Дарко Танасковић: Голгота отписаног народа (1)

На основу праћења трагичних збивања у Гази, започетих 7. октобра прошле године бруталним терористичким насртајем Хамаса на погранична израелска насеља, у којем је страдало између 1.200 и 1.400 израелских држављана, махом цивила, а око 250 било отето и одведено на подручје Газе, могуће је, без заузимања навијачког става и изрицања вредносних судова, изнети одређене хипотезе општијег катрактера. Ово поготово, ако се тренд којим су кренула најновија збивања сагледава у контексту столетног израелско-палестинског сукобљавања око исте територије у Светој земљи, коју оба народа сматрају својим легитимним (државним) домом.

У више наврата током новије историје, уски и пренасељени Појас Газе био је поприште сурових израелских оружаних интервенција и унутарпалестинских братоубилачких раскола, али су размери садашње ескалације убилачког и рушилачког насиља без правог преседана, тако да стварају услове да се неки процеси уназад, али и унапред, перспективно, јасније развиде, односно да се уобличе, ако не закључци и поуздана предвиђања, а оно свакако смерокази размишљања о неким битним аспектима овог средишњег и најстаријег жаришта нестабилности на Блиском истоку.

Без неразумног претендовања на коначност суда о изузетно сложеној и слојевитој проблематици, која се информативно не може у задовољавајућем опсегу и с потребном тачношћу, поготово индивидуално, ажурно пратити, а која сазнајно надилази сваку појединачну интелектуалну и имагинативну моћ, слободан сам да укратко само назначим три (хипо)тезе, за које верујем да би о њима вредело повести рачуна и, можда, стручну расправу.

Отписан народ

Прво, непосредан повод распламсавања пакленог сукоба. Иако је немогуће, бар за сада и са сазнањима којима се „декласификовано” располаже, тачно утврдити дубљу позадину дивљачког октобарског упада Хамасових командоса у погранична јеврејска насеља, неодољив је утисак да то ни идејно ни организационо није била самостална одлука вођства ове екстремистичке палестинске организације. Има, наравно, разних тумачења и спекулација експерата и, још више, „експерата”, о томе ко је (све) на разним странама могао имати удела и користи од овог терористичког чина и узбуркавања блискоисточне сцене, од самих Израелаца, тј. Мосада, преко Американаца, до Ирана и Руса, а уз неизбежну уплетеност британских и иних тајних служби… Како било да било, намеће се закључак да онај (или они) ко је смислио и реализовао тај ужас не мисли и не жели добро Палестинцима – што је, ваљда, и без икакве продубљеније анализе свакоме јасно – али ни Јеврејима.

Наиме, држава Израел би разарањем надземне и подземне инфраструктуре и друштвеног ткива Газе могла учинити велики корак ка мети коју је ционистички покрет поставио још почетком прошлог века – националном дому без или са што мање Арапа у заветној земљи – али ће се светском јеврејству дугорочно то свакако обити о главу. У смислу у коме је то, на свој жесток начин и (пре)оштрим језиком, поручила хрватска публицисткиња Ведрана Рудан у коментару „Жао ми је Жидова” (20. октобар 2023.): „Данас, сутра или прекосутра расплест ће се агонија Палестинаца, токсичног нељудског отпада. Проблем ће коначно ријешити Израел коме је, како фашистичкој творевини наклоњени медији пишу, пукнуо филм. Доста је било. Израелски фашисти, не, није то само Нетанyјаху, мисле да је дошао час како уосталом Газу треба разорити”.

„Жао ми је Жидова јер заиста не знају што чине ако то учине. Након злочина који мисле починити постат ће и остати проклети. Ни један Жидов и ни једна Жидовка неће моћи опуштено изаћи из Израела и одлетјети у било који дио свијета сигуран или сигурна да ће се вратити дома жив или жива. Након масакра који им је у плану, Израел ће Жидовима постати њихова властита Газа. Наравно да ће, богати су, имати и воду и струју и храну, али може ли било које људско биће живјети и преживјети мржњу коју ће пробудити у милијардама људи диљем кугле?”

Доиста, антијеврејство (а не антисемитизам, уврежени термин који би због непрецизности требало напустити, премда ће то тешко ићи) према свим релевантним показатељима у порасту је широм света – а посебно на Западу – што је за Јевреје, а и Израел, дугорочно најопасније. Израел је први пут пред Међународним судом у Хагу оптужен за геноцид, што је, кад је јеврејска држава у питању, изгледало незамисливо. Потомци жртава Холокауста прозвани су за геноцид, због војне акције коју преузимају не би ли се, како тврде, обезбедили од неког новог Холокауста. Бразилски председник Лула се јавно запитао: „Ако ово није геноцид, онда ја не знам шта је геноцид…”

Неће, јамачно, Израел бити осуђен за геноцид, али Јеврејима таква оптужба никако није требала. Многи злонамерни су је једва дочекали. Они који данас (а суштински одувек) усмеравају политику израелске државе одлучили су да занемаре тај шири, глобални план и, не обазирући се на плиму неодобравања у свету, да наставе замишљеним и зацртаним путем. Кажу, до победе, до краја. А шта је победа и где је крај? И чији крај? Поред неодступне и исходишно схватљиве одлучности да, поучени горком прошлошћу, бескомпромисно бране своју егзистенцију и дом, Израелцима самоувереност обезбеђује и безусловна Америчка подршка, коју вербално све јаче критике из Вашингтона због начина спровођења кампање у Гази битно не доводе у питање.

На маргини заседања министара иностраних послова групације Г20 у Бразилу, амерички државни секретар Ентони Блинкен разговарао је са председником Лулом, захтевао од Израела да се умереније понаша и учини одређене уступке, али – не обазирући се на атмосферу која је владала скупом – поновио је да га САД доследно подржавају. И то је довољно. Онај кога Вашингтон тако одлучно подржава може да ради шта хоће. Још једно додатно упозорење онима што очекују и прогнозирају да ће процес успостављања мултиполарног света – који је бесумње у току – тећи брзо и да је америчка моћ на стрмој низбрдици. Али, због тог и таквог америчког туторства, Јевреји у свету, укупно узевши, свакако неће бити омиљенији. И тако, док Ентони Блинкен немилице троши керозин летећи од једне до друге блискоисточне престонице, „у потрази за решењем” кризе у Гази, време неумитно пролази, израелска дејства се настављају. Палестинци, бежећи од бомби, ракета и тенкова, гину, гладују и болују, а Газа се претвара у рушевине.

У међувремену, председник Бајден свечано изјављује да је америчка војска почела да помоћ Палестинцима баца и из авиона (неки пакети су, што носи горку и ироничну симболичност, убили невољнике који су је, погледа упртог у небо, жељно очекивали) и да разматра изградњу посебне луке за допрему помоћи морским путем. Не би ли лакше било зауставити Нетанјахуове бојовнике? Но, летећи Блинкен није усамљен у добијању на времену за Израел. Вољно или невољно, намерно или ненамерно, из немоћи или срачунато, садејствују му и саговорници из Гази суседних и регионалних арапских/муслиманских земаља, трудећи се истовремено да их пламен израелско-палестинског сукоба случајно не опече. Неодољив је утисак, који се уобличава одавно: да су Палестинце објективно отписали, не само Израел и Америка – већ и њихова арапска и муслиманска браћа.

Земља без народа

Но, вратимо се за тренутак Израелу. Свет се с разлогом згража над суровошћу израелске операције, званично усмерене на искорењивање Хамаса из Газе – што је немогућа мисија – и над беспримерним страдањем житеља ове злосрећне области, „затвора на отвореном”, како су је неки назвали. А у суштини, ако се оставе по страни размере садашњег ужаса, реч је о континуитету операционализовања стратегије, коју јеврејска држава спроводи од свога настанка, а ционистички покрет и пре тога. У својој изврсној студији „Анатомија блискоисточног сукоба” (1978), Јевгениј Примаков подсећа да су пионири ционизма још на конгресу у Базелу 1897. године исказали намеру да се у Палестини створи јеврејски верски и национални дом, а циљ своје борбе су описали као: прибавити „народу без земље земљу без народа”.

Ако се о Јеврејима и могло говорити као о „народу без земље”, Палестина никако није била „земља без народа”. Статистички подаци кажу да је 1919. године у Палестини живело 57.000 Јевреја према 533.000 Палестинаца, односно 9,7% према 90,3%. Тек 1930-их година почело је видљивије усељавање Јевреја, да би максимум досегло током првих година постојања израелске државе и касније било настављено, у зависности од различитих фактора, променљивим интензитетом све до данас. Чувени британски генерал Џон Багот Глаб, „Глаб паша” (1897-1986), оснивач и командант Арапске легије у Трансјорданији, у мемоарима Војник са Арапима (1957), наводи разговор једног високог британског официра са припадником ционистичке војне организације „Хагана”, у коме је Британац приметио да би стварање израелске државе у Палестини, коју Јевреји деле са Палестинцима, могло узроковати озбиљне проблеме, а саговорник му одвраћа да ће тешкоће бити превладане „неколиким планским крвопролићима”.

Иако у време покретања ционистичког покрета његови оснивачи нису гласно најављивали своје крајње намере, како не би изазивали прекомерно подозрење, њихови планови били су недвосмислени. Фред Халидеј (Сто митова о Блиском истоку, Лондон, 2005) подсећа да је отац ционизма, Теодор Херцл у свом „Дневнику” записао: „ У Базелу сам створио јеврејску државу. Да сам то данас јавно рекао, изазвао бих општи подсмех. Можда ће у року од пет, а сигурно од 50 година сви то разумети”. Индикативно је да и у наше време – више од једног столећа после Базела – израелски политичари ретко помињу ционизам. Свакако са добрим разлогом.

Наставиће се…

Извор:
СТАНДАРД