Дарко Танасковић: Голгота отписаног народа (2)

Према званичним израелским подацима, од отприлике деветомилионског становништва Израела, Јевреји чине 74%, док је Арапа око два милиона, односно 21%. На територији Западне Обале и у Гази живи приближно 5,5 милиона људи, што укупно – заједно са Арапима у Израелу – чини 7,5 милиона, дакле укупно више него Јевреја, и са већом стопома природног прираштаја. За ционисте неупоредиво повољнији однос него 1919, али далеко од прижељкиваног размера.

И због тога – а не само због тога – најновија крвава епизода етничког чишћења и перспектива расељавања Газе и строге израелске безбедносно-админстративне контроле над њом наводе на закључак да решење израелско-палестинског сукоба кроз формулу о двема напоредним националним државама нема реалне шансе да се оствари, сем неким невероватним обртом ситуације, тачније речено, неким чудом.

Масовно избеглиштво

Озбиљна истраживања јавног мњења, спроведена током 2023. године, показују да је међу Израелцима само 35%, а међу Палестинцима 24% испитаника веровало у могућност решавања сукоба успостављањем двеју независних националних држава. Међутим, што је могућност излаза из ћорсокака тим путем мања и удаљенија, многи политичари у свету, ваљда у недостатку других идеја, упорно истичу да је то једини изгледан пут на коме треба истрајати. Не знају, просто, шта би друго могли рећи, иако у прилог њихове тезе никако не говори чињеница да је постојање двеју држава предвиђено још иницијалном Резолуцијом бр. 181 Генералне скупштине УН из 1947. године, а да до данас није могло бити спроведено у живот.

Арапи су овакву поделу своје земље и начелно и практично гневно одбацили, а Јевреји прихватили без одушевљења, али као једину тада могућу опцију, с надом да је то само „први корак на путу ка јеврејској држави у целој Палестини, укључујући Трансјорданију, Голанску висораван и јужни Либан” (С.Флапан, Рађање Израела. Мит и стварност, Минхен, 2005, 47). Непосредно по доношењу Резолуције, у Палестини су почели сукоби који су се у различитим локалним и међудржавним видовима настављали све до садашњег пожара у Гази, а чији добро познати историјат нема сврхе овом приликом реконструисати.

1948-1949, 1967, 1973 – године великих израелско-палестинских/арапских судара, уз стално врење у међувременима, са Палестинцима као главним губитницима на стазама масовног избеглиштва. До данас су се – као последица арапских пораза и систематског спровођења израелске политике насељавања колониста – уз непрестани  „контекстуални притисак”, ван подручја тзв. Палестинске самоуправе, формиране од 1993-1995. године, уобличиле три палестинске скупине:

1. мањинска у Израелу,
2. избегличка у Јордану, Либану и Сирији,
3. дијаспора расута по целом свету.

Заједничко им је да нигде нису добродошли и омиљени. Изгледи да Палестинска самоуправа (географски раздвојене Западна Обала и Газа) прерасте у чврсто структирисану и међународно пуноправно признату државу, упркос декларативној подршци том решењу у међународној заједници и повременим делимичним успесима израелско-палестинских преговора уз страно посредовање, мањи су него икад. Може ли се стварно замислити Источни Јерусалим као главни град независне и самосталне палестинске државе?

Власт у Израелу, од пре извесног времена углавном стабилно у рукама десничарских националиста ционистичке инспирације, отворено одбације идеју о двема државама, при свој моралистичкој галами суштински индиферентног и/или немоћног света, Газа наочиглед нестаје, а територија Западне Обале је толико „избушена” јеврејским насељима, да практично губи сваки државотворно продуктивни континуитет. Уз то, умерена палестинска власт Махмуда Абаса у Рамали је практично импотентна, док је Газа од 2006. године упориште радикалног Хамаса, из чијег политичког програма никада није одстрањена крајња, опсесивна мета његовог оснивача (1987) шејха Јасина – уништење јеврејске државе. Ни то у атмосфери разумљивог сажаљевања палестинских цивила у Гази не треба губити из вида.

Трагедија отписаних

Палестинци су, од почетка сукобљавања са Израелом – који доживљавају као страно, „колонијалистичко” тело на својој земљи – прошли кроз више фаза опредељивања за коначно решење које би истовремено било могуће и за њих прихватљиво. Од утопијске визије „бацања Израела у море”, преко идеје о једној заједничкој јеврејско-палестинској држави, с пуном унутрашњом равноправношћу, затим тзв. „јорданског решења”, палестинско вођство, тада у рукама Арафатовог ПЛО, почетком 1970-их година одлучило се да, у недостатку бољег, прихвати модел двеју националних држава. Није случајно то што је Јасер Арафат, како се из једног разговора с њим сећа Јевгениј Примаков (Блиски исток на сцени и иза кулиса, Москва, 2006, 233-234), у корист дводржавља преломио управо после разбијања илузија да би Јордан могао постати институционализована база палестинског деловања.

„Црни септембар” краља Хусеина и генерала Маџалија (1970) и погром Палестинаца у Јордану отрежњујуће је деловао на оне који су се надали великодушној братској подршци, па неопрезно ишли и дотле да се понадају некаквој својој доминацији у хашемитској краљевини. Ни у хронично нестабилном, верски и политички хетерогеном Либану многобројни избегли Палестинци нису били радо виђена популација, за шта је трагична парадигма фалангистички масакр у логорима Сабра и Шатила (1982), у дискретној, мефистовској режији Аријела Шарона. Један недавни посетилац Синаја био је изненађен бројношћу и високом бојевом готовошћу египатских снага на овом осетљивом простору. На питање да ли је то предострожност због неког могућег израелског упада, речено му је да није, већ из бојазни да Палестинци, стешњени у Гази, масовно продру на Синај „и ту створе провизорну државу”.

Још од 1948. године стално је лебдело питање нису ли арапске државе на почетку велике мигрантске кризе иле кадре да планском расподелом, пријемом и интегрисањем палестинских избеглица безболније реше ово тешко питање, уместо што су их држале у логорима, инсистирале на њиховој (сасвим нереалној) потпуној репатријацији и аргумент избеглица инструментализовале у својој политици према Израелу. Таквом – истовремено хуманом и прагматичном – поступању имало би се и правно и морално штошта приговорити, али би стотине хиљада живота до данас биле спасене. Могло би се још много и дуго писати на ту тужну тему, али ми се чини да овом приликом није пожељно додати било шта што би могло изгледати као разводњавање или релативизовање утиска да су Палестинце – упркос свим привидима – отписала и њихова арапска и муслиманска браћа.

Велика арапска нација и свеисламска светска заједница (ума) језички, културно, односно духовно, и даље поседују снагу и зрачење кохезивног унутрашњег идентитетског садржатеља, али се политика арапских и муслиманских држава већ одавно води у складу са проценом државнонационалних интереса и широм регионалном и међународном конјунктуром, укључујући и успостављање односа са јеврејском државом и зазирање од њених заштитника. На конференцији коју је пре више година у Београду одржао Центар за међународне односе и одрживи развој, један бивши израелски министар је отворено изјавио да је међу најбитнијим циљевима њихове политике да свој сукоб са Палестинцима „уклоне са осветљеног дела светске сцене, изместе из међународних организација и сведу на ниво локалног проблема”.

Хамасовим свирепим терористичким нападом и непропорционалном казненом ратном операцијом у Гази палестинско питање је манифестационо враћено на велику позорницу међународних односа, али би се, по свим досадашњим конкретним показатељима, могло закључити да је Израел успео у својој намери. Амбасадор једне блискоисточне државе, која је све време у УНЕСКУ одлучно и гласно заступала палестинске интересе и по кулоарима лобирала у име палестинске делегације, у тренутку искрености поверио је групи колега да би за све на Блиском истоку најбоље било да Палестинци не постоје.

Грми Израелу изразито несклони Ердоган, прети (додуше понешто уздржано) Техеран, док његови штићеници Хезболах и јеменски Хутији (а не Хути, како је у нас погрешно усвојен облик њиховог имена) одапињу своје противизраелске пројектиле и примају реторзионе ударце, протестује се по трговима и улицама арапских градова, Каиро организује преговоре, шаље обилну хуманитарну помоћ, али крајње стидљиво отвара гранични прелаз код Рафе, предлажу се нацрти резолуција на које САД у Савету безбедности УН рутински стављају вето, Саудијска Арабија мудро ћути, Катар потврђује предности своје парадоксално диверзификоване спољнополитичке еквилибристике, преговори о прекиду ватре селе се с једног места на друго… а Газа гори.

Ход по мукама једног одавно отписаног народа све је неподношљивији и трагичнији. Без обзира на то како ће се сукоб у овој фази завршити – а некако сигурно хоће, Палестици ће опет остати главни губитници, али је велико питање ко ће бити добитник и да ли ће га, поготово на дуже стазе уопште и бити.

КРАЈ

Извор:
ИСКРА