Марван Баргути, нови лидер Палестинаца – Мандела са Западне обале или још један терориста

У израелском затвору служи казну од пет доживотних робија и још неку деценију приде, слови за једину особу која може да уједини дозлабога посвађане палестинске фракције. Преговори о његовом ослобађању су једна од кључних препрека успеху мировних преговора у Египту. Марван Баргути, „палестински Мандела“, како су га звали Џими Картер и Дезмонд Туту у Израелу – слови за отелотворење свих зала. У истраживању јавног мњења, које је Арапски барометар објавио непосредно пре почетка рата 7. октобра, 24 одсто испитаника гласало би за Исмаила Ханијеа, 12 одсто за Абаса и 32 одсто за Баргутија.

Млади официр палестинских снага стајао је наслоњен на бандеру, тачно наспрам рибљег ресторана у Тел Авиву. Носио је аутоматску пушку, неколико бомби и нож. Прилазећи кафаници, лагано је подигао пушку и распалио по људима који су унутра доручковали. Срча полупаних врата и прозора летела је на све стране, када је на успаничене госте бацио пар граната. У општем хаосу страдале су две особе, а нешто касније и полицајац кога је нападач убио ножем.

Нападач, касније идентификован као Ибрахим Касуна, успео је да обави један телефонски разговор пре него што га је израелска полиција, тог 5. марта 2002. године, устрелила.

Израелска полиција тврдила је касније да је Касуна, пре него што је убијен, позвао Марвана Баргутија, чије се име 22 године касније нашло на самом врху списка захтева у преговорима о прекиду ватре које је Хамас испоставио израелским властима.

Готово заборављен ван Појаса Газе и Западне обале, Марван Баргути је својевремено словио за потенцијалног наследника шефа Палестинске ослободилачке организације Јасера Арафата и могућег будућег лидера свих Палестинаца. Тренутно, налази се у израелском затвору где служи казну од пет доживотних робија и још 40 година затвора због убиства најмање 26 особа.

Његово ослобађање један је од кључних захтева који је израелским преговарачима и посредницима, у замену за Израелце отете 7. октобра, предочио политички лидер Хамаса Исмаил Ханије.

„Палестински Нелсон Мандела“, како га због година проведених у затвору зову Палестинци, после три месеца рата у Појасу Газе слови за могућег наследника председника палестинске самоуправе Махмуда Абаса, чији је политички крај, како се чини, неминован.

Баргути, такође, већ годинама слови за најпопуларнију личност међу Палестинцима. У последњем истраживању, које је у децембру обавио Палестински центар за политику и истраживања, 55 одсто Палестинаца подржало би његову кандидатуру за новог лидера, далеко испред Абаса и Ханијеа.

Тражећи његово ослобађање, Хамас настоји да постави политички основ за дане после рата, те неутралише Абасове покушаје да климави ауторитет за Западне обале пренесе и на Појас Газе, али и да се прикаже као покрет који заступа интересе свих Палестинаца.

Није, међутим, јасно да ли ће Израел пристати на ослобађање Баргутија, посебно пошто је последња рунда преговора у Каиру, којима посредују Американци, Катарани и Египћани, у четвртак окончана неуспешно, док се палестинска делегација вратила у Газу.

Палестински и арапски медији наводе да је за крах преговора крива израелска страна, али амерички званичници, укључујући и председника Џозефа Бајдена, тврде да је Тел Авив „начелно пристао на договор“, упозоравајући да ће се ситуација на терену драматично закомпликовати уколико споразум не буде постигнут до почетка рамазана.

Осим Баргутијеве судбине, кључни проблем, како се чини, представља одлучност Израела да на територији Газе задрже бројне снаге и после прекида непријатељстава, што лидери Хамаса Исмаил Ханије и Јахја Синвар одбацују.

Челници Хамаса, како се чини, не слажу се ни око дужине трајања примирја, при чему је Ханије спреман да пристане на шестонедељно примирје, док је листа захтева коју је испоставио најтраженији бегунац у овом делу света знатно дужа.

Ко је Марван Баргути?

Млади бунтовник током прве и један од вођа друге Интифаде, Марван Баргути је прешао дуг пут од присталице оружане побуне против израелске окупације до жестоког присталице решења које претпоставља стварање две државе – израелске и палестинске.

Од тог тренутка, израелски обавештајци сматрају га шефом операција Интифаде, што је Баргути у више наврата демантовао. Телефонски позив од 5. марта 2002. године за полицију представља крунски доказ његове везе са том групом.

Одмах по хапшењу 2002. године, некадашњи амерички председник Џими Картер и јужноафрички борац за људска права и добитник Нобелове награде за мир, бискуп Дезмонд Туту, прозвали су га „палестински Мандела“, с чим се Израел никако није слагао.

Гро ентузијазма аналитичара лежи у претпоставци да би Баргути могао да уједини низ посвађаних група око јединственог палестинског циља.

„Називати Баргутија лидером је као да (сиријског председника Башара) Асада зовете педијатром“, рекао је 2017. године израелски премијер Бенјамин Нетанјаху, алудирајући да је неприкосновени владар Дамаска дипломирао на медицинском факултету.

Нетанјаху је поново о њему говорио и почетком фебруара када је Хамас одбио мировни план, јер је Баргути био изостављен списка уступака на које је Израел спреман. „Од сада, нема другог решења сем потпуне и коначне победе“, рекао је израелски премијер.

Израелске резерве према ослобађању Баргутија, суштински, засноване су на страху да би се могао поновити случај Јахје Синвара, шефа војног крила Хамаса, који је из израелског затвора пуштен 2011. године да би се испоставило да је био главни планер операције у којој је у октобру прошле године страдало око 1.200 Израелаца.

Из затвора, тврдио је да ће будућност израелско-палестинских односа углавном зависити од тога да ли ће се у Тел Авиву појавити особа попут некадашњег француског председника Шарла де Гола или јужноафричког лидера Фредерика Вилема де Клерка, који су, сваки на свој начин, окончали колонијализам и апартхејд.

Другу Интифаду је описивао као покрет замишљен као „народни устанак“, током којег су ствари, једноставно, измакле контроли. „Желели смо да ограничимо нападе на израелске војнике и насеља, али не унутар Израела“, тврдио је Баргути.

Некадашњи израелски председник Шимон Перес се, током кампање за председничке изборе 2007. године, залагао за његово ослобађање, док је бивши шеф обавештајне службе Шин Бет Ами Авалон жестоко критиковао циркус који је пратио суђење Баргутију.

„Био је отелотворење зла и постао је лидер јер смо га ми таквим начинили“, тврдио је шеф шпијуна, наводећи да је за боравка у затвору Баргути посао „живи мученик“.

Палестинци су, тврде обе стране, до сада имали само два истинска лидера – Јасера Арафата, који је већ одавно мртав, и Махмуда Абаса, чији је ауторитет готово ишчезао у таласу коруције и нетранспарентних договора са Израелом. Једини човек који би могао заузети њихово место, сада када је Појас Газе сведен на гомилу шута, јесте Марван Баргути.

У истраживању јавног мњења, који је Арапски барометар објавио непосредно пре почетка рата 7. октобра, 24 одсто испитаника гласало би за Исмаила Ханијеа, 12 одсто за Абаса и 32 одсто за Баргутија.

Извор:
НСПМ