Мировна мисија Рудолфа Хеса, Хитлеровог заменикa: Луди окултиста или тајни изасланик Рајха

Без њега, Рудолфа Хеса, Хитлер не би постао оно што је постао. Хес је био тај који је Хитлеру открио и позајмио неопходне идеје и алате да би се Немачка, поражена и понижена у Првом светском рату, вратила, како је говорио, „на пут величине“. На том путу мешају се геополитика и ратна бруталост, еротика, езотерија и окултно, преваре, илузије и смрт милиона.

Филм Џонатана Глејзера „Зона интереса“ који је недавно награђен са два Оскара, укључујући и Оскара за најбољи међународни филм, посвећен је команданту нацистичког логора Аушвиц Рудолфу Хесу. Постоји, међутим, један други, много истакнутији и загонетнији Рудолф Хес, о коме не би било тако лако да се сними филм. Не због тога што он то не заслужује, него због комплексности његовог животног сижеа.

Разлика између два Хеса није само у начину на којем се пише њихово презиме, које се исто изговара: командант логора Аушвиц био је Рудолф Франц Фердинанд Хес (Rudolf Franz Ferdinand Höss), рођен у Баден-Бадену 1900, док је Рудолф Валтер Ричард Хес (Rudolf Walter Richard Heß), рођен 1894 у у Александрији, у Египту, био именовани Хитлеров заменик од 1933. до 1941.

Овај други Рудолф Хес је био „Хитлермејкер“ – човек који је створио Хитлера. Без њега, Хитлер не би постао оно што је постао. Он је био тај који је Хитлеру открио и позајмио неопходне идеје и алате да би се Немачка, поражена и понижена у Првом светском рату, вратила, како је говорио, „на пут величине“. На том путу мешају се геополитика и ратна бруталост, еротика, езотерија и окултно, преваре, илузије и смрт милиона.

Управо њему Хитлер је 1933. дао право да одлучује о свим питањима нацистичке партије, све немачке војне акције припремане су уз његово учешће, он је био тај који је одобрио антијеврејске законе, а 1939. године управо њега је Хитлер именовао за наследника, чиме је постао централна личност његовог ужег круга.

Адолф Хитлер и Рудолф Хес 1938.

Хес је пре Хитлера усвојио идеологију коју је пренео Хитлеру и био је, извесно, коаутор манифеста „Mein Kampf“; сам Хитлер му је одао признање за наслов ове књиге. Хес је осуђен на Нирнбершком процесу на доживотну робију коју је, као последњи осуђени нациста, служио све до 1987. године. Тада се, према званичним тврдњама, убио у затвору Шпандау, а према тврдњама породице и многих других, био je убијен да не би одао мрачне тајне предратних и ратних заплета чије откривање би могло да измени историју Другог светског рата какву данас знамо.

Као Хитлеров заменик, Хес је 10. маја 1941. одлетео „месершмитом“ ка Великој Британији и спустио се у Шкотској. У овој најмистериознијој мисији Другог светског рата Хес је наводно тражио примирје сa Великом Британијом како би Рајх могао неометано да се посвети обрачуну са Русима, који је и уследио шест недеља касније. Од тада па све до данас траје енигма о правој природи, циљевима и резултатима његовог подухвата.

Споразум с Британцима није постигао, него је завршио у затвору у лондонском Тауеру. Хитлер га се одрекао, прогласио га лудим и заменио га Мартином Борманом. Али од 20. маја 1941. више није било немачког бомбардовања циљева у Британији, а месец дана касније почела  је операција „Барбароса“, напад на Совјетски Савез. Тек 1943, након одлучујућих немачких пораза на совјетском ратишту, дошло је до отварања „другог фронта“ на западу. О детаљима Хесове судбине у Великој Британији Совјете је лично извештавао њихов велики обавештајац Ким Филби.

Британске новине, мај 1941.

Последњи нациста

Рудолф Хес, који је себе сматрао последњим чуварем заставе нацистичке партије, проглашен је на суђењу у Нирнбергу кривим за две од четири тачке оптужнице, и осуђен на доживотну робију.

О свом лету у Британију на суђењу је само рекао: „Имам задовољство што знам да сам покушао да урадим нешто да окончам рат.“ Када је био суочен са доказима о Холокаусту, за Хитлера је прокоментарисао: „Претпостављам да сваки геније има демона у себи – не можете га кривити зато што је у њему.“

У завршној речи на суду је рекао: „Било ми је дозвољено да много година радим под највећим сином којег је моја земља родила у својој хиљадугодишњој историји. Чак и да могу, не бих желео да избришем овај период из свог живота. Срећан сам што знам да сам извршио дужност према свом народу. Не кајем се ни због чега. Када бих почео изнова, поступио бих исто, чак и када бих знао да ћу на крају бити спаљен на ломачи.“

Херман Геринг, Рудолф Хес и Јоахим фон Рибентроп у Нирнбергу. Иза њих Карл Дениц и Балдур фон Ширах

После Хитлерове смрти, за његове симпатизере Рудолф Хес је постао фигура која је оличавала континуитет нацизма и након његовог пораза. Хитлеров несуђени наследник остао је једини чврсти, уверени и непоколебљиви бранилац нацистичких идеја и идеологије. Никада их се није одрекао, чак ни на суђењу. Његове последње речи у Нирнбергу су биле: „Ни за чим не жалим.“

Утамничен је у затвору Шпандау, у Западном Берлину. Када су 1966. тај затвор након одслужене казне напустили Балдур фон Ширак и Алберт Шпер, следеће две деценије Хес је био једини нацистички осуђеник у затвору и за поклонике живи споменик националсоцијализма. Након његове смрти 17. августа 1987. Шпандау је срушен, да не би постао центар неонацистичког култа, а Хесови остаци су извађени из гроба, кремирани и развејани.

Затвор Шпандау, 1986.

Хитлермејкер

У Трећем Рајху су говорили: „Ако желите да знате шта Адолф мисли, слушајте шта Рудолф каже.“ Био је Хитлеров „алтер его“.

Из своје канцеларије у „Смеђој кући“, нацистичком штабу у Минхену, Хес је настојао да се инфилтрира у све аспекте немачког живота, задржавајући две различите, али комплементарне улоге.

Прва је била улога врховног свештеника култа Фирера. Заједно са Јозефом Гебелсом, министром пропаганде, Хес је био главни архитекта мита о Хитлеру као особи већој од смртника, прожетој готово натприродним моћима и послатој од Провиђења. Током говора у Килу у августу 1939. рекао је: „Провиђење му је дало дарове и моћи да искористи повољне и неповољне затечене околности да их временом употреби за постизање свог циља: спасење Немачке.“

Рудолф Хес, Адолф Хитлер и Јулијус Штрајхер на трећем конгресу нацистичке партије у Нирнбергу 1927.

Друга његова улога била је улога браниоца правих вредности нацистичке партије. На Хесов 45. рођендан у једном нацистичком листу описан је као „гласник и пророк“ („Kunder und Mahner“). Хес је, писало је, „човек који је више од било ког другог припадника покрета гласник националсоцијалистичке идеје, а тиме и слуга мисије Адолфа Хитлера, препознат и од од народа као будни пророк који се стара да националсоцијализам остане чист и неискривљен, да све што се дешава у име националсоцијализма заиста и буде националсоцијалистичко“.

Временом, пак, Хес је постао познат и као „добри нациста“, човек без личне жудње за влашћу, посвећен решавању свакодневних проблема немачког становништва. На партијском митингу у Нирнбергу позивао је чланове странке да у свему прихвате умереност, да избегавају претерано пушење и пиће, али и да се баве вежбањем и радом.

Хес говори „хитлерјугенду“ за Хитлеров рођендан, 20. априла 1940.

Сусрет са ментором

У Првом светском рату је био пилот и више пута рањен, а након рата се придружио десничарским фрајкорским јединицима и учествовао у уличним борбама против левичара у Минхену, али је почео и да похађа часове економије и историје на минхенском универзитету.

Један од оних који су обратили пажњу на младог Хеса био је професор Карл Хаусхофер који се, поред курса геополитике који је држао на универзитету, показао и као велики стручњак за источњачку филозофију, мистицизам и теозофију и њима заразио Хеса.

Хес и Хаусхофер су се први пут срели у лето 1919, када га је заједнички пријатељ позвао да вечера у Хаусхоферовој кући. На Универзитету у Минхену Хес је потом постао Хаусхоферов лични асистент, а академик га је описао као „свог омиљеног ученика“, иако су, додуше, „његови срце и идеализам били већи од његовог интелекта“. Познато је и да Хес био члан друштва Туле, којим је управљао Хаусхофер.

Карл Хаусхофер и Рудолф Хес 1920.

Пензионисани генерал-мајор, професор Хаусхофер био је харизматична фигура са својим хладним очима, брковима у облику моржа и склоности ка троделним оделима од твида. Веровао је да је „животни простор“ (Lebensraum) оно што је Немачкој потребно. У часопису који је издавао представљао је свој концепт крви и тла, по коме је за опстанак нације неопходна политика проширења животног простора кроз окупацију земаља на нижем степену развоја. По његовом плану, „Велика Немачка“ би требало да буде и окружена широким појасом покорних држава, које би деловале као тампон зона против било каквих будућих напада.

Ум и срце

Након познанства са Хаусхофером, Хес је 1920. у кратком временском периоду упознао двоје људи за које ће везати свој ум и срце: своју будућу супругу Илсу Прел и свог будућег вођу. Наиме, Хес и Прел су заједно отишли у Штернекербрау и слушали како Адолф Хитлер осуђује пораз Немачке и Версајски споразум, а кривицу за њих приписује Јеврејима и бољшевицима. Хес је био опчињен Хитлеровом појавом. Националсоцијалистичкој немачкој радничкој партији придружио се јуна 1920, а затим је своју посвећеност пренео и у учионицу.

Када је Универзитет расписао конкурс за есеј, он је на тему „Какав мора бити човек који ће Немачку вратити у висине?“ написао дело у коме је тврдио да се национално јединство може обновити само под влашћу националног вође који, ако је потребно, неће бежати ни од крвопролића јер се велики проблеми увек решавају крвљу и гвожђем. Овај рад, одобрен од професора и студената, добио је универзитетску награду.

Адолф Хитлер, Емил Морис, Херман Крибел, Рудолф Хес и Фридрих Вебер у затвору у Ландсбергу 1924.

После покушаја пуча новембра 1923, Хитлер и Хес су се нашли у затвору Ландсберг. У затвору их је једном приликом посетио и професор Хаусхофер и донео им примерке „Политичке географије“ Фридриха Рацела и „О рату“ Карла Филипа Готлиба фон Клаузевица.

Хитлер је у Ландсбергу почео да пише „Мајн кампф“, и то тако што је текст диктирао Хесу, а овај је, као школовани стенограф, записивао, али делом у књигу уносио и своје идеје.

Чврста веза Хитлера и Хеса, зачета у затвору, наставила се и по изласку из њега. „Мајн кампф“ је објављен први пут у два тома 1925. и 1926. године, а Рудолф Хес је био уредник ових издања. Када је у фебруару 1925. Хитлер најавио поновно формирање СА одреда и НСДАП-а, именовао је Рудолфа Хеса за свог личног секретара.

Хитлер и Хес у Минхену 1936.

Постојала је сумња и да постоји хомосексуална веза између Хитлера и Хеса. Није случајно што је међу партијском елитом овај добио надимак „деверуша Хес“. Хесови нацистички другови, који су оставили своје мемоаре, слажу се у једном: Рудолф Хес је обожавао Хитлера.

Историчар Рајнер Шмит тврди: „Колико ја знам, Хесов досије, који је отворио КГБ, носи ознаку ‘Црна Берта’, што му је био надимак у берлинским хомосексуалним круговима. Британски психијатри, који су годинама посматрали Хеса у затвору и писали извештаје, веровали су да је од 1923. године и затвора Ландсберг имао хомосексуалну везу са Хитлером. Они су тврдили да је његова везаност за Фирера заснована не само на идеологији, већ и на хомосексуалним односима.“

Мисија у Британији

У пролеће 1941. године Велика Британија се тресла под ударима Хитлеровoг Луфтвафеa. Колинтер је уништен само једним нападом, а Најбланд, центар енглеске ратне индустрије, био је изложен континуираном бомбардовању. Амерички амбасадор у Лондону, Кенеди, написао је председнику Рузвелту: „Господине председниче, Енглеска је готова“.

Британско острво, тешко погођено ратним разарањима и одсечено од извора сировина, суочило се нацистичком Немачком за коју је радио читав европски континент.

А онда, потпуно неочекивано, Хес је 10. маја одлетео управо тамо, у мисију за коју је тврдио да је његова идеја, да приволи Британце на примирје које је Хитлеру било потребно пред одлучни напад на Совјетски Савез.

Остаци Хесовог „месершмита“ у Шкотској

Последња личност с којом се Хес срео пре одласка био је Алфред Розенберг који је о томе оставио сведочење у својим дневницима, јер би то „једног дана могло да буде од психолошко-историјског интереса“.

У недељу увече, 14. маја 1941, Розенберг је први пут чуо вест о Хесовом путу. Хитлер је био бесан. „Били смо сви нокаутирани вешћу и покушавали смо да себи објаснимо шта се догодило“, написао је Розенберг. Он је иначе мислио да је Хес патио од тешке депресије, да је мало радио и да није дорастао положају који је заузимао.

Астролошка компонента

За Розенберга, Хесов чин био је само израз његових патолошких поремећаја. За њега је била одговорна Хесова љубав према астролозима и биоенергетичарима, која је била тако велика да га је и одвела ка том суманутом чину. По њему, Хитлер није имао појма да је за шефа своје канцеларије изабрао главног браниоца астролошких прогноза. Пре поласка, Хес се наводно консултовао са астролозима, укључујући Ернста Шултеа-Штратхауса, о избору најбољег датума за подухват. И Розенберг и Борман су пожурили да увере Фирера да је Хесово лудило изазвано његовом страшћу за „политичко прорицање судбине“.

Америчке новине, маја 1941.

Неколико дана касније у Немачкој су идентификовани одговорни за Хесов неовлашћени лет – астролози чије је мишљење Хес увек узимао као водиљу за акцију. Шеф Главног уреда за безбедност Рајха (РСХА), Рајнхард Хајдрих, покренуо је 9. јуна 1941. године такозвану „Хесову операцију“ против немачких езотеричара. Стотине окултиста је приведено или ухапшено, хиљаде књига и предмета од њих је заплењено. Међутим, већина окултиста пуштена је у року од неколико недеља, а репресија против њих названа је „упадљиво умереном“ у поређењу са начином на који се Рајх обрушавао на Јевреје и комунисте.

Још једна занимљива верзија додаје се астролошкој компоненти Хесовог лета у Британију. Четрдесетих година прошлог века у британској морнаричкој обавештајној служби радио је млади, енергични официр Ијан Флеминг, који ће касније постати познат као аутор књига о „агенту 007“ Џејмсу Бонду. Међу својим колегама Флеминг је тада био познат као аутор необичних обавештајних идеја које су, зачудо, успешно спровођене.

Рудолф Хес у авиону

По овој верзији, Флеминг је наводно знао не само за фанатично веровање Рудолфа Хеса у астрологију, већ и да је Хитлеров заменик доносио важне одлуке тек након консултација са звездама. Флеминг је тврдио да су британске обавештајне службе систематски радиле са представницима окултних наука у Швајцарској и Минхену са којима је Хес комуницирао, а оне су се наводно постарале да Хес добије хороскопе који му у повољном светлу показују резултате лета у Енглеску.

Документ о примирју

Британски историчар Питер Пeдфилд, аутор књиге „Хес, Хитлер и Черчил“ говорио је о документу, нацрту мировног уговора Немачке и Британије који је Хес наводно понео са собом, а који се састојао из четири дела. Први део, означен као „А“, односио се на документе којим се британској влади указивало да је после слома Француске бескорисно наставити рат; „Б“ је морао да увери Британију да ће, ако изађе из рата, задржати своју независност и колоније, али да се неће мешати ни у унутрашње ни у спољне послове европских земаља; „Ц“ је понудио 25-годишњи савез са Рајхом, а „Д“ гаранцију да ће Британија задржати добронамерну неутралност према Немачкој током немачко-совјетског рата.

Они који су посредно могли да помогну Хесу да склопи мир с Британцима била су двојица њему блиских људи, др Карл Хаусхофер и његов син Алберт, као и њихов пријатељ, енглески лорд Даглас Хамилтон, за кога су знали да негује симпатије према нацистичкој Немачкој.

У концепту супериорних раса, изнетим у Хитлеровом „Мајн Кампфу“, наводи се да су Немци и Британци сродни народи. У овом систему расних привилегија Хитлер и Хес издвојили су Швеђане, Нормане, Норвежане и Балте као народе ближе Немачкој. Руси и Пољаци морају бити уништени као расно инфериорни. С друге стране, Британци су били расно нижи од Немаца, али расно компактнији од Француза или Румуна. Стога је Хитлер имао одређене симпатије према Британији и то је више пута истицао.

Филбијеви извештаји

Неколико дана по Хесовом доласку, Би-Би-Си је емитовао ироничну поруку: „Данас ниједан министар Рајха није долетео на британску територију.“

Геринг и Хес у Нирнбершком суду

У октобру 1942. совјетски обавештајац Ким Филби је у свом извештају Стаљину и Молотову навео: „Широко распрострањено уверење да је Хес неочекивано одлетео у Британију је лажно. Много пре лета, Хес се по овом питању дописивао са лордом Хамилтоном, разговарајући с њим о свим детаљима предложеног лета. Међутим, до њега нису стигла сва Хамилтонова писма. Хамилтонове наводне одговоре Хесу саставила је обавештајна служба. Тако су успели да намаме Хеса у Британију… Хес је у својим писмима детаљно износио планове немачке владе за напад на Совјетски Савез, а ова писма су садржала и предлоге о потреби окончања рата између Британије и Немачке.“

Филби је известио и о Хесовим преговорима са лордом Хамилтоном, као и са лордом Бивербруком и британским министром спољних послова Ентонијем Идном након слетања у Шкотску.

„Сада није време за мировне преговоре, али у даљем развоју рата Хес може постати центар интрига за склапање компромисног мира и биће користан и за мировне струје и у Енглеској и за Хитлера“, навео је Филби.

Рудолф Хес на Нирнбершком суђењу

Затворски дани

После Другог светског рата Хес је пребачен у Немачку. На Нирнбершком процесу му је суђено по четири тачке: вођење агресивног рата, злочини против мира, ратни злочини и злочини против човечности. Међутим, како Хес није лично учествовао у ратним злочинима, осуђен је на доживотни затвор.

На самом суђењу Хес није рекао ни речи о мисији у Енглеској, што је само подгрејало сумње у природу његовог лета и односа са Британцима. Одбијао је да одговори и на многа друга питања, тврдио је да не препознаје чак ни најближе сараднике, а лекари су потврђивали да пати од амнезије.

Хес у ћелији у Нирнбергу 1945.

У Шпандауу, где су држани осуђени нацистички злочинци, Хес је био странац међу својима. Затвореници су се трудили да немају ништа са њим, а и он сам их је избегавао. Није желео да прима посете ни чланове своје породице.

Према речима очевидаца, након што је провео укупно 46 година у затворима у Енглеској и Шпандауу, Хес није био сломљен, ни морално ни физички. Још се надао да ће бити слободан. Чинило се да се околности развијају у његову корист – у штампу су процурили извештаји да је совјетска страна спремна да размотри ово питање.

Руски историчар Рој Медведев је сведочио: „Чак је и мој добар пријатељ академик Сахаров написао у једном од својих новинарских чланака да се проблем несрећног Хеса мора решити. Онда је совјетска штампа напала Сахарова јер је наводно штитио ратног злочинца. Питао сам га зашто то ради? ‘Штета, беспомоћни старац седи у затвору, чувају га четири државе. Бесмислена ситуација. Морамо га ослободити’.“ Исто је тражио о чувени социолог Норберт Елијас.

Графити „Слобода за Рудолфа Хеса“ и „Да ли и ви желите тотални рат?“, испред Меморијалне цркве Кајзера Вилхелма у Западном Берлину 1981.

Заједнички напор да се обезбеди Хесово ослобађање, оркестриран од стране породице и разних симпатизера, десио се пет година пре његове смрти. Хес је 1982. последњи пут поднео молбу за пуштање на слободу, инсистирајући на чињеници да он више не представља претњу ни за кога. Узалуд.

Смрт у затвору

У кући његовог сина Волфа Ридигера 17. августа 1987. године у 18.35 зазвонио је телефон. Управа затвора у Шпандауу га је званично обавестила о смрти његовог оца. Према званичној верзији, затвореник број 7, 92-годишњи Рудолф Хес, извршио је самоубиство вешањем електричним каблом.

Недуго потом, званична верзија догађаја је оспорена и постала је катализатор за нову рунду спекулација које су се односиле на његово могуће убиство од стране британских тајних служби или других сила, а осим тога, појавиле су се и тврдње да у затвору уопште није ни био прави Хес, него његов двојник.

Рудолф Хес у Шпандауу

Међу онима који су верзију о самоубиству доводили у питање био је и Хесов син Волф Ридигер Хес, који је за очеву смрт оптуживао британске службе.

„Да је мој отац изашао из затвора“, тврдио је Волф Ридигер, „онда би, најблаже речено, настали проблеми; мој отац није хтео да ћути.“ Хес је, наводно, знао да ће напустити зидине Шпандауа и једном свом чувару је рекао да ће ускоро дати изјаву која ће потрести свет. Ридигер Хес верује да је његов отац био спреман да прекрши завет ћутања и каже целу истину о историји пре много деценија, због чега је убијен.

Мало је вероватно да треба рачунати на потпуну истину о Хесовој мисији. Али једно је сигурно: Енглеска није прихватила Хитлерову понуду коју јој је однео Рудолф Хес. Да је историја другачије одредила, можда би црна боја још увек преовладавала на мапи света.

Извор:
РТС