У ЗОНИ СВО ИМА ИЗУЗЕТНО МАЛО НЕВЕРУЈУЋИХ

Пошто се у зони борбених дејстава суочавају с колосалним физичким и моралним напорима, непредвиђеним и стресним ситуацијама, нашим борцима су потребни подршка и помоћ. Поред лекара, психолога и волонтера код војника су почели да долазе свештенослужитељи. Пошто су изложени сталној опасности управо зона борбених дејстава за неке постаје место сусрета с Богом. Какви су циљеви и задаци свештеника на фронту? На који нечин они помажу борцима? Одговоре ћете пронаћи у овом тексту.

„Доносимо им Причешће на најтеже место“

Јереј Павле Књазкин, клирик Никољске цркве града Уљановска, помоћник командира за рад с верујућим војницима 104. гардијске десантно-јуришне дивизије Војно десантних јединица ОС РФ награђене орденом Кутузова:

– У зони СВО сам се налазио од првог дана. Укупно десет пута сам ишао на службени пут. Има једна крилатица: „У рату нема атеиста.“ Она не одговара увек истини, али у зони СВО има изузетно мало атеиста. Потреба за Богом се тамо осећа много јаче, јер људи осећају блискост смрти и могућност да постану инвалиди задобивши различите ране. Сваки војник то осећа у срцу и души и због тога стреми ка Богу. Главна мисија свештеника је да „доведе“ Бога тамо. Као што је рекао један свештеник: „Оно што ми радимо веома личи на силазак Христа у пакао.“ Ми доносимо Причешће на најтеже место. Душу која је гладна Бога треба испунити благодаћу Божијом. Причешћујемо војнике, крстимо их. На десетине и стотине људи желе да се крсте налазећи се у зони СВО. Многи борци постају сведоци Божјих чуда која им се дешавају у тако опасним условима.

Службени путеви свештеника су потребни и да би помогли војницима да остану људи, да мржња, злоба и друга негативна осећања која наши војници осећају према непријатељу не препуне њихово срце и да не постану уобичајено стање. Важно је да војник не заборави да то стање није блиско његовој души. И овде нису потребни психолози и заменици комесара, већ управо представници војног клира.

Зато што у тако тешким условима помаже само Господ који лечи све немоћи. Важно је да подржимо наше војнике, да донесемо делић родног краја заједно са писмима деце или жена, да учинимо све што је могуће да не би падали у очај и тугу, зато што одвојеност од куће игра одређену улогу. Свештеник треба да подржи војника и да му скрене мисли како би био спреман да настави своју војничку службу.

Јереј Андреј Козловски, старешина храма у част Казанске иконе Мајке Божије у граду Уљановску:

– По благослову митрополита Лонгина два пута сам ишао у зону СВО. У мају прошле године десет дана смо са двоје кола у пратњи представника козака прешли целу линију борбеног додира: од Сватова до Крима. То је било добротворно путовање, однели смо све што је потрбно за храмове Луганска и Доњецка. А главни циљ је вођење духовне бриге о војницима: исповест, причешће, служење молебана и вођење разговора с борцима.

Свештеници који доспевају у зону СВО не само да воде духовну бригу о верујућим војницима, већ обављау тежак свакодневни, у суштини апостолски рад. Често морају да пронађу јединице на полигонима, а затим да објашњавају борцима колико је за њих важно да учествују у овом или оном свештенодејству. Једна је ствар држати проповед уцрквљеним људима у храму, а потпуно је друга ствар разговарати с онима који можда никад у животу нису прекорачили црквени праг, који су били далеки од вере, имају већ формиран поглед на свет (често погрешан), а за тим и нема потребе. Међутим, један од задатака свештеника је да говори о „духовним основама“ рата.

Господ ће Сам ставити знак узвика кад се дотакне њихових срца. Као што је говорио преподобни Пајсије Светогорац: „Трудимо се да стално додајемо нуле нулама и да молимо Христа да на почетку овог низа стави јединицу. Тако ћемо се обогатити. Ако Христос не стави јединицу на почетку реда, сав наш труд ће бити узалудан.“

За време првог путовања смо крстили само једног човека – припадника десантних јединица Михаила. То је био нечувен случај. Пришао ми је и рекао да већ месец дана иде код руководства и да моли да се крсти. Михаил је рекао да му се у сну јавио анђео и да му је рекао: „Крсти се!“ Два пута није успео да прими свету Тајну због различитих околности. И на крају је борац крштен: у малој, али дубокој и хладној реци недалеко од њихове базе. Михаил из воде није изашао само радостан, већ светао! Одмах смо га причестили. И крупан момак који је прошао више ратова стајао је радостан као мала беба.

За време другог путовања у зону борбених дејстава посетио сам полигоне код Луганска где су се углавном налазиле добровољачке јединице. Многе момке је плашила неизвесност: куда ће доспети и шта треба да раде? И управо они су се ухватили за веру. Њихова вера је рођена из страха. Говорили смо основама вере, о потреби за сталним општењем с Богом. Јер молитва је увек дијалог, а не монолог. Не говоримо у празно, увек чекамо и може се рећи да одмах добијамо одговор. Није важно какве молбе упућујемо, тим пре у тако тешким и екстремним условима. Господ даје одговор у Својој божанској сили која даје снагу. Скретао сам пажњу борцима на то како брижљиво треба да се односе према речима, зато што нам језик није дат да бисмо скрнавили себе и људе који су у истом рову с нама, већ пре свега да бисмо прослављали Бога. Нажалост, многи на фронту чак не да псују, него разговарају псовкама. У животу нема ситница – све је важно. У јединици много зависи од командира: ако је верујући, он шири веру на своје борце и они је с радошћу прихватају.

Један борац ми је поклонио свој шлем. За време заједничког разговора пришао је и рекао: „Оче, желим да вам поклоним свој шлем. Изрешетан је гелерима. Кад су почели пројектили закопао сам се у ров и заборавио све молитве. Лежим и понављам: ‘Господи, помилуј!’ Један пројектил је пао право у ров, половина рова се срушила, а друга је била скроз у гелерима. Кад је паљба завршена искочио сам из рова и тек сам онда приметио да је гелер погодио шлем. Подигао сам га и видео да је изрешетан, али сам остао жив.“

…Причали смо војницима о молитвеном правилу адмирала Фјодора Ушакова или о „Главној поуци адмирала Ушакова пред битку“ која гласи: „Браћо, изговарајте 26, 50. и 90. псалам, и неће вас убити ни метак, ни сабља!“ После сваког псалма треба изговорити „Богородице Дјево, радусја…“

У Алчевску сам срео капетана који је ратовао у саставу добровољачког батаљона од 2014. године. Он је помоћник командира батаљона. Ово молитвено правило је давао својим борцима. И наравно, притом је водио рачуна о томе да пазе на језик и да не псују. Чак је и бич качио у случају да неко прекрши правило, али ниједном није морао да га употреби. Такође је забрањивао алкохол. Временом су људи приметили да у његовој јединици има десет пута мање рањених него у другим, а губитака уопште није било.

После путовања у зону борбених дејстава почео сам једноставније да гледам на живот. Осетио сам да су сви људи различити и да сви имају различит доживљај света, духовно васпитање, а и просто васпитање. Борци веру често доживљавају преко свештеника. Ако им не намеће своје религиозне ставове, већ ако се улије у њихов живот саосећајући с њима, ако ради заједно с њима, у њима се рађа поверење према свештнику, а преко њега се открива и вера у Бога.

Протојереј Сергиј Ижуков, старешина храма у част Казанске иконе Мајке Божије у селу Богдашкину (Циљнински рејон у Уљановској области):

– Кад сам први пут дошао у зону борбених дејстава момци су били на обуци и били су смештени у дубокој поздини. Тамо је било прилично мирно. Једва су нас чекали, пре свега они који ме познају – моји земљаци. Неки од бораца су били уцрквљени и пре мобилизације, неки имају молитвенике, иконе и свету водицу. Један момак из Димитровграда је рекао да му је мама испраћајући га на фронт сашила специјалну торбу и ставила је у њу Јеванђеље, свету водицу и просфору. „То је мој панцир! Кад су отварали паљбу по нама све то сам држао испред себе и молио се,“ – рекао нам је борац.

Нажалост, имали смо мало времена: момци су накратко добили слободно, а после су сви отишли на обуку, остало је само неколико људи који су довршавали ископавање ровова и уређивали бункере.

За време које нам је било дато успели смо мало да поразговарамо: земљаци су ми говорили о детаљима из живота на фронту, причали су како су вежбали пуцање, како су протекле њихове прве борбе. Кад су се први пут налазили код Сватова у Луганској области, изашли су одатле без губитака, само неколико људи је лакше рањено. И то је било право чудо: место где се налазило њихово оружје су уништиле бомбе, а сви су живи. Од њих сам сазнао и за друге случајеве Божије помоћи у рату.

Трудио сам се да их подржим колико сам могао: рекао сам им да се молимо за њих и да молимо да то не забораве. Кад су наши момци послати у место где се воде најжешће борбе које ни сад не јењавају, и кад су почели да говоре да тамо има много погинулих одлучили смо да се непрестано молимо за наше војнике. Распоредили смо читање молитава и акатиста Мајци Божијој пред Казанском иконом тако да се молимо непрестано 24 часа.

Кад смо долазили у зону борбених дејстава по други пут, само смо предали хуманитарну помоћ – тамо где су се налазили борци, нисмо имали дозвољен приступ због тога што смо могли бити гранатирани. Предали смо војна и санитарна возила УАЗ. Иницијатор овог путовања био је председник општинске организације „Циљнински рејон“ Вјачеслав Васиљевич Саљукин који је поправио и предао један аутомобил из свог аутомобилског парка за војнике.

Прича о хуманитарној помоћи за борце почела је од тога што је активна парохијанка нашег храма Олга Николајевна замолила да јој дам благослов да помаже нашим момцима. Касније се испоставило да од почетка СВО до марта прошле године нико није обишао војнике из нашег рејона. Чланови породице су се трудили да по могућству шаљу пакете, али нико није радио с њима по наруџбини.

Основали смо групу „Зов срца“ на Телеграм-каналу и у селу Богдашкину смо отворили пункт за плетење мрежа и пункт за сушење поврћа. У плетењу мрежа је помогло искуство Олге Николајевне – она је била учесница једне од волонтерских група у Уљановску. Док смо тражили испоручиоце материјала који су потребни за плетење, саветовали смо се с другим волонтерским организацијама у вези са обрачуном материјала и самом технологијом прављења мрежа. Многи од њих су нам у право време бесплатно помагали дајући нам материјале и много им се захваљујемо на томе!

Постепено су ствари почеле да се убрзавају: људи из других села су преко познаника почели да сазнају за нас. Почели су да се удружуу родбина и познаници војника из целог Циљнинског реона. И наруџбине од момака су почеле чешће да стижу. Желели су да добију нешто из завичаја, било им је важно то што су пакете добијали управо из Циљнинског рејона.

Сад становници нашег рејона већ нуде своју помоћ, у групи су се појавили мушкарци који одвозе пошиљке. Баке-пензионерке се врло често одазивају на молбе и труде се да нам помогну на све могуће начине.

Данас се мреже плету на тринаест места. У току лета смо сушили бобице и поврће. Многи су доносили домаћи чај и зачине – сушили су све што расте у башти. После су жене почеле да им праве инстант-чорбе. Сад у рејону има четири места на којима се суши поврће. Наша група не снабдева само војнике из Циљнинског реона, већ помаже и момцима из Уљановска.

Свеће се праве на два места. Засад нам је то довољно, зато што је технологија специфична. Не дозвољавамо да се примају свеће од других организација, зато што се десио случај кад смо примили једну партију у чијој изради није поштована технологија и свеће су се запалиле.

Такође правимо суви туш. Он је углавном потребан на првој борбеној линији. Ни из далека га не добијају сви борци и зато му се увек радују.

Сад смо почели да добијамо озбиљније наруџбине од бораца. Недавно смо послали трећи УАЗ. Хвала Богу, људи се одазивају и успевамо да удовољимо таквим наруџбинама.

Трудимо се да радимо изборно, управо по наруџбинама момака. Сами нам говоре шта им треба. Нема смисла да одвозимо све одреда. Борци често одлазе на прву борбену линију – шта ће им велике количине одеће ако су им потребне радиостанице, опрема, дронови, антидронови, медицински потрошни материјал – ствари које ће им заиста спасити живот? Зато се трудимо да објашњавамо људима шта и зашто нам је потребно.

У нашој групи на друштвеним мрежама објављујемо извештаје и људи виде на шта се троши новац. На помагању нашим војницима ангажовано је око 300 људи, а отприлике исто толико пружа финансијску помоћ.

У принципу, наши момци су врло скромни, сваки пут их молимо: „Немојте да се стидите, кажите шта вам треба.“ А они одговарају да је све у реду, да све имају. Морамо да се распитујемо и да им преко родбине говоримо да смо спремни да помогнемо.

У току сваког путовања односимо дечја писма и цртеже из свих дечјих вртића и школа из нашег рејона. Говорили су нам да то момке гане до суза и да их чекају. И нас чекају. У екстремној ситуацији сваки човек тражи заштиту и подршку од Бога, а свештеник као спроводник Божије благодати може да помогне.

Наши војници се одушеве кад виде госте из родног краја. За њих је важно да знају да се неко занима за њихов живот, да је позадина заједно с њима, да их нисмо оставили и заборавили. А ми из све снаге покушавамо да учинимо бар нешто за њихову удобност и безбедност.

За онога ко је посетио зону СВО, живот се дели на пре и после. Видевши борце који су гледали смрт у очи човеку је тешко да мирно спава. Човека почиње да боли душа и он стално размишља како да им помогне.

Извор:
ПРАВОСЛАВИЕ РУ