Дан када су нам „западне вриједности“ падале с неба

Пише: Душан Крцуновић

Данас се навршава 25 година од почетка агресије НАТО-а на Србију и Црну Гору 1999. године, у то вријеме Савезну Републику Југославију. Стравичан злочин са трајним последицама, како за наш народ, све грађане и цијелу земљу – немилосрдно засипану касетним бомбама и уранијумским пројектилима – тако и за међународни правни поредак, остао је некажњен. Не само да је још увијек некажњен већ је пропагандним лажима и манипулацијама ретроактивно „легитимисан“, да би под плаштом, рецимо, њемачког постулата „спољне политике вођене вриједностима“ могао бити поновљен од стране истих починилаца и њихових марионетских режима над другим народима и земљама, у шта се свијет увијерио од Ирака 2003., преко Либије 2011. године, па до Украјине 2022. и Палестине 2024. године.

Тог 24. марта 1999. године срушен је носећи стуб међународног правног поретка, док је Повеља Уједињених нација моћницима политичког Запада послужила као отирач за улазак у „нови свјетски поредак“ заснован на безакоњу и бруталној сили.

Иако члан 2, став 4 Повеље Уједињених нација изричито налаже чланицама УН „уздржавање од употребе пријетње или силе у међународним односима која је усмјерена против територијалног интегритета или политичке независности државе“, иако мандат за употребу силе може дати једино Савјет безбједности УН, чланце ратног војног савеза НАТО свјесно су погазиле ове најважније аспекте међународног права. Велики борци против митова са политичког Запада подлегли су миту о сопственој изузетности као праву на изузетак, као праву на изузетак од међународног права и самовољно jus ad bellum. .

Уједињене нације и Повеља УН о свеобухватној забрани силе настали су као резултат искуства ужаса Другог свјетског рата. Али, све то није одвратило чланице НАТО алијансе од агресије на СР Југославију, нити је одвратила водеће европске државе – које су током 54 године од завршетка Другог свјетског рата водиле бројне ратове ван Европе – да по први пут поведу унутаревропски неоколонијални рат против једне суверене земље, њеног народа и грађана, у циљу отимања Косова и Метохије као духовне и културне колијевке српског народа.

Стара народна српска историософска крилатица, која гласи: „Што видиш у свијету, надај се у вијеку“, нашла је своју трагичну потврду у новом колективном историјском искуству наше генерације, приуштивши јој „луксуз“ да о својој националној и свјетској историји учи, не само из уџбеника већ и доживљајно и искуствено из властите повијести, као историју која нам се догађа. Историјске паралеле не могу се избјећи.

Сада, након готово шест деценија, и ми знамо како је изгледало „савезничко бомбардовање“ градова у Србији и Црној Гори 1942. и 1944. године, али и како је изгледао напад нацистичког Рајхсвера 1941. године на Краљевину Југославију, само што се јучерашњи „савезници“ данас зову чланице НАТО алијансе, док је јучерашњи Рајхсвер преименован у Бундесвер. Летећи у јату НАТО алијансе, авијација њемачког Бундесвера сијала је смрт и разарање 1999. године, опет свјесно кршећи међународно право, али и Основни закон (члан 26, став 1) из сопственог Устава Савезне републике Њемачке, који изричито забрањује учешће у војној агресији. Активно учествујући у првом агресорском рату послије 1945. године, Њемачка се ослобађала своје „вјечне кривице“ (ewigen Schuld), да би у садејству са НАТО алијансом, као вазал САД, бестидно пројектовала кривицу на српски народ, и поред одговорности за два свјетска рата, почињене геноциде и на десетине милиона жртава за шта Њемачка никада није одпагала заслужену казну. То важи и за САД које су од завршетка Другог свјетског рата па до данас водиле 251 рат, а у својој историји, од 1776. године, свега 16 година ова земља није била у рату.

Савезна република Југославија није војно напала ниједну чланицу НАТО алијансе нити је извршила напад на неку суверена државу која је затражила хитну помоћ. Накнадни покушаји легитимације агресије на нашу земљу позивањем на изузетан случај из члана 51 Повеље УН-а који оправдава самоодбрану и хитну помоћ у корист нападнуте државе, немају никаквог основа. Та чињеница је позната и бившем канцелару Герхарду Шредеру који је показао накнадну памет када је 9. марта 2014. изјавио да је мисија Бундесвера против Југославије била супротна међународном праву. Током разговора који је организовао часопис ЦАЈТ, Шредер је између осталог изјавио: „Прекршили смо (…) међународно право. Послали смо наше авионе Торнадо у Србију и они су заједно са НАТО бомбардовали суверену државу без одлуке Савјета безбједности“. Но, ни та накнадна памет и људско признање бившег канцелара Герхарда Шредера није имала утицај на његовог сународника и актуелног канцелара Њемачке Олофа Шолца. Хер Шолц је руску Специјалну војну операцију 24. фебруара 2022. године у Украјини означио као „прекретницу“ (Зеитwенде). Али, из перспективе ријетких слободних медија и интелектуалаца у Њемачкој, управо је учешће Њемачке у агресији НАТО алијансе на Савезну републику Југославију било истинска прекретница која је била увертира у 24. фебруар 2022. године.

Шта су, након свега, „западне вриједности“?

Самјуел Хантингтон их је својевремено систематизовао у тексту који ће прерасти у књигу: „Западни концепти се суштински разликују од оних који преовладавају у другим цивилизацијама. Западне идеје индивидуализма, либерализма, конституционализма, људских права, једнакости, слободе, владавине права, демократије, слободе тржишта, раздвајање цркве и државе, често имају мали одјек у исламској, конфучијанској, јапанској, хиндуистичкој, будистичкој или православној култури“ (Samuel Huntington, „The Clash of Civilisations?“, Foreign Affairs, Summer 1993, р. 40). Хантингтонова констатација о „малом одјеку“ западних вриједности иза хладноратовске „гвоздене завјесе“, која је својевремено била разапета од Шћећина до Трста, открива суштину „хуманитарних интервенција“ или „милитаристичког хуманизма“ (Улрих Бек) на чијем су се удару нашле „друге цивилизације“.

Извор:
ИН4С