе као допунско гориво за лет изнад кукавичијег гнезда који изводи српски председник. Понекад се потпуно неинтелигентно и карактеристично удворички спортски успеси доводе у везу са стањем нације, природом владајућег режима и смислом историјског наслеђа. Мистификују се неполитички садржаји да би се произвеле политичке последице. На томе нарочито истрајава национална интелигенција, која разоткрива сваку лажну заставу у пропагандном механизму западне (америчке) политике, док истовремено није у стању да препозна ниједну лажну заставу Вучић-Брнабић режима. Јер, то је њена лажна застава.

Да бисмо препознали доминантни политички вектор код нас, све то ваља игнорисати. Кључни показатељ је, дакле, значење оних тврђења која су битно утиснута у процес деловања власти. Дакле: тврђење агента-провокатора као садржај ? Вучић-Брнабић режим као поступак ? западна (америчка) политика као учинак. Ова општа схема се разлаже на нижим нивоима у произвољности и случајности животних садржаја, али основни правац остаје исти. Тако се показује интелектуална и искуствена неутемељеност тврђења агента-провокатора, као и њихова примена у актуелном политичком симулакруму, због којег су та тврђења и образована. Тако се раскрива и њихов учинак у обликовању опште свести. Јер, таква свест треба да онемогући било какав отпор политици националне капитулације коју спроводи Вучић-Брнабић режим.

Анализа репрезентативних ликова једног симулакрум режима, без обзира на њихову појединачну ништавност, има вредност као приказ тема, појава, процеса, садржаја који обезбеђују пренос симулакрумских значења у структуру владајућег поретка. Упркос личним разликама протагониста, тако се образује фигура агента-провокатора као надлични агенс друштвеног кретања. Да би се то препознало, ваља издвојити оне агенте-провокаторе чије заједничко језгро чине два момента. То су моменат генезе и моменат структуре. Док моменат генезе омогућава да откријемо ренегатску природу, дотле моменат структуре обезбеђује увид у безусловну апологију Вучић-Брнабић режима. Ово подударање открива нешто битно о природи режимског симулакрума: како се другосрбијанска идеологија, у својим наизглед националним облицима, појављује као опредељујући садржај власти.

Постоји један универзитетски професор историје који је био вишедеценијски подржавалац тродеценијског црногорског председника све до његовог политичког пораза. Био је верни пропагандиста режима који се одликовао криминалом, насиљем и убиствима, као у најгорим добима латиноамеричких диктатура. „Они које сам подржавао свих ових година, од 2005 јавно“ – изјавио је црногорском порталу Актуелно 20. новембра 2023. године – „мислим на политичку структуру, никад ми нису узвратили било каквим васпитаним, уљудним гестом захвалности. А то сам чинио на сву своју штету.“

Ова потреба за љубазношћу господара одсликава унутрашњу драму агента.провокатора: чак и кад хонорарно предаје на приватном универзитету који је у власништву господара, што подразумева материјалне користи и што делује као инвестиција у његове услуге у различитим правцима, приватним и јавним, остаје осећајни жал и праосновни јал услед одсуства захвалности. Али, господари су незахвални, као да сматрају да им је дужност да такви буду уколико желе да господаре, јер сматрају да је ствар окончана када су услуге исплаћене.

Овај учесник сарајевских дебата у којима се утврђују представе о српској историјској кривици, у једној Твитер-објави која је донела моју фотографију, назвао ме је – ОВО. Вођен наумом поништавања, укинуо ми је егзистенцију човека. Био је то поступак у духу дугогодишњег писања Е-новина. Тај портал је довео до врхунца језичко и симболичко испољавање нетрпељивости према било каквом изразу националне политике, да би наизглед неочекивано почео подржавати садашњег српског председника. Реторички облици нетрпељивости расцветавали су се, дакле, још у деведесетим годинама XX века, када је њихов промотер – у невладиној политичкој формацији – био недељник Време. Упростачивање јавности, рушење стандарда и поништавање људских својстава у јавној сфери било је, дакле, плод политичког наума невладине интелигенције.

Занимљиво је да је универзитетски професор историје, као дуготрајни апологета власти, који дуго није оспорава политику председника Србије, имао низ година колумнистичко место у опозиционом листу Данас. То значи да је западна (америчка) агенда јача у тим новинама од њиховог опозиционог усмерења, које је, дакле, пажљиво дозирано: никад у корист српског становишта и увек на антируској оријентацији. У својим исказима никада га, међутим, нисам поменуо. Одакле мржња, која доводи до поништавања људскости другог човека, према некоме ко вас уопште и не спомиње? Она није лична него идеолошка мржња. Но, до ње долази услед активирања ренегатске суштине, која је дубоко запретана у структуру личности.

У његовим чланцима у крагујевачким Погледима 1991. и 1992. године појављују се искази изразите националне и верске дискриминације: „На одобравање васколиког човечанства, предајући се блаженом трансу садизма, под изговором верског рата, српском крвљу се, благосиљан, наслађује подивљали муслимански олош“ (Никола Самарџић, „Сопствени казамат“, Погледи, Крагујевац, 2. октобар 1992, 36). Није реч о тренутном изливу нетрпељивости него о устаљеном мотиву, који се понавља: „увезени мухамедански талог сакупљен по бескрајним пустарама Блиског и Средњег истока“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, Погледи, Крагујевац, 13. новембар 1992, 8).

Од нарочитог значаја је употреба израза као што су олош и талог. Јер, они одсликавају тежњу ка поништењу људске егзистенције.Верска нетрпељивост надопуњује се расном нетрпељивошћу: „пропагандна машинерија ослања се и на бесомучну медијску пропаганду и деификацију телесне андроидности, претежно црначког типа, као метод масовног заглупљивања“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, 8). Масе су придобијене, између осталог, „црначким изгледом“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, 11). Тако су „француску и светску метрополу занавек, можда, загадили инвазијом најгрђе простоте“, остваривши „ментално опогањивање европског духовног простора“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, 8).

У часу када буде јавно одустао од оваквих тврђења, па се јавно извињавао, ренегат није уклонио саму структуру свог мишљења, већ је само променио циљ ка коме се устремљује. Да је одустао од таквог начина мишљења, он би могао да се упути стрмом стазом самопреиспитивања и савести, на чијем крају – као позни плод човековог самоодређења – постоји метаноиа. Променивши објекат мржње, задржавши начин мишљења, он је остао само ренегат. Тако је и пламен мржње остао неугашен. Зар је чудно што је дискриминација остала, па се данас као објекти дискриминаторних тврђења појављују – српски народ и православна традиција? Они се појављују као инверзни облици некадашњих тврђења.

Уместо става да „Срби не смеју признати данашњу поделу Југославије на федералне јединице, тј. данашње унутрашње југословенске границе“ (Никола Самарџић, „Крај српске трагедије“, Погледи, Крагујевац, 14. јун 1991, 23), из 1991. године, појављује се данас нагласак на српској кривици због одбијања да признају такве границе. Уместо става да је дошло до „подмуклог однарођавања дела српског народа, стварањем такозваних нација Црногораца, Македонаца и Муслимана“ (Никола Самарџић, „Крај српске трагедије“, 23), историчарски ренегат безусловно је подржавао политику тродеценијског црногорског председника, која је почивала на схватању аутохтоности не само црногорске нације него и језика и цркве.

Уместо става да „југословенске мањине не могу се сматрати удеоним нацијама“, јер „нису биле државноправни субјект у југословенском уједињењу“ (Никола Самарџић, „Крај српске трагедије“, 23), долази инсистирање на признању албанске државности Косова и Метохије. Уместо става да је Србима историја доделила „да устрају као бедем православља на последњој одбрани Балкана који интернационалистички империјализам… настоји разорити као колевку европске цивилизације“ (Никола Самарџић, „Сијукси, којоти и бољшевици“, Погледи, Крагујевац, 12. јул 1991, 51), појављује се схватање да је неопходно у свим садржајима потчинити се свим захтевима америчке доминације.

Уместо става да „већ трећи пут у истом столећу подвргнути смишљеним погромима, Срби су стекли оно вишње право да прекораче поступке које им намеће најнужнија одбрана“ (Никола Самарџић, „Здања европског Вавилона“, Погледи, Крагујевац, 27. новембар 1992, 9), појављује се наглашавање српских ратних злочина. Уместо нагласка на „праведној српској борби за национално ослобођење и државно уједињење, (Никола Самарџић, „Бедеми демократског тоталитаризма“, Погледи, Крагујевац, 25. децембар 1992, 41), разрађују се потанкости у грешкама српског историјског настојања, без враћања теми праведности. Уместо оцене да је „суштина европске демократије“ у томе да има својства „первертираног и савршеног система манипулације масама“ (Никола Самарџић, „Структуре Мастрихта“, Погледи, Крагујевац, 11. децембар 1992, 35), сада се појављују тврђења да је она последњи спас нашег народа и једини начин да он не потоне у историјски бездан.

Уместо тврђења да је Андре Гликсман „заговорник… мојсијевског универзалистичког царства“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, 10), данас из пера историчарског ренегата читамо истоветне оцене које је давно износио филозоф манихејски назван „слуга Сотонин“ (Никола Самарџић, „Здања бирократске самовоље“, 10). Овакво средњовековно именовање било је сасвим у складу са идејом о вишњем праву на злочин, као што се сада америчка моћ појављује као гарант истог права против противника који имају својства Сатаниних помоћника у борби против цивилизације.

Да би ренегатство било могуће, да би се очувао привид промене личности, који треба да буде сурогат значењима унутрашње промене и покајања, неопходна је – ма колико скривена – нит континуитета. Она опстаје у супротстављеним позицијама које ренегат заузима. Тако показује како инверзија која се одиграла нема истински него изопачен карактер. Такву нит у схватањима ренегатског историчара оличава свест о саморазумљивости америчке доминације: и у вредносном, и у практичном смислу. Отуд су – и 1991. године – САД оцењене као „најправеднија и најдемократскија држава на свету“ (Никола Самарџић, „Сијукси, којоти и бољшевици“,51). Овакво предразумевање баца тамну сенку на многе тадашње процене. Оно се показује као политичко несвесно које се не обазире на противречења која се нагомилавају.

Ако можемо говорити о „прекоморском концепту ликвидације европске цивилизацијске самобитности и политичког суверенитета“ (Никола Самарџић, „Сопствени казамат“, Погледи, Крагујевац, 2. октобар 1992, 36), како се може помињати најправеднија држава? Како помирити идеју о америчкој праведности са идејом да та држава своје интересе остварује „претњом оружаног, политичког или економског насиља“ (Никола Самарџић, „Сијукси, којоти и бољшевици“,51)? У чему је вредност америчке демократије ако је идеја демократије пропала “ (Никола Самарџић, „Сопствени казамат“,51)?

Овакве неусаглашености показују да је само језгро агента-провокатора изнутра расточено: оглашавајући српска права, он их настоји довести у везу са уверењем у праведност америчке доминације. Када се покаже да то није могуће, јер су се амерички интереси разминули са српским националним правима, његов избор није вредносни него везан за моћ: агент-провокатор увек бива вођен бригом да се не нађе у јединој партији у којој се не жели наћи – на слабијој страни и у мањини.

Тако се овај историчарски ренегат неповратно открио као агент-провокатор. Он је убрзано прешао пут који је у дугом трајању прелазио садашњи српски председник. Јер, одједном је сав негативитет свог писања везао за српску културну и националну егзистенцију: своје сумње у европске интеграције, у њихов демократски капацитет, преокренуо је тврђење о њиховој нужности; обезвређивање српских права праћено је безрезервним афирмисањем сваког насиља подгоричког режима; вређања припадника муслиманске нације замењена су гостовањима у сарајевским медијима у којима се потхрањују сви инстинкти људи које је називао олошем и талогом: то је сада сачувано за носиоце српских права у Босни и Херцеговини; оне нације које је проглашавао као минорне, одједном је видео као последње уточиште за своје ренегатско деловање.

У корену ових садржинских инверзија опстајала је само свест о америчкој доминацији. Када му је мој хрватски критичар, назвавши ме Црногорцем, у складу са етикетама подгоричког и Вучић-Брнабић режима и, наравно, хрватске културне политике, написао како сам „учен“, он је изразио сумњу у то, јер нисам студирао у Америци. Уместо да се сети како је писао да „што се интелектуалаца тиче, њихова идеолошка преквалификација обављена је боравком на америчким универзитетима“ (Никола Самарџић, „Наслеђа нечистих савести“, Погледи, Крагујевац, 30. октобар 1992, 9), успоставио је, у складу са сопственим боравком на америчком универзитету, нову дефиницију учености: потврда се не добија због онога што је човек написао и урадио, већ се издаје боравком у Америци.

Осмотрен из овако упечатљиве ренегатске перспективе, налог за поништавање мог припадништва хуманом свету долази због тога што доследно заступам српско становиште. У структури, оно открива симулакрум Вучић-Брнабић режима, који – како је писао историчарски ренегат у Пешчанику – настоји да подметне европску агенду свом двомилионском бирачком телу. Када он почне да критикује тај режим и његовог предводника, у последњим годинама, до тога долази због незадовољства које изазива режимско успорено спровођење преузетих налога. Оно је успорено, будући да је Вучић-Брнабић режим нужно – а не вољно – вођен расположењем бирача. Но, то оклевање не одговара западним (америчким) интересима. Агент-провокатор никад није противник режима, он је његов лажни противник, јер је онај који га подстиче на појачано деловање у истом правцу.

У генези, пак, ренегат не може поднети да има оних – чак и кад су видљиво усамљени – који заступају српска национална права, иако она противрече западним (америчким) интересима. Околност да су они слабија страна и код куће и у свету дубоко вређа његово приклањање јачима. Прекомерност тврђења, њихова хипергенерализација и непостојаност карактера, карактеристичне су фазе у обликовању агента-провокатора. И кад је интересно и материјално мотивисана, његова мржња долази из перверзног споја налога и личне страсти. Она показује како налог, који би требало да је општи и безличан, постаје део човековог саморазумевања, нешто без чега човек не може. Тако се одвија прелаз из личне у друштвену патологију. Да се не би видело лично изобличење, неопходно је да се јавна свест појави у што изобличенијем облику. Да се не би видела изобличена јавност, у први план се ставља лична изобличеност.

Извор:
ПРАВДА