Грчка: шта друштву нуди хомосексуална породица?

Митрополит флорински Иринеј: Колико год неки лепо изрежирани интервјуи покушавали да нас убеде у нормалност, љубазност и љубав геј „родитеља“ према усвојеној деци морамо да се запитамо чему то служи? Породици? Браку? Очинству? Мајчинству? Развоју младих? Духовном наслеђу? Да ли ће ЛГБТ заједница након овога захтевати и легализацију полигамних бракова? Јасно је само ово: духовна смрт до које ће довести закон о геј браковима грчки парламент је законом ратификовао.

У времену када саветник патријарха Вартоломеја и фанарски теолог, протођакон Јован Хрисавгис критикује протесте Грчке цркве против закона о ЛГБТ браковима и њихову „милитантну“ подршку са Свете Горе, говорећи да је „жалосно што је Црква примитивна“ и изражавајући наду да „свет неће слушати застарели монолог Цркве“, а поглавар грчке Архиепископије америчке Елпидофор, говори да „Црква треба да пронађе нову равнотежу“, митрополит флорински Иринеј запитао се шта то истополна „породица“ може да понуди друштву. Преносимо његову беседу у целини:

Обраћам Вам се са осећањима бола и туге због усвајања закона о хомосексуалним паровима, њиховом браку и праву на усвајање.

Хајде да се сетимо када је 28. маја 1979. године Грчка приступила тадашњој „Европској економској заједници“ (ЕЕЗ), претечи данашње „Европске уније“.

Француски лист „Le Monde“ је тада поздравио нашу земљу речима: „Поздрављамо земљу Филокалију, земљу Василија, Григорија, Златоуста!“

Грчку нису поздравили првенствено због њене старогрчке мудрости, већ због њеног православног хришћанског идентитета, њених отаца, светитеља, Божанске мудрости и јеванђеоских начела.

Данас, 44 године касније, исти лист, у свом електронском издању, поводом усвајања закона о „истополном браку“ и „истополном родитељству“, пише да ова одлука „представља малу револуцију у друштву где је утицај Православне цркве и традиционалне породице још увек значајан“.

Али шта се променило, драги моји, за 44 године? Шта је током овог периода оцењено као толико драгоцено да се сматра важнијим од најмање 3000 година наше старогрчке културе и 2000 година хришћанске традиције када је у питању породица? Зашто силе трулежног света света улазе у људску историју и прогоне Христа и Цркву из живота и срца човека? Зашто журимо ка ономе што задовољава наше инстинкте и жеље, заборављајући на самог Творца који нас је обдарио слободом воље?

Данас је човек престао да буде просветљен блиставом светлошћу Божијом, а природна последица је да му тама ствара спору мучну духовну смрт. Ову духовну смрт, која ће првенствено довести до несреће мале деце, грчки парламент је законом ратификовао. Куда клизимо? Докле ћемо дозвољавати да се укидају наша хришћанска начела и предања, вредност људске личности, поштовање жене и мушкарца, одбрана нерођеног детета, инструментализација женске природе?

Шта задовољава брак хомосексуалаца и њихово усвајање деце? Да ли служи људској природи, или је злоупотребљава? Да ли удаљава човека од његових духовних и биолошких корена? Да ли крши савест, слободу и разум већинског грчког друштва? Да ли уништава и крши карактер породице?

Филокалијска Грчка постала је прва православна земља која је са великом већином и без размишљања прославила усвајање закона о „истополном браку“ и „истополном родитељству“. Грчка демократија данас доживљава диктатуру мале мањине на штету целог друштва. И док је Трг Синтагма био осветљен рефлекторима и камерама стотина новинских дописника из целог света, грчки посланици – наметнули се таму (европског) прогресивизма.

ЛГБТ заједница је успела да обезбеди права која је њен лоби захтевао. Али, питамо се, зашто? Шта друштву нуди хомосексуална породица? Које васпитање може да пренесе деци која ће на неприродан – можда и неморалан – начин бити стечена? У име права неких људи – на срећу, њих је мало – света институција породице се сравњује и гази. Колико год се неки лепо режирани интервјуи труде да нас увере у нормалност, доброту и љубав геј родитеља према усвојеној деци, не постоје сведочења деце која то потврђују. Дакле, чему то служи? Да ли служи моделу породице? Браку? Очинству? Мајчинству? Духовном наслеђу? Одговор може дати свако од нас. Али хајде да то размотримо и са становишта деце. Да ли служи правима детета да нема биолошке, етичке и емоционалне узоре мајке и оца? Да ли увођење термина „родитељ 1“ и „родитељ 2″ служи духовном развоју младих? Да ли се припрема пут за учење нових модела породице у школама? Да ли се отварају врата духовном расулу и моралном пропадању? Да ли ће ЛГБТ заједница захтевати легализацију полигамних бракова?

Насупрот целој овој паничној, себичној, једностраној потрази за правима, десетине проблема муче наше друштво и тичу се апсолутне већине. Ко се брине о овим проблемима? Вишечлана породица, самохране мајке, злостављане жене, радници, наши пољопривредници који се тренутно боре, наша омладина, наши ђаци, наши студенти, наши економски ослабљени сународници, болесни, зависни људи и наше старешине стрпљиво траже право на достојанство, али не добијају разумевање државе. Наша омладина тражи узоре, уточиште од збуњене савремене стварности, али интелектуална елита грчког друштва опасно ћути, јер су њихове снаге исцрпљене у борби за правду.

Црква нас не осуђује, већ учи; не поништава, већ исцељује, јер је пристаниште и уточиште сваком човеку, који је тело Христово. Хришћанин поштује, воли и грли сваког човека, јер је то прво учинио Господ наш. Црква има мисију да укине дискриминацију и одржи јединство. Стрпљиво чека све, никога не одбацује и позива да затворимо уши за гласове који изазивају немир, разбијају јединство и не поштују човека. Зна да чека и учи покајању, доноси исцељење поштујући болесника који је Божје створење. Ово исцељење почиње личном борбом сваког од нас, да бисмо неговали душу своју против својих страсти, врлинама и методама нашег православног учења.

Драги моји и вољени,

Тешка срца вам се данас обраћам, молећи вас да исцелимо себе, како бисмо променили цело наше друштво. Ако смо уклонили Христа из наших живота и друштва, онда нека сваки од нас потражи личну одговорност коју носи. Помолимо се да постанемо бољи, како би људи разумели вредност хришћанина у друштву. Радујемо се напретку када он има за циљ духовно испуњење човека, а не када води у таму, као што то чини садашњи покрет. Не заборавимо да чувамо наше живе хришћанске традиције, као што је од првих хришћана тражио апостол Павле.

Позивамо данас хришћанске мајке, хришћанске очеве, нашу омладину да живе по Јеванђељу, да живе не за себе, него за друге, како би се створило боље друштво, засновано на хришћанским принципима, што је и једна од мисија наше Православне Цркве.“ Позивамо родитеље да подрже и помогну својој деци у тражењу истине и док траже схватиће да је једина истина Христос. Позивамо наше учитеље да подучавају мудрости старих Грка и светитеља Цркве. Само тај начин можемо изградити будућност наше деце; не дајући им законска права као оружје самоуништења, него као оруђа живота културу, традицију и вредности наше вере. Све ово има име и зове се Христос.

Позивамо свештенике, ђаконе, монахе и монахиње наше епархије да животно искажу љубав, доброту, разумевање, јединство и светост; врлине којима нас је обдарио Христос. Закони се мењају и они који су данас срећни, сутра ће туговати за зло које су учинили. Међутим, Христос је био, јесте и биће вечна радост, истина, васкрсење, живот и слобода.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ