Срђан Воларевић: Где почиње и где се завршава зло

Не морамо вирити у делатност Немачке у време док ју је путевима историје водио Адолф Хитлер, да бисмо сагледали плодове људске душе натопљене злом. Још мање да разврставамо плодове и међе те делатности сотоне нечастиве, упаковане у законе и прописе. И још мање да нам је потребно да разгрћемо разна психијатријска објашњења, или умножене галерије оправдања, или редовна замагљивања и скретања пажње са још увек очуваних факата која су сама по себи довољна, да бисмо стекли увид у дубину пада човековог у прсима немачког народа.

Ми, православни Срби, то имамо у комшилуку, а веома присутно, одскора, од друштвене орјентације преузете из узорног Запада а која се зове „отворено друштво“, као и „демократија“, имамо све то ту, одмах уз саме нас. Томе можемо додати и „људска права“, уз читав низ таквих „права“ која на Западу цветају онако као што је Дунав некад у једном дану у години цветао.

И ево, у то име нек се види, нек се зна:

The Belgrade Pride, Homophobia And Serbian Government-Organized NGOs,
а у потпису, тојест у преводу, стоји: Beograd prajd i (ne)vladine organizacije i pojedinci.

Овај пипак зла није одсечен у Нирнбергу (по прастарој српској пословици: „Врана врани не вади очи“), јер га на тлу где живе православни Срби нико није ни пипнуо. Мада је изникао тамо где је и кидан, као гмазу гуштеру што поново израсте реп када му се откине.

Иза ове овде наведене шараде на Шекспировом језику, као и на писму Анте Павелића, уједно и писму Јосипа Броза, на нивоу малограђанске озбиљности, уз дубокоумно прежвакавање политички коректног вокабулара следи темељан попис лица која су носиоци зла пред корачањем под старозаветном дугом, у име свеопште љубави, али и највиших вредности Запада. Што би уједно у даљем тексту и списку требало да буде позив на изопштавање именованих из друштва или живота.

А наше комшије, Хрвати, како су установљавали зло у време када су задобили Независну државу Хрватску?

Када су Хитлерови Немци парадно стигли у Загреб, били су дочекани као ослободиоци – премда их је српска војска у Првом светском рату ослободила од Хабсбурга. Тог дана, осим што су Немце Загребчани засипали цвећем, чоколадицама Крашовим и Гавриловићевим саламама (слушао сам од сведока тог дочека), своје трамваје су искитили плакатима на којима је писало: Zabranjeno za pse, Židove i Srbe. А можда је то било који дан раније или који дан касније, али неоспорно био је то велики и блистави знак слободе у Загребу. И то није, молићу лепо, иронија или цинизам. Десетак дана касније, као висока потврда слободе, на седници од 25. априла 1941. Хрватског сабора донесена је Законска одредба о забрани ћирилице, са два параграфа:
На подручју Независне Државе Хрватске забрањује се упораба ћирилице.
Ова законска одредба ступа на снагу даном проглашења у „Народним Новинама“,
а провођење повјерава се министарству унутарњих послова.

У Загребу, 25. травња 1941. Поглавник Др. Анте Павелић

Будући да је Загреб већ увежбавао примену овог још непостојећег закона, 1903. када је на својим улицама масовно уништавао ћириличне натписе продавница и фирми, успут уништавајући и имовину, власника тих натписа и локала, под будном пажњом органа јавног реда и мира, и ватреним подстицајима неколицине фратара, да све прође како налаже слобода делања и изражавања. Сасвим извесно тај закон Анте Павелића своју кулминацију у најављивању имао је у „Обтужници“ краљевског државног одветника у Загребу од 12. I 1909. године где је пред суд било изведено 53 Србина због употребе српског језика и српске ћирилице, чему треба придодати ширење српских симбола, употребу српске заставе и грба… када је државни одветник Акурти за све оптужене тражио да буду осуђени на смрт вешањем. Да та тежња о злу у ћирилици и српском писму није потонула у забораву, о Видовдану је 1914 букнула. Преко свеукупног трајања те борбе против зла у ћирилици, да ми не заборавимо, онако као што љубитељи тог закона нису заборавили, неку деценију касније то исто било је спровођено и у Задру, 2. маја 1991. године, када су поносни Задрани преузели улогу министарства унутарњих послова Независне Државе Хрватске под вођством Др. Анте Павелића.

Увек и безусловно и без одлагања то се односило на Србе, будући неодвојиви од српског језика и српског писма у ћирилици.
О далекосежности и делотворности духа који је утемељен тим законом и који се широко разастирао где год да се појави православни Србин на тлу, за којим посеже мисао о изабраности, култивисаности, цивилизованости и припадању културнијем Западу, ништа мање сведочи и ватрена епопеја данашње Хрватске, спроведена над преко милион спаљених књига, као и трпаних у канте за смеће, током стицања неовисности Хрватске и у време Домовинског рата, тојест у борби против Срба на тлу Републике Српске Крајине.

Са распојасаним заносом, ватреном страшћу и величањем припадања културнијем Западу, спаљиване су књиге на ћирилици, али и пунили се контејнери за смеће, што је следило и свим књигама које су штампане у Србији, јер су на српском језику. О томе исцрпно сведоче Светозар Ливада („Етничко чишћење, озакоњен злочин стољећа“, Еурокњига, Загреб, 2006. стр. 87 – 105) и Анте Лешаја („Књигоцид, уништавање књига у Хрватској 1990-их“, Профил књига и Српско народно вијеће, Загреб 2012.), да наведемо само ова два казивања.

Чак се на једном месту наводи како је учитељица у једном малом граду окупила у коло основце да заиграју око ватре на којој су гореле књиге српских писаца, књиге које су штампане ћирилицом, као и књиге које уопште воде порекло из Србије. И то је остало на једној фотографији, чије порекло се на овом месту не сме изнети.

У делатности духа који тражи зло и бори се против њега, свакако да је то први корак у тој борби идентификације зла, када се насрће на писмо и језик. У случају нас Срба, већ обележени неподобним жигом непоћудности, као и жигом реметилачког фактора, да не додајем нове и происходеће атрибуте уз ове које су још у XIX столећу измислили Хабсбурзи, природно је да оно што потиче од тог елемента бива и само оно носилац зла. А то су језик, писмо и књиге.

Као што знамо писмо и књиге се могу лако и лепо спалити на ватри, а језик се мора мењати, да би се носилац зла неутралисао. На тај начин језику се одузима способност именовања као и установљавања смисла. Да би тај смисао бивао поново установљен, али који нема никакве везе са појавом коју хоће да именује, још увек вапијући за сврхом.

Ево о чему је реч: Пре неку годину гледао сам на нету како једна млада жена, пред неким скупштинским телом Републике Србије казује о својој угрожености јер јој, по њеној сексуалној орјентацији (питање је које нема везе са јавним животом, осим ако је проституција) закони државе Србије не гарантују безбедност (опет по сексуалној орјентацији, као да та појава није оно што се дешава само у стану!). Па је у једном тренутку рекла: „И ја хоћу да имам породицу“ (где се то односи на њу и њену сексуалну партнерку). Да би дотична млада жена, врло речита и прилично пристојно одевена, у тој вези стекла „породицу“ по све и једном српском речнику српског језика реч породица подразумева: Прадеду, прабабу, деду, бабу, оца, мајку, супруга (мужа), супругу (жену), сина, кћер, стрица, стрину, ујака, ујну, тетку, течу, синовца, синовку, нећака, нећакињу, свастику, јетрву, свекрву, свекра, кума, куму, пашенога, заову, побратима, посестриму…

Да ли ишта од овог постоји у свести ове младе жене која тежи заснивању „породице“ са својом истополном партнерком у сексуалном смислу? И је л она мисли да је она као таква, како о себи јавно говори, могућа у заснивању породице какву познаје српски језик?

А рекосмо, за такав дух, и језик и писмо носиоци су зла, и онај горе наслов то тврди и на међународно најпризнатијем језику у свету, кроз списак имена који представљају зло. Није у питању малобројност оних који то записују, већ тај дух који они достављају јавности Србије и који је натурен Србима као најкултурнији и најцивилизованији вид живота, а што тамо неки филмски уметници својим делима пропагирају и својим наступима бране.

А нама у Србији данас прете власти Србије увођењем Закона о родној равноправности – који по духу не одступа од Хитлерових ломача књига, као и хрватских ломача књига, будући да су књиге трајни носиоци језика и писма. И иде у прилог списку који су ови навели. У сва три случаја то је насртај на језик – онако као што се руше споменици који сведоче минула времена, по својим живоносним садржајима. Али овог пута нису у питању бетонски, мермерни или бронзани споменици – видели смо како су Хрвати пре, током и после њиховог Домовинског рата рушили споменике, установљавајући неко ново време, без зла у коме су до тада живели. Ја ћу поменути само споменик Владану Десници који је на два различита места био рушен, у Исламу Грчком и Бенковцу, као и споменик Сими Матавуљу – који је подигао лично Владан Десница, пред школом, у Исламу Грчком, у којој је Симо Матавуљ најпре учитељевао (а Марко Поповић, некадањи кустос оне фине зградице поред Мештровићевог Победника, онемогућио је подизање бисте Владану Десници у Београду – па нек свако схвати како му је воља, а уз сазнање да однедавно постоји и књижевна награда са именом овог великог српског писца).

Зар нападајући зло не спроводи власт Украјине од 2014. када, као најновије, насрће на Руску православну цркву, а пре тога забранила је и кажњавала оне који говоре руски језик, да би се то пренело на сав Запад у свим делатностима Руса.
Ако у просторијама које су одувек биле за излагање ликовних радова сада се излажу појаве које нису ликовне творевине, већ чисти производ ума који одриче човеку порекло Божије, као у случају такозване уметнице Марине Абрамовић – и знамо да је то држава Србија обилато наградила – шта даље треба очекивати. И да закључимо, под будним надзором власти, уз издашна новчана улагања, споменици ништавилу ничу на све стране, морамо закључити да су на реду они који нису споменици, већ живи носиоци негације зла. Управо по списку који је горњи енглески наслов унео у јавност.

Хоће ли се и у земљи Србији запалити Хитлерове ватре, после којих су уследили концлогори? Или смо пред бујицом западних вредности довољоно огулали на сва саблажњавања, па и она која спремају сечу оних који се једини јавно изјашњавају против надирућег зла у наше животе.

Али зато морамо знати да ови борци и „боркиње“ против зла у том свом жару и заносу пред злом не траже Христа, већ сотону нечастиву, омиљено чедо апокалипсе.

Извор:
ИСКРА