Георгије Мандзаридис – Црква као заједница обожења

casopis

Објављено у: Часопис „Свети Кнез Лазар“, година 2011, број 1-2 (67-68), стр. 65-68

Еклисиологија светог Григорија Паламе1)

Већ смо говорили о томе, да се кроз учешће у Христовим тајнама човек причешћује Његовом нетварном енергијом и сједињује с њим у једно тело и један дух.

Та непосредна и лична веза сваког верника са Христом приводи и ка реалном јединству и међусобном општењу. На тај начин ствара се неизрециво и натприродно сродство и општење Христа са људима, Црква: „По благодати сви смо ми једне вере у Њега и чинимо једно тело Његове Цркве, имајући једну главу – Њега; и једним смо духом напојени по благодати Свесветог Духа; сви смо примили једно крштење; и једна је нада код свих; и један je Бог, који je над свима, и кроз све и у свима“ 2).

Црква je „нова творевина“, основана Христом посредством Његовог оваплоћења, имајући Њега за своју Главу3). У Христу су се сјединили небо и земља, и Њиме је створена Црква, која има небеску и уједно и земаљску природу, која у себе укључује не само верујуће људе, него и благе ангеле4). Циљ Цркве је обожење њених чланова, из тог разлога св. Григорије Палама карактерише Цркву као „заједницу обожења“5).

Укупно устројство Цркве темељи се на општењу Бога са човеком помоћу нетварне благодати. Благодат Божија везује чланове тела Цркве са главом и међу собом, и на та начин смешта у себе и сабира уједно сву Цркву. Ако би божанска благодат била тварна, као што су учили противници Паламе, тада не би имали личног општења међу Богом и човеком и, према томе, не би постојало ни Цркве у стварности. Такође, ако се људи не би причешћивали благодаћу, већ суштином Божјом, тада не бисмо имали уопште заједницу обожења, већ заједницу богова. Верници, причешћујући се божанском благодаћу, причешћују се Богом и као дар примају обожење. Ипак, они се не причешћују суштином Божијом, будући да нису богови по природи и не могу променити своју природу у божанску6).

Јединством вере изражава се јединство Цркве и та вера није основана само на апостолима, већ и на пророцима, имајући за свој крајеугаони камен Христа. Свети Григорије не умањује значај апостолског прејемства у Цркви, већ посебну важност придаје и пророчком дару. Када прејемници Апостола заборављају своју везу са „крајеугаоним каменом Исусом Христом“, и престају да буду представници Његови и Његове истине, они тада не примају као дар и награду нарочиту натприродну власт, већ губе сваку могућност за просвећењем и спасењем других људи, и по свему судећи одводе их из Цркве Христове. Када човек, кроз учешће у Тајнама и животом у Христу, постаје везан са телом Христовим и сједињен са Црквом првородних, тада се он показује истинским чланом тела Христовог, чак и тада, када се он одлучује црквеним решењем од стране недостојних представника апостолског прејемства. „Зар – пита Палама – и Златоусти отац, обукавши се у нетрулежност и сјединивиш се са Црквом првородних, који jе боље него било ко други јасно и красноречиво писао о врлинама, он толико велики, зар није одлучен од Цркве и зар није био осуђен на изгнање као онај који мисли и пише попут јеретика оригениста?“7)

Будући, како говори апостол Павле, да je Црква „стуб и тврђава истине“ (1. Тим 3, 15) то се и у основу општења са њом поставља општење са истином: „Они који припадају Цркви Христовој припадају истини“. Припадност Цркви значи веза са истином, општење са благодаћу Божјом, живот у заједници обожења. Човек, који раскида везу са истином, прекида општење са благодаћу Божијом и престаје да буде члан Цркве (подвлачење наше – прим. прев.).

Такав поглед на Цркву не представља у православној еклисиологији увођење новина, већ се заснива на учењу Светих Отаца и на византиском предању.

Још пре светог Григорија Паламе, преподобни Никита Ститат, истински ученик светог Симеона Новог Богослова, указујући на динамички и харизматични карактер Цркве закључује да степен чистоте и општења човека са Светим Духом асоцира на jeрархијске степене8).

Поводом прихватања од стране Антиохијског Патријарха Игњатија Варлаамовог и Акиндиновог става о божанској благодати, св. Григориіе Палама са посебним жаром говори о таквим пастирима, који се удаљују од истине. Ти људи, премда их и називају пастирима и архипастирима, нису чланови Цркве Христове: „Они, који нису у истини, не припадају Цркви Христовој; и утолико пре то одговара истини, када они лажу о себи, називајући себе или сматрајући се пастирима и архипастирима; међутим, ми смо научени, да се хришћанство не дефинише спољашњим обележјима, већ истином и тачношћу вероисповедања“.9)

На таj начин, сагласно учењу св. Григорија Паламе, припадност неког човека Цркви не изражава се неким статичким феноменом, већ динамичком реалношћу. То није резултат тварног дара, који човек задобија једанпут и затим га чува својим благочестивим понашањем и путем праведности, већ je то плод личног општења са нетварном обоготворавајућом благодаћу. Кроз крштење, миропомазање и Божанску Евхаристију човек се обнавља и приступа Цркви, у исто време његова веза са заблудама овога света представља непрестану претњу, која се надвила над њим, отпадања од ње (Цркве) и разилажења са њом. Опасност од отпадања не постоји само за појединачне чланове Цркве, већ и за читаве црквене задеднице!10).

За све њих, тј. за појединачно отпале личности и отпале цркве, једини пут повратка у црквену заједницу jе покајање, (подвлачење наше – прим. прев.) тј. одбацивање лажи и поновно сједињење са Духом истине.

———————————–

1 Поглавље из књиге професора Георгија Мандзаридиса Пαλαμικα. Издање П. Πουρναρα, Θεσ/νικη 1998, стр. 195-198.
2 Омилије 15, PG 151, 188B.
3 Еф (1,10).
4 „Зар се није Црква, захваљујући оваплоћењу, образовала од ангела и истински верујућих људи?“ (Против Григоре 3, Cod. Coisl. 100, fol. 272a, види такође ΄Ομιλια 21, PG 151, 284A.
5 Λογοι Αποδεικτικοι 2, 78, 3; Συγγραματα 1, стр.149.
6 Дебата православног са Варлаамовим присталицама, Συγγραματα 2, стр. 210.
7 Монахињи Ксенији…, PG 150, 1045 ВС.
8 Оповргавање посланице патријарха Антиохијског Игњатија, 3, Συγγραματα 2, стр.62.
9 Оповргавање посланице патријарха Антиохијског Игњатија, 3, Συγγραματα 2, стр.627.
10 Λογοι Αποδεικτικοι 2, 2, 3, Συγγραματα 1, стр. 7.

Георгије Мандзаридис
Професор емеритус Солунског Универзитета

Са руског
Протосинђел Варнава Димитријевић

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ