Мученици жељни тамјана и свећа

Камен је у билећком селу Корита изнедрио најбоље ратнике.

Ретко где је историја записала такав одазив добровољаца као у Херцеговини.

Па су се тако само из овог села на Солунски фронт пријавиле и отишле две чете од којих се једна није вратила.

Они који су се вратили, дошли су са оружјем и великим искуством.

По повратку у свом селу оснивају Соколски дом намењен за бављење витешким спортовима као што су бацање копља и бацање камена с рамена.

„Комшије” су знале да им највећа опасност прети баш из јуначких Корита па су још 2 месеца пре него ће нацисти у Загребу бити дочекани уз руже, слали групе спеолога да обилазе херцеговачке јаме и мере њихову дубину.

Јаме одговарајуће дубине обиљежавали су црним керамичким чашама окаченим на штапове.

Тако да, када за то дође време, кољачи знају која су најбоља места за ликвидацију Срба.

Од тада реч „јама” престаје да буде географски појам, те почиње да означава страдање Срба ових простора.

Одмах по оснивању НДХ-а, нове власти долазе у Корита гдје распуштају ОШ у којој формирају жандармеријску станицу.

Баш овде ће 134 мештана Корита бити затворена пре него их 4. јуна 1941. године, поведу у понор Корићке јаме.

Негде између 2 светска рата, Шериф Чампара из Гацка поведе трудну жену бабици у Билећу.

Страшна мећава у’вати њихову запрегу баш на Коритима пред кућом Милије Бјелице који им први прискочи у помоћ.

Олуја „заваља” још јаче те Чампаре код њега остадоше пуне две недеље.

Имали су код Бјелица част као род најрођенији, а Милија им за то време и бикове са својима хранио.

Драгија се овде уз помоћ Милијине жене и породи те на свет донесе сина Мухарема.

Тек кад се успело пропртинати према Гацку, Шериф се на вратима захвали Милији и рече му да ће му се кад тад одужити за ово гостопримство.

Тако је и било.

Десетак година касније, над Корићком јамом стајали су један крај другог Шериф и Милија.

Милија руку везаних жицом отпозади, а Шериф са пушком у рукама.

„Ево да ти се одужим за онај дуг”, рече Шериф те опали и погоди га у десно раме, гурну Милију ногом у јаму а он у лету осети бајонет који продру скроз до бубрега.

Није га дотукао метак, бајонет, чак ни бомбе које то вече бацише за њима, па се Милија сутрадан из јаме искобеља жив и остаде да прича и сведочи о овом злочину.

По’ века касније, на служењу редовног војног рока у Пожеги, кревет до кревета нађоше се Милијин унук Небојша и Шерифов унук Јасмин.

У току прозивке, обојици у ушима одзвања презиме оног другог.

Небојша једном пред целим стројем гласно упита:

„Земљаче, је ли ти шта у роду Шериф Чампара?”

„То ми је дедо”, одговори овај.

„А је ли ти дедо причао о мом ђеду Милији Бјелици и Корићкој јами“, загрми Небојша из свег гласа пре него га командир прекиде, па га још сутрадан прекомандова у другу касарну.

Али свеједно би се брзо растали, нови рат већ је куцао на врата ове несретне вештачке државе.

Усташе су за злочин у Коритима ангажовале муслимане из села Фазлагића кула код Гацка.

Они су најбоље познавали своје комшије са којима су до јуче радили на њивама и виђали се на пијаци.

Злочин је предводио гатачки хоџа Мухарем Главинић.

Мухарем је током целог злочина стајао над јамом и кољаче охрабривао молитвом:

„Нек је света душа и тело сваког оног правог муслимана који са тешкијем маљем ломи влашка ребра и лобање.”

Из јаме је жив изашао и Милијин комшија Душан Јакшић.

Овај бивши обучени жандарм одметнуо се у херцеговачке врлети и вребао сваку прилику да убије што више муслимана из Фаслагића куле.

А о каквом јаком упоришту се овде радило, говори и то, да је ово задња поражена утврда НДХ-а у Другом светском рату.

Хоџа Мухарем, Душана је лично прогласио за највећег џелата и његово хватање постало је приоритет.

Лоциран је у селу Ковачи у Црној Гори јесени 1942. године када су га партизани по налогу Саве Ковачевића и Влада Шегрта убили мучки с леђа.

Кости корићких мученика извађене су 1953. године и похрањене у заједничку костурницу.

Поред 134 мештана Корита, пронађено је још 46 остатака мештана других села.

Најстарија жртва био је осамдесетогодишњи Јевто Сворцан, а најмлађа четрнаестогодишњи Коста Глушац.

Тад је пронађена и лобања Влада Шаровића, гуслара који је међу првима обезглављен.

Његова лобања цело време је на гуслама стајала крај јаме и на крају последња ногом гурнута у понор.

Међу страдалима највише је било чланова породица:

Бјелица, Сворцан, Старовић, Тркља, Шаровић, Шакота, Глушац, Рогач, Јакшић, Думнић, Ковачевић, Курдулија, Коснић, Милошевић, Миловић, Носовић и Радан.

Хоџа са истом екипом у Љесковом Дубу на Видовдан 1943. године на три стратишта убија 183 Срба, од којих 165 житеља овог села и 18 мештана околних села који су се затекли на том месту.

Међу страдалима је било 82 деце млађе од 12 година.

Стана Младеновић која је преживела херцеговачки покољ и недавно у Србији умрла у 94. години, сведочила је да када су Немци наишли на покољ у Љесковом Дубу, скинули су капе из поштовања према жртвама.

Њен комшија Маријан који јој је затро породицу, ’46. године пред судом у Мостару, ослобођен је за све злочине.

Када су муслимани у посљедњем рату напуштали Гацко, прво су неколико дана били смештени у гатачком хотелу.

Међу њима је било доста крвника и кољача из Другог светског рата.

По наређењу генерала РМ сви аутобуси заустављани су у Коритима, а официри ВРС изводили су муслимане и постројавали их испред Корићке јаме да гледају недела својих очева и ђедова.

Нико од потомака корићких мученика који се затекао у то време ту, није желео да се освети и упрља руке поисламљеном крвљу.

Након што јој је отац завршио у Корићанској јами, Корита је напустила и петогодишња Милојка.

Тек недавно ће се вратити у своје родно село као монахиња Христина и ту подићи Руску цркву посвећену светом Јовану Кронштатском у којој се налази и крст из Јерусалима.

Зидови најстарије херцеговачке кафане „Ускок” из Корита која је недавно прославила 100 година рада, сведоче о тужној судбини овог села.

Ова кафана једино није радила 1941. године јер су јој власници завршили у Корићкој јами.

Колики је злочин у Коритима био говори и то што су нови господари живота и смрти, одмах ’45. године Корита из општине Гацко преписали у општину Билећа.

Учинили су то да се преживели и њихови потомци не би сусретали са својим џелатима од којих нико није кажњен.

А, 1991. године, поводом педесете годишнице у Корићкој јами, постављена је нова спомен плоча на којој је петокраку коначно заменио крст и на њој данас пише:

„Нек’ потомци наши ово знају,

Нек’ памте и нек’ се чувају,

И нек’ о том’ историја пише,

Да се никад не понови више.”

Тад је, током самог обреда над јамом, из јаме излетело јато белих голубова.

У том тренутку владици Атанасију је из руке испало кандило у јаму а владика Атанасије је то прокоментарисао речима:

„Корићански мученици жељни су тамјана и свећа.”

Извор:
САБОРНИК