У Рафаху се над нама надвила посљедња и најсмртоноснија фаза геноцида

Плашим се шта би израелска инвазија значила за више од милион расељених, гладних, очајних Палестинаца који су се склонили у овај град.

Дуги низ година, сваки пут када бих путовала у Газу да посјетим породицу, прелазила сам преко граничног пријелаза Рафах, границе између опкољеног Појаса Газе и Египта. И сваки пут када бих удахнула зрак у пограничном граду Рафаху, сјетила бих се ријечи своје сестре Тагхреед: „Удишем мирис хисторије моје земље.“ Њене су очи поносно сијале сваки пут када је говорила о Рафаху, и ја дијелим исти осјећај.

Хисторија овог коридора сеже хиљадама година уназад и свједочи о богатој хисторији Палестине и њеног народа. Хиљадама година, Рафах је био одмориште и трговачки центар за караване из цијеле Палестине које су путовале према Синајском полуотоку и даље, према Египту и Африци.

Данас се у овом древном, драгоцјеном граду дешава геноцид. Док свједочим овом геноциду из далека и страхујем од копнене инвазије којом Израел пријети и размишљам шта би она значила за стотине хиљада расељених Палестинаца присиљених да се тамо склоне, осјећам да сам једна од оних беспомоћних душа која је препознала шта се дешавало у Сребреници или варшавском гету, која је покушала алармирати јавност, али није могла ништа учинити да одврати трагедију јер је свијет већ одлучио затворити очи пред предстојећим масакром над невинима.

Злочини против човјечности.

Од почетка овог најновијег рата против Газе, свака нова фаза у израелском нападу нанијела је више патње, боли и смрти цивилној популацији. Расељени више пута, они који су сада у Рафаху, немају гдје отићи. Инвазија на Рафах би стога била посљедња, и најсмртоноснија фаза овог геноцида – првог геноцида у хисторији који је преношен уживо свијету.

Нажалост, ово није први пут да је прелијепи Рафах постао мјесто у којем се дешавају злочини против човјечности. Новија хисторија овог пограничног града је рана која је стално отворена усљед константног насиља. Већина становника Рафаха, као и већине градова у Гази, потомци су Палестинаца расељених током Накбе 1948, док су други они који су преживјели масакр 1956. и многе друге израелске нападе који су се десили касније.

Моја 89-годишња тетка Раyyа, избјеглица из села Барqа, које је Израел уништио 1948, свједочила је деценијама масакара, насиља и угњетавања у овом граду.

За вријеме тростране агресије 1956, познате под називом Суецка криза која је укључивала Велику Британију, Француску и Израел, Израел је окупирао Појас Газе на четири мјесеца, чинећи ужасне масакре у Кхан Yоунису и Рафаху.

Другог новембра, када је израелска војска окупирала Кхан Yоунис и наредила мушкарцима старијим од 16 година да изађу и покажу се на мјестима широм града, моја тетка је била тамо у посјети породици. Онда, као 22-годишња младенка, свједочила је израелској војсци како ставља мушкарце и дјечаке на зидове и масакрира их тијеком два дана.

Моја тетка је на крају одлучила напустити породични дом с породицом своје сестре у потрази за сигурношћу. Отишли су до плаже у Кхан Yоунису и потражили уточиште под дрвећем. Јели су све што су могли наћи и копали рупе у земљи да би спавали, пронашли чисту воду и користили је као тоалет. Упркос опасности у околини и сталном звуку бомбардовања, Раyyа, страхујући за сигурност свог мужа, донијела је тешку одлуку да настави путовање према Рафаху.

По доласку, Раyyа је схватила да је било још погубљења широм Рафаха. Није могла наћи мужа. Данима се борила с ужасном неизвјесношћу његове судбине. Срећом, муж јој је преживио тај талас насиља. Касније, током окупације 1967, убила га је изралска војска док је ходао плажом од Кхан Yоуниса до Рафаха.

Након убиства мужа, Раyyа је остала сама, била је самохрана мајка која је морала одгајати петеро дјеце у тешкоћама и очају избјегличког кампа у Рафаху.

У 1970-им, била је приморана потражити посао у израелском пољопривредном сектору, радећи на пољима парадајза како би прехранила породицу.

Током Прве интифаде 1987, Раyyа је изгубила око док је покушавала спасити најмлађег сина од израелских војника. Погођена је кундаком у око док је покушавала спријечити војнике да јој одведу дијете.

На почетку Друге интифаде, у 2000-ој години, једно од њене унучади, 13-годишњи Карам, погођен је у потиљак док је бјежао од израелске војске након што је бацао камење на војнике. Дијете, које је било у бесвјесном стању, брзо су пребацили у болницу Ал-Схифа у граду Гази, али љекари су рекли да неће преживјети и да му је остало неколико сати живота.

Раyyа и њена снаха, Карамова мајка, суочиле су се с тешким избором: остати у болници и бити уз Карама у посљедним сатима живота или вратитит се у Рафах прије него што се пунктови затворе како би га оплакивали у кући с ближњима. С обзиром на то да нису знале хоће ли се моћи вратити наредних дана, одлучиле су отићи кући без Карамовог тијела.

У 2004, Рафах је био подвргнут операцији коју је Израел назвао Дуга, окрутан и ироничан назив за оно што је сматрано, најгором епизодом насиља којој је овај град свједочио до тада. Ова операција резултирала је уништењем стотина кућа широм Рафаха. Раyyина кућа је такођер оштећена у овом таласу насиља. Потом је, током прата против Газе 2014. Раyyа изгубила још једног унука, бистрог студента машинства, који се недавно био вјерио.

Данас, 10 година касније, Раyyа опет покушава преживјети војну агресију на Рафах. Нисам је успјела контактирати, али се бојим да је опет расељена, гладна, да јој је хладно и да је устрашена, те да копа рупе у земљи како би нашла воду или обавила нужду у доби од 89 година.

Прича о мојој тетки Раyyи – прича о патњи и устрајности – је прича о Рафаху. Њена прича одјек је трагичних прича више од милион расељених Палестинаца који су присиљени потражити сигурност у овом пограничном граду. Али, Рафах је и прича о међународној солидарности. Рацхел Цоррие, Том Хурндалл и Јамес Миллер су изгубили животе јер су се храбро успротивили бруталној израелској окупацији, па их је израелска војска убила.

Усред геноцида

Рафах је посљедње уточиште за Палестинце у Гази усред геноцида који је још у току и он је мјесто на којем би међународна заједница могла и требала подузети кораке да спријечи нову Варшаву или Сребреницу.

Ово је тренутак када сваки члан глобалног цивилног друштва, свако ко вјерује у људска права, правду и слободу за све, треба проговорити против заглушујуће шутње својих политичких челника и заузети се за палестински народ који већ дуго пати.

Док се на видику назире пријетња катастрофалне израелске инвазије на Рафах, не можемо наставити игнорисати невоље палестинских избјеглица, расељених много пута, болесних, гладних и присиљених да се одупиру кампањи отвореног етничког чишћења само својим крхким тијелима.

Нико не може тврдити да не зна шта се дешава данас у Рафаху, Гази, широм Палестине. Истина је очита у свједочанствима дјеце која проживљавају геноцид, у раду храбрих новинара на терену који документују њихово убијање, у пажљиво истраженим извјештајима стручњака, академика, бораца за људска права и међународних институција. Рафах је задња шанса за међународну заједницу да се удружи за мир и достојанство у Палестини. Вријеме је да Рафах коначно буде уистину сигуран и да да напредује. Вријеме је да вјечите избјеглице попут моје тетке Раyyе нађу трајну сигурност и мир. Вријеме је за прекид ватре и слободну Палестину.

Извор:
АЛ ЏАЗИРА