Цртач нема оловку у рукама, доктор нема скалпел, зубни техничар нема бушилицу.
Дланови су му раширени. Насупрот томе, кад се беба рађа руке су јој стиснуте у песнице. Бебама су врло су јаке функције стезања и кад се рађају стискају их у песнице.
Кад умире човек шири дланове и шта држи у рукама? Ништа.
Зато апостол Павле на известан начин говори баналну ствар – ништа ниси донео и ништа нећеш однети. Једноставно заборављамо на то. Дакле, ако имамо храну и одећу, будимо задовољни.
Да ли сте задовољни? Сигуран сам да међу слушаоцима нема никога ко је гладан и ко би умирао од глади пошто нема ништа у фрижидеру. Осим тога, сигуран сам да нико није го.
Сто посто нема таквих. Имамо чарапе, веш, панталоне, хаљине и обућу.
Ормари жена су препуни крпица, тамо су гомиле свега – хаљина, џемпера и којечега! Јакне, капути и бунде. Нема голих, нема гладних и нема задовољних.
А Павле пише да имајући храну и одећу треба да будемо задовољни. Да ли имамо хране? Имамо. Имамо ли одећу? Имамо. Зашто нисмо задовољни? Нема задовољних.
Просјаци не узимају хлеб. „Дајте за хлеб!“
И човек иде из продавнице, купио је три француска хлеба. Даје просјаку један, узми хлеба. „Не, немојте ми давати хлеба, дајте ми пара!“
Просјак не прима хлеб.
Данашњи просјаци не узимају хлеб. То значи да нема гладних. Људи су постали безобразни. Сви су обучени и то су добро обучени. Сећам се како смо се облачили 1960-70-их година, како је била бедна одећа коју смо носили, све је било једноставно.
Можда је било квалитетно, али није упадало у очи. Данас кад човек изађе на улицу види да су сви обучени, сви су лепи и весели.
У сваком кафићу има много људи, сви нешто једу, веселе се и причају.
Нема гладних и голих, али нема ни задовољних.
И шта то значи? То је врло озбиљно питање. Очигледно, желимо да почнемо да гладујемо и да лутамо, па ћемо сматрати да смо срећни ако имамо кувани кромпир и опанке од лике с туђе ноге.
Онда ћемо почети да се захваљујемо. Молим вас, размислите о томе зашто су сви сити и сви су незадовољни, јер то не може дуго да траје. Незадовољни ће навући на себе невољу која им је потребна да би схватили колико вреди оно што имају.
То је 6. глава апостола Павла, Прва посланица Тимотеју, седми стих.
Читајте, размишљајте и исправљајте се.
