Крвави пут чудовишта (Поводом стогодишњице од смрти В. И. Лењина)

Напомена: Поштовани читаоци, на антипразник 8. марта по папском календару, празник који је установљен од стране бољшевичких терориста, дарујемо Вам овај истински бисер о једном од највећих терориста и злочинаца ХХ века, текст о Владимиру Илићу Лењину. Текст из пера великог руског просветитеља савремености Олега Анатољевича Платонова преносимо из часописа „Русский Вестник“ чији је он и главни уредник…

В. И. Лењин (1870-1924) и по пореклу и по менталном склопу припадао је уобичајеном типу интелектуалца лишеног националне руске свести, који се са гњевом или чак мржњом односио према свему исконско руском. Његовим васпитањем бавила се мајка која је од оца, крштеног Јеврејина Израела Бланка, наследила формалан и непријатељски однос према православној вери. Као и код многих других крштених Јевреја, прелазак И. Бланка на православље био је облик непринципијелног маскирања својих истинских уверења у жељи да се направи каријера. Дух који је царевао у кући Уљанових изнедрио је читав низ рушитеља руских националних темеља. Лењинов старији брат Александар учествовао је у злочиначком атентату на Цара Александра III и био је обешен. Сестре и млађи брат будућег бољшевичког вође од омладинских дана су учествовали у бољшевичким организацијама.

Поседујући велике стваралачке способности и меморију, Лењин их је ставио у службу антируске идеје рушења руског државног система. До почетка ХХ века, он је већ био потпуно изграђен тип антируског фанатика, спреман да употреби сва средства, а пре свега терор, да оствари своје циљеве. Већ 1901. године он је потпуно дефинисано изјавио: «Ми се у принципу никада нисмо одрекли и не можемо да се одрекнемо терора» (Ленин В.И. ПСС. 4-е изд. Т. 36. С. 316).

За Лењина није постојало ништа свето: његова мржња према Православљу и религији уопште имала је патолошки карактер. Према његовом мишљењу «свака религиозна идеја о сваком богићу, свако кокоетирање са богићем, представља неизрециву мрзост… најопаснија мрзост, најгнуснија зараза» (О религии и церкви, М., 1977. С. 31).

Лењин је био веома нељубазан, злопамтило и осветољубив. Као што је о њему писала особа која га је познавала у емиграцији: «Лењин је у свим случајевима био брутално тврдоглав, није могао да трпи туђа мишљења, не само о политици, него на било шта да су се односила. Био је завидан до лудила, није смео да дозволи да победник остане ико други осим њега. У њему су се јављале суровост и зло како у свакој расправи, тако и у партији крокета или шаха када би он изгубио. Показати независност, расправљати се с њим о било чему или га победити на крокету значило је једном за свагда стећи непријатеља у лику Лењина» (Родная Земля. 1926. № 1. С. 6).

Лењин је руководио партијом диктаторским методама, сурово и неумољиво доводећи своје људе на руководеће положаје. У борби са својим политичким конкурентима чак и унутар партије он се обрачунавао свим могућим методама, не гнушајући се клевета и подметања, не држећи до своје речи и обећања када му је то било од користи. О методама Лењиновог политичког рада још 1904. године је говорио Плеханов (Искра, 01.05.1905). Управо са таквим идеалом је лењинистичка партија дошла до револуције 1905. године. Из свог карактера Лењин је у бољшевизам унео и приврженост духу ционизма.

У периоду 1905-1907. године Лењин је организовао у бољшевичкој партији систем експорпријације (пљачке) банака и државних институција, током којих је погинуло много људи.

Сам Лењин је био душа бољшевичких милитантних организација и лично је надгледао извођење многих бандитских операција. Као што је писао Г.В. Плеханов: «Посебно упечатљива код Лењина била је његова бескрупулозност у средствима, посебно очигледна у периоду 1905–1907. године». (ГАРФ, ф. 1826, д. 12, ч. 1, л.100), а такође мотиви «личног самољубља» (Исто, Л. 112).

Прљаве разбојничке методе које је Лењин користио у политичкој борби посебно је објавио Мартов у својој књизи «Спаситељи или аболиционери» (1908). Овде је била откривена веза Лењина са криминалцима, као и употреба криминалних метода за стицање новца.

У периоду 1903–1904. године избио је скандал око Лењиновог прикривања писама упућених мењшевицима, у којима је осуђивана његова позиција. Овако је говорио Плеханов: «Лењин није негирао ову чињеницу, рекавши да то захтевају интереси дела». «Уверен сам, – сматрао је Г. Плеханов, – да је чак и најокорелије и најзлочиначкије радње са становишта закона, починио ради тријумфа своје тактике» (Исто Л. 101).

Под руководством Лењина, 1903–1914, Бољшевичка партија је извршила низ злочиначких дела попут пљачке државних финансијских институција, присвајања наследства произвођача намештаја Шмита, пљачке златаре у Лондону и заплене средстава трговца С.Т. Морозова, која се завршила његовом смрћу.

Од 1914. године делатност Лењина је тесно повезана са немачким и аутријским тајним службама, које су га сматрале за оружје у подривачкој делатности против Русије, која је остваривана током Првог светског рата. Преко Парвуса и својих сарадника попут Ганецког, Лењин је за делатност РСДПР добијао значајна финансијска средства која је користио за куповину оружја, за подршку партијске штампе, стварање партијског апарата и на друге антидржавне делатности против Русије.

Сам Лењин и његови сарадници у антидржавној делатности против Русије, били су достављени из Швајцарске преко Немачке у Русију у блиндираном вагону. У документима немачке обавештајне службе ова Лењинова мисија је сматрана моћном акцијом за извођење субверзивних активности у Русији зарад склапање сепаратног мира.

«Помажући Лењину да оде у Русију», – писао је немачки војсковођа Е. Лудендорф, – «наша влада је преузела посебну одговорност. Са војне тачке гледишта, овај подухват је био оправдан. Русију је требало срушити». Слично су размишљали и други немачки државници. Изасланик у Копенхагену гроф Брокдорф-Ранцау саветује влади да пристане на пролазак бољшевичких функционера кроз Немачку, јер се може надати да ће за три месеца у Русији наступити коначни слом и слом руске војне моћи. На крају, немачка влада дозвољава пролаз бољшевицима у замену за обећање да ће садејствовати у тренутном склапању сепаратног мира.

Ојачавши своје кадрове и партијску штампу уз финансијску помоћ немачке обавештајне службе, Лењин и бољшевичка партија коју је он водио од првих дана револуције заузели су посебан положај међу осталим револуционарним партијама које нису располагале таквим финансијским могућностима. Политичка линија бољшевика утврђена је на Седмој сверуској конференцији РСДРП (б), одржаној паралелно са Сверуским масонским конгресом априла 1917. године. Основа политичког програма бољшевика биле су такозване «Априлске тезе» В.И. Лењина, који је партији поставио задатак коначног уништења руске државе и формирања космополитске социјалистичке републике – «Савета радничких, земљорадничких и сељачких посланика». Посебан акценат у «Априлским тезама» стављен је на непосредно склапање сепаратног мира са Немачком под условима корисним за немачку страну. У области привреде, Лењин је предложио успостављање радничке контроле над производњом и дистрибуцијом производа, уједињење свих банака у једну банку и успостављање совјетске контроле над њом. Поред тога, планирана је конфискација земље земљопоседника, национализација све земље у држави. Такође је планирано да се право располагања земљом пренесе на локалне Совјете радничких и сељачких посланика и да се створе Совјети пољопривредних посланика.

У мају 1917. године руска контраобавештајна служба ухапсила је немачке шпијуне повезане са Лењином. У њиховим стварима био је пронађен пројекат сепаратног договора са Немачком, са тачкама које условљавају одвајање Финске и Малорусије од Русије. Шеф руске контраобавештајне службе Б. Никитин истакао је подударност: Лењин у својој пропаганди такође није прекидао са позивима на одвајање Финске и Малорусије, што је одговарало обавезама које је преузео пред Немцима. У злочиначким комбинацијама немачких шпијуна учествовали су банкар Манус, уредник «Петроградског курира» Нотовић и читав низ чланова бољшевичке партије (Никитин Б. Роковые годы. Новые показания участника). Париз, 1937. С. 68–71).

Руска обавештајна служба је током лета 1917. године ухапсила Е.М. Суменсон, која је била веза између Лењина и Немаца, која је током саслушања признала да је продала немачке робе у Русији у вредности од 20 милиона рубаља, као и да је новац од продаје робе пребациван на рачуне Лењиновог сарадника Фјустенберга (Ганецког) и Козловског. Суменсон је добио од Фјурстенберга упутства да пребаци Козловском, без признанице и на први захтев, било који тражени износ. Ухапшена супруга брата Ј. Фурстенберга сведочила је да је Лењин, према речима самог Фурстенберга, примао велике суме од особе у Петрограду, чије се име чувало у тајности (исто, стр. 271).

Истрага је установила чињеницу регуларне преписке између Суменсон, Лењина, Колонтајн, Козловског – са једне стране, и Ганаецког (Фјурстенберга) и Гељфанда (Парвуса) са друге стране.

Користећи новац добијен од немачког генералштаба 3–5. јула 1917. године, Лењин предузима први покушај да преузме власт у земљи. План преврата био је разрађен још у јуну и предвиђао је заузимање свих кључних позиција у руској престоници: жељезничких станица, арсенала оружја, банака, пошта и телеграфа. Бољшевички метеж временски је био повезан са још једном кризом Привремене владе – изласком министара кадета из исте. Са балкона виле Кшесинскаја Лењин држи запаљиве говоре. Али први покушај преузимања власти је пропао. Лењин и његови присталице су побегли. Лењин је изведен пред суд.

Користећи се неактивношћу Привремене владе, Лењин је наставио да организује бољшевичке структуре, фокусирајући их на преузимање власти. Био је на челу руководства Октобарског устанка у Петрограду, који се догодио 25. октобра. На «Другом сверуском конгресу совјета» изабран је за председника Савета народних комесара. Руководство и многи запослени у «народним комесаријатима» углавном се не регрутују од етничких Руса.

Како сведочи Молотов, Лењин је главну опасност за бољшевизам видео у «великоруском шовинизму», то јест, у патриотским осећањима руског народа. (Чуев Ф. Сто сорок бесед с Молотовым. М., 1991)

Лењин је главну препреку у спровођењу својих антируских идеја видео у привржености руског народа доброти, у њиховом добротољубљу. Као што Троцки подсећа на Лењинове речи када о Русима говори са непријатељством и иронијом: «Руски човек је доброћудан, руски човек је слабић, дериште».

Лењинова мржња и презир према Русима његовим доласком на власт добија борбени карактер. Његове белешке су често пуне епитета «будала» и «идиот» које примењује у односу на Русе. «Запослите руске будале».

Лењинове антируске склоности биле су изражене у избору руководећих кадрова владе и партијског апарата. Све главне руководеће позиције заузимали су Јевреји: На челу Сверуског централног извршног комитета био је Л. Камењев, а потом и Ј. Свердлов; Сам Лењин (са мајчине стране – Бланк) преузео је место председника Савета народних комесара; Л.Д. Троцки (Бронштајн) је постао Народни комесар за спољне послове, а касније и војни комесар; Народни комесар за прехрану – пријатељ Свердлова И.А. Теодорович; Народни комесар просвете – масон А.В. Луначарски (Баилих); Народни комесар за правосуђе – Г.И. Ломов (Опоков); Народни комесар поште и телеграфа – Н.П. Глебов (Авилов); Народни комесар унутрашњих послова – ожењен Јеврејком А.И. Риков. Бољшевичку управу Петрограда предводио је Зиновјев (Апфелбаум).

Међутим, након само неколико месеци, састав «народних» комесара, чије су руке одлучивале о судбини руског народа, био је следећи: Уљанов-Лењин (по мајци Бланк), Чичерин-Орнатски (по мајци – Мејендорф), Џугашвили-Стаљин, Прошјан, Троцки-Бронштејн, Ларин-Лурје, Шчихтер, Кауфман, Ландер, Шмит, Лилина-Книгисен, Луначарски-Баилих, Шпицберг, Анвељт, Зиновјев-Алфељбаум, Гуковски, Володарски-Гољштејн, Урицки, Штејнберг, Шегинштејн, Равич, Заславски.

Именовање Јевреја на различите одговорне функције постало је Лењинова државна политика. Молотов каже да је једном, по Лењиновом упутству, формирао комисију, а да у њу није именовао ни једног Јеврејина. Лењин је, сазнавши за то, протестовао: «Ни један Јеврејчић? Не, неће бити ништа од тога!»

Према речима Л.М. Кагановича. Лењин је непрекидно инсистирао да у свакој совјетској институцији обавезно буде Јевреј, било као први руководилац, било као његов заменик.

Апарат народних комесара које је поставио Лењин састојао се превасходно од Јевреја из малих градова који су се слили у Петроград и Москву након укидања «черты оседлости»[1]. Они су радо заменили државне чиновнике из бивших царских министарстава, од којих је већина одбијала сарадњу са бољшевицима. Државна власт пала је у руке јеврејских бирократа, који су, по правилу, били неспособни у професионалним стварима, али изузетно самоуверени и брзи на «револуционарно суђење и одмазде» против руског народа. Јеврејски националиста И Теодорович, који је заповедао прехрамбеним ресором, окупио је око себе десетине рођака и познаника, омогућивши им свима топла месташца и животни простор на рачун исељавања руског народа из престонице («контрареволуционара»). Главни правац делатности Комесаријата за храну било је обезбеђивање хране за нове бољшевичке функционере и њихове породице путем реквизиције и конфискације од староседелачког становништва у земљи. (Чуев Ф. Так говорил Каганович. M., 1992. С. 100).

Слично се управљало и у Комесаријату иностраних послова, који је био под надзором Троцког, који је своје дужности поверио извесном И.А. Залкинду, а овај је формирао први штаб тог Народног комесаријата и он се скоро у потпуности састојао од Јевреја.

Појачавајући размере свог терора, Лењин одлучује да уништи све одане слуге царске власти и руске патриоте који су успели да избегну прогон Привремене владе. Локалним казненим органима се шаље тајна наредба за хитно стрељање свих полицијских службеника, почевши од чина командира и полицијског надзорника. Бољшевици су се посебно устремили на патриоте из Савеза Руског Народа и Савеза Архангела Михаила. Њих су убијали по списковима без икаквог суђења и истраге, као на пример руског публицисту М.О. Мењшикова. Он је био ухваћен 20. септембра 1918. године од стране групе посетилаца Ванредне комисије (Чека) и без суђења и истраге стрељан на обали Валдајског језера насупрот Иверског манастира.

У почетку су репресалије над руским народом вршиле бољшевичке војне организације и револуционарни комитети, које су 1905–1907. предводили ветерани «борбених одреда». Гушење масовних устанака руског народа вршиле су руке летонских формација и бивших аустроугарских ратних заробљеника. Међутим, већ у новембру, Лењиновом одлуком, створена је посебна организација која је спроводила систематски терор против свих неистомишљеника – Сверуска ванредна комисија за борбу против контрареволуције и саботаже (ВЧК). На дан стварања Чеке, њен будући председник Ф.Е. Ђержински је, у говору на састанку Савета народних комесара, изнео циљеве новог органа на следећи начин: «Немојте мислити да ја тражим облике револуционарне правде. Не треба нам правда сада, води се рат лицем у лице, рат до краја, на живот или смрт. Предлажем, захтевам тело за револуционарно обрачунавање са контрареволуцијом».

Да би одржао своју власт, Лењин је био спреман да преда сву историјску Русију својим непријатељима. Чињеница да ће руски народ патити због стране окупације није га занимала. У случају немачке офанзиве у пролеће и лето 1918, Лењин је планирао да се одрекне целе територије земље, све до Урала. «Повући ћемо се даље на исток», – рекао је Троцком, – «и створити Уралско-Кузњецку републику, ослањајући се на уралску индустрију и кузњецки угаљ, на уралски пролетаријат и на онај део московских и петербуршких радника које успемо повести са собом. Држаћемо се. Ако треба, идемо још даље на исток, иза Урала. Стићи ћемо до Камчатке, али ћемо се држати. Међународна ситуација ће се променити на десетине пута, а ми ћемо се поново проширити из Уралско-Кузњецке републике и вратити се у Москву и Петроград… ». (Троцкий Л.Д. О Ленине: Материалы для биографа. М., 1924. С. 61, 88–89).

Диктатура над руским народом коју је успоставила Лењинова партија, према дефиницији самог «вође», значила је потпуно неограничену власт, неспутану никаквим законима, неспутану никаквим апсолутним правилима и директно засновану на насиљу. «Та диктатура», – изјавио је Лењин 27. маја 1919. године, – «подразумева употребу немилосрдног, оштрог, брзог и одлучног насиља за сузбијање отпора експлоататора, капиталиста, земљопоседника и њихових послушника. Ко то не разуме није револуционар, он мора бити смењен са места вођа или саветника пролетаријата».

Лењин непрекидно позива да се немилосрдно обрачунава са свим противницима бољшевичке власти. Већ у децембру 1917. предложио је читав низ метода за борбу против непријатеља социјализма – селективна погубљења особа које су одбиле да раде за бољшевички режим, затвори за све оне који су сумњали у исправност «лењинистичких истина». У чланку «Како организовати такмичење» Лењин пише: «На једном месту ћемо стрпати у затвор десетак богаташа, десетак варалица, пола туцета радника који беже од посла… На другом ћемо их стрпати у затвор да чисте тоалете. На трећем месту, по изласку из казнене ћелије, биће им обезбеђене жуте карте, тако да ће цео народ, док се не исправе, гледати на њих као на штетне људе. На четвртом, сваки десети кривац за паразитирање биће стрељан на лицу места… » (Ленин. ПСС. Т. 35, С. 200–204).

Лењин без колебања иде на све најстрашније мере које представљају злочин против човечности. Узнемирен извештајима о приближавању Енглеза Бакуу, он издаје наређење да се спали тај град.

Исто то он је предлагао у септембру 1918. године да се уради са Казањем. У телеграму адресираном Троцком у Свијажск, писало је: «Изненађен сам и узнемирен успоравањем операција против Казања… По мом мишљењу, град не можемо поштедети и даље одлагати, јер је неопходно немилосрдно истребљење…». На исти начин он наређује акцију у Јарослављу током устанка есера. Лењин је 26. јуна 1918. послао телеграм Г. Зиновјеву:

«Тек данас смо чули у Централном комитету да су радници у Санкт Петербургу хтели да одговоре на убиство Володарског масовним терором и да сте ви то… обуздавали.

Одлучно протествујем!

Компромитујемо сами себе: чак и у резолуцијама Савета посланика претимо масовним терором, али када дође до тога, успоравамо сасвим исправну револуционарну иницијативу маса.

То је не-до-пу-сти-во!

Морамо подстицати енергију и масовност терора…»

Доношење декрета «о црвеном терору» је изазвано животињским страхом бољшевичких џелата за своје животе. Лењин се никада није уморио од понављања својим друговима да немају другог начина да потчине Русију осим терора: «У ссупротном, свима нам прети смрт». Позивајући да се појача терор против руског народа, он је, по признању В. Молотова, говорио: «У супротном ће све вас раскомадати» (Беседы с Молотовым. С. 210).

Бољшевик-чекиста С.И. Гусев (Ј.Д. Драбкин) је касније, на XIV конгресу партије, признао: «Лењин нас је својевремено учио да сваки партијски члан мора да буде агент Чеке, односно да гледа и обавештава… Мислим да сваки партијски члан мора да обавештава. Ако патимо од нечега, онда то није од оптужбе, већ од неинформисања… Можете бити дивни пријатељи, али пошто почињемо да се не слажемо у политици, принуђени смо не само да раскинемо пријатељство, већ да одемо, даље – да идемо на денунцијацију» (XIV съезд ВКП(б): Стенографический отчет. М.; Л., 1926. С. 600–601).

У марту 1918. године Лењин је објавио: «Победа пролетерске револуције је обезбеђена у целом свету. Долази оснивање међународне Совјетске републике» (Ленин. ПСС. Т. 37. С. 511). Револуционарни нереди у Немачкој одушевили су бољшевичке вође. «Међународна револуција – радује се Лењин – се приближава… на таквом је растојању да на њу треба рачунати као са догађајем блиских дана» (Ленин. ПСС. Т. 50. С. 185).

По Лењиновом указу новац за светску револуцију додељивао се скоро неограничено. Политбиро је редовно утврђивао спискове за исплату новца «за Енглеску», «за Француску», «за Холандију».

Лењинови емисари са коферима, напуњеним златом, драгоценостима које су опљачкали бољшевици у Русији, шпартају по целој Европи трудећи се да «распале пожар светске револуције». Током 1919-1920. године када је велики део руског народа гладовао, Лењин је молио секретара Коминтерне А. Балабанову да не гледа на трошкове за светску револуцију. «Молим вас – говорио јој је Лењин – немојте да штедите. Трошите милионе, много милиона». Бољшевици су преузели на себе финансирање практично свих тада постојећих комунистичких партија у свету: у Енглеској, Француској, Немачкој, Италији, САД, Пољској, Аустрији, Швајцарској, Шведској, Мађарској, Југославији, Румунији, Луксембургу, Холандији, Грчкој, Турској, Ирану, Индији, Кини, Јапану, Белгији, Шпанији, Аргентини, Јужној Африци, Норвешкој, Финској.

Први корак у решавању задатака светске револуције било је наређење о нападу на Варшаву. Ова одлука донета је на личну иницијативу Лењина, који више није био задовољан положајем председника Савета народних комесара Русије – сањао је о месту лидера светске републике. Поход на Варшаву, по мишљењу вожда, имао је задатак да помогне «совјетизацију Литваније и Пољске», револуционизацију Немачке и даљи развој светске револуције. Његово еуфорично расположење тог периода огледа се у тајној депеши Стаљину од 23. јула 1920. године. «Ситуација у Коминтерни је одлична, – извештава Лењин, – Зиновјев, Бухарин, а такође и ја, мислимо да треба одмах подстаћи револуцију у Италији. Моје лично мишљење је да је за то потребно совјетизовати Мађарску, а можда и Чешку и Румунију. Морамо пажљиво размислити о томе. Дајте свој детаљан закључак, немачки комунисти мисле да је Немачка способна да гурне 300 хиљада војника састављених од лумпена против нас» (цит. по: Волкогонов Д. Ленин. Т. 2. С. 266).

Током четрдесет дана Црвена армија је вршила победнички поход преко Пољске. Бољшевичке вође, страсно желећи победу у овој фази светске револуције, нису штедели труда и нису узимали у обзир губитке. Као резултат тога, совјетске трупе, које су се нашле у близини Варшаве, биле су толико исцрпљене да нису могле да консолидују свој успех и биле су присиљене да се повуку.

Услед пораза Русија је у овом рату изгубила део малоруских и белоруских територија, а морала је да плати и велику одштету, чија је само прва рата износила 10 милиона рубаља у злату. Лењиново поверљиво лице, стари немачки агент Ганецки, доставио је овај прилог у натури – царске дијаманте, бисере, злато и јувелирни накит.

Пораз у Пољској је отрезнио бољшевичког вођу, иако никада није напустио заблуду о светској револуцији. Тек под новим условима почео је да говори да ће то «потрајати још дуго година и да ће захтевати много труда».

Слом наде у светску револуцију лишило је снаге бољшевичког вођу, а његова болест је нагло напредовала. Од друге половине 1921. године ретко се појављује у јавности, а после маја 1922. заправо напушта политичку сцену. Током 1923. године Лењинови доскорашњи другови практично га више не узимају у обзир.

[1] Черта оседлости – Овај термин је означавао границу територија у Руској империји од 1791. до 1917. (заправо до 1915.) иза које је Јеврејима било забрањено стално настањење, са изузетком неколико категорија, које су у различито време обухватале, на пример, трговце првих еснафа, лица са високим образовањем, регруте са одслуженим роком, занатлије распоређене у занатске цехове итд. – Примедба преводиоца.

Извор:
САБОРНИК