Епископ Артемије – „Реалност“

casopis

Објављено у:
Часопис „Свети Кнез Лазар“,
година 2011, број 3 (69),
стр. 911

Битка за Косово и Метохију, за њихов останак и опстанак у држави Србији чији су саставни и неотуђиви део преко осамстотина година, у последње време водила се не само на терену већ и под сводовима Патријаршије Српске православне цркве на седницама Светог архијерејског синода и Светог архијерејског сабора. Све је почело после ПОГРОМА марта месеца 2004. године над Српским народом и нашим светињама на Косову и Метохији, и фамозног МЕМОРАНДУМА од марта 2005. године о обнови наших светиња пострадалих у Погрому. Та „обнова“ која је вршена мимо и против нашег пристанка и сагласности од стране СЕ и Шиптара, била је извор многих сукоба и трзавица у крилу Српске православне цркве, о чему постоји богата архива. Кулминација тих „сукоба“ достигнута је 2008. године, када је Свети архијерејски синод почео да врши притисак на Нас да бисмо извршили пријем објеката чија је „обнова“ вршена (али не и извршена) у претходне три године, користећи као најјачи аргумент потребу да се прихвати „реалност“.

Са Светог архијерејског синода, притисак је настављен и преко Светог архијерејског сабора Српске православне цркве, који је у свом редовном заседању маја 2008. године, а под АС број 5/, 10/, 13/ и 38/ зап 74 од 20/7. маја 2008. године донео следећу одлуку: „усвојити предлог Одбора Светог архијерејског сабора за Косово и Метохију и умолити Његово Преосвештенство Епископа рашко-призренског Господина Артемија да, што се тиче даљег спровођења обнове српских православних светиња у овој јужној српској Покрајини, прихвати реалност ове обнове…“

Осврћући се на ову Одлуку, упутили смо за новембарско заседање Светог архијерејског сабора текст под насловом: РЕАЛНОСТ“ нови термин у животу СПЦ, којега овде у целини доносимо. Шта значи ова фамозна реч „реалност“? Она је посве нова у језику Цркве Бога Живога. Истина, током протеклих неколико година западни политичари и дипломате почели су да употребљавају једну нову фразу – како у међународним односима, тако и у домаћој политици: „Морате да прихватите реалност да…“ Ова фраза, у разним варијацијама, може да се чује од Вашингтона до Брисела и шире. Фраза делује једноставно, но има злокобни аспект који представља претњу по схватање да је владавина права суштински темељ демократије, међународних односа, људских права и решавања конфликата.

Та фраза „Морате да прихватите реалност да…“ много пута је поновљена и упућена од стране страних дипломата Србији и српском народу у вези са Косовом и Метохијом. А та „реалност“ која се „мора прихватити“, редовно значи – независно Косово. Све у свему, јасно је да ту „реалност“ дефинишу интереси и политика Америке и неких чланица ЕУ. Ту дискусији нема места. Ова порука захтева од друге стране да се забораве чињенице, закон, демократија, те да чини оно што се од ње захтева. Без обзира колико је то болно, неправедно, незаконито, дестабилизујуће. Реалност мора да се прихвати.

На све ово, Оци и Браћо, подсећа нас и та реч употребљена у горе цитираној Одлуци Светог архијерејског сабора, опет у вези Косова и Метохије. Меморандум, његово принудно спровођење, неадекватна и неодржива обнова наших светиња на КиМ у задње четири године, о чему смо говорили у Нашој Представци овом Сабору, јасно говоре о тој злокобној речи „реалност“. Нажалост, у Нашем случају, улогу западних дипломата преузео је Свети архијерејски синод, који настоји и милом и силом да нам наметне да „прихватимо реалност“.

Иза свега овога се крије ружна истина да је ово само друго име за прастари појам који каже да „сила представља закон“. Такође постоји потреба да се ово призна као морално супериоран појам у односу на ма какаву еветуалну алтернативу. Ови креатори „реалности“ (стварности) морају да буду признати на само као они који су у праву кад је реч о њиховом схватања света и идеологије већ као и честити браниоци истине (овде: КиМ).  Другим речима, имамо још један начин изражавања ароганције и силеџијства. То је начин на који актери скривају своју сопствену несигурност, морално лицемерје и незаконито понашање. Ово је за њих, наравно, много боље и лакше него да прихвате и одрже истинску „реалност“ да су Косово и Метохија неотуђиво благо српског народа, да наше светиње не могу штитити и обнављати вековни и заклети непријатељи, рушитељи и уништитељи њихови.

Носиоци те нове идеологије желе да буду господари „реалности“ коју сами стварају и контролишу. Да би то учинили неопходно је да убеде све, а пре свега себе, да заиста не постоји избор или алтернатива „реалности“ коју нуде. Рачуница је проста: Ако нема избора, онда, по дефиницији, нема ни одговорности. Ако нема алтернативе реалности, онда они нису одговорни ни за шта што раде или одлуче да учине.

Ипак, такви треба да знају, да једино Црква Христова нема алтернативу у овоме свету, јер нема другога имена под сунцем којим би се могли спасти, сем имена Господа и Бога и Спаса нашега Исуса Христа. То је наша једина и вечна РЕАЛНОСТ коју морамо да прихватимо1.


1 После три године видимо докле нас је довео став СПЦ о неопходности „прихватања реалности“ на Косову и Метохији. Sapienti sat.

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ