Аћим Чумић: Значај задруге (фамилије) у српском народу

Човек у задрузи непрестано је у друштву. Друштво питоми, развија. У самоћи се лакше рађају и извршују зле мисли. Задруга је демократска установа. У задрузи сви се послови свршују договором, у којем учествују људи, жене и слуге

Године 1871. Аћим Чумић (1836-1901), српски политичар, професор права и члан Српскога ученог друштва, поднео је Друштву, тј. „одсеку историчком и државничком“, предлог за изучавање живота народа српског. Одсек је прихватио Чумићев предлог да се у разне српске крајеве пошаљу два лица, која би дужим испитивањем и проматрањем проучила наше народне особине у социјално-политичком смислу, а посебно установу задруге и општине. Одсек је такође одлучио да се овај Чумићев предлог одштампа као засебна брошура у 1500 примерака ради слања у разне српске крајеве, како би се Друштву што пре јавила лица, која би била компетентна за овај посао. Тако је свет угледала брошура под називом Предлог одсеку историчком и државничком Српског ученог друштва за изучавање живота народа српског од Аћима Чумића, објављена у Београду 1871. године у штампарији Николе Стефановића и дружине.

Аћим Чумић је већину страница ове књижице посветио значају установе „задруге“ у животу српског народа, како појединца, тако и породице и целокупног друштва. У наставку доносимо поједине значајније делове Чумићевог текста.

***

Сваки народ има своје особитости, које га разликују од других народа, и живот сваког народа треба да је складан с тим особитостима. Ове су истине признате и опште познате. За сваки народ је нужно да позна себе. Наука о народу је за државника основна наука. Без ове науке државник је као морски бродар без компаса. Без ове науке државник се излаже опасности, да живот народа свога уреди по туђим појимима и својствима, да у организам једнога бића постави начело супротно правоме начелу тога бића. Резултат је ових погрешака: кварење и рушење, уместо стварања и подизања. овакве погрешке скупо стају и велике народе, а мале народе могу и саме главе стати.

Имање, на ком четири брата неподељена могу прилично животарити, кад се поделе, за њих је мало и они постану прави голавери.

Пролетер (тако се зову они који немају нигде ништа) је највеће зло за народе европске. Све друге борбе, које се воде, нису ништа према страховитој борби, коју прете да поведу једног дана милиони голавера противу осталих. Та ће борба произвести најстрашнији потрес у свету и порушиће све темеље данашњег друштвеног и политичног живота човековог. Велики народи, код којих поред великих порока има и великих врлина (добродетељи) могу ово зло сносити како тако. Али, шта би од народа српског било, кад би га, поред осталих његових беда, још и ово зло (у облику западном) снашло? Установа (задруга) која је кадра да отклони или умали најстрашније зло овога века, пролетар, права је благодет за један народ.

Задруга је удружена снага. удруженом снагом даје се више произвести него снагом раздвојеном. Уместо да 2, 3, 4 или више њих иду на састанак, суд, у варош, иде само један, док остали раде други посао. Ветар оборио крстине, развршио сено, обалио градину, зову на кулук или у среску канцеларију, инокосан куд ће пре? Једно ће свршити, остало ће пропадати. Задруга доспе свуда и на време.

Дошло време жетви, косидби, плевењу винограда, вршидби. Самац разболи се, ко ће га болесна гледати, ко ће све те послове посвршавати. Ако болест подржи, летина је пропала. Самац кад умре, остају жена и деца. Шта могу сами предузети.

Извор: Антикварне књиге

Задруга ствара особити дух и природу у својим члановима. Уместо моје, задругар каже наше. Iи то вреди толико, колико да каже и моје. У задрузи се егоизам индивидуални претвара у егоизам задругарски. Тежња човека да присваја себи лично, претвара се у тежњу да присваја за задругу.

Удружењем личне снаге и имовине чини се, да се много већи резултати могу произвести него што би се произвели раздвојеном, усамљеном снагом.

У задрузи се мање и троши него у инокоштини. Једна кућа, једна кујна, једна ватра, једна слава, једно посуђе, уместо 2, 3, 4 или више свега тога.

Човек се не цени само по томе колико производи и колико троши. Човек има и других својстава које састављају његову вредност. Ваља видети каквог човека прави задруга по тим својствима.

С опадањем економским иде обично и опадање морално. Тим већ самим задруга зауставља морално пропадање.

Човек је егоистично створење. По своме егоизму човек присваја и привлачи све себи. Овај егоизам губи се тек у фамилији. Зато је фамилија прва и највећа школа морала. У фамилији учи се човек љубити другога, живети за другога, подчињавати свој лични интерес под интерес општији, фамилијарни. У фамилији и у задрузи, као раширеној фамилији, човек налази свој интерес у општем интересу, у интересу фамилије и задруге. Срећу фамилије и задруге сматра као своју срећу. Од какоће фамилије зависи какоћа осталих друштвених организама па и самог државног организма.

Фото: Приватна архива Раде Томашевић

Човек у задрузи непрестано је у друштву. Друштво питоми, развија. У самоћи се лакше рађају и извршују зле мисли.

Задруга је демократска установа. У задрузи сви се послови свршују договором. У договору учествују људи, жене и слуге. Таквим договором ствари се добро претресу са сваке стране. Оно се ради што се нађе да је најпаметније. Тако, ко је најјачи памећу, тај влада у задрузи ма и не био старешина. Договор и разговор са паметнијим изоштрава памет, а пошто један човек, ма и да је најпаметнији, није закупио баш сву памет, договором овим долази се до паметнијих закључака. Народ каже “више очију више виде”.

Задруга чини човека куражнијим. Ко у сигурности расте и живи, тај је куражнији него онај који преза целог века. Задруга је друштво. Друштво даје снагу, а снага даје кураж. Задругар нема нужде да се плаши. Свакоме је лакше насрнути на самца него на задругу. Пође ли задругар од куће некуда, не брине се као самац за кућу, жену и децу. Задругар се не боји ни болести ни смрти као самац. Његова деца нису сирочад. Задруга их изводи на пут као своју децу.

Задруга је школа, у којој се човек учи поштовати старијег, држати ред и слушати. И што је најважније, учи се то чинити из љубави и из убеђења.

Уређење фамилије свагда има сувише велики утицај на уређење државно.

У разоравању карактера и духа народа селског лежи највећа опасност за народ српски. Какав је народ селски кад се под утицајем духа и карактера других редова друштвених, начну или пропадну његове нарави, обичаји и карактер, то се најбоље види по селима око вароши.

Ком не пада на памет онај сељак, коме је постало мало бити сељак, па хоће да постане нешто друго веће, па прво почиње са друкчијим говором.

Као што му је говор сакат, тако му је саката постала и његова памет, вера, срце, карактер. Он, стари, разорен је. Ново ништа није постало, нити може да постане. Ово је прави измет. Ово је карикатура друштвена. Кад би претворили цео народ у овакве створове, онда више не би народа селског ни било. Таква створења прави од сељака сваки који хоће да утисне у њега туђе нарави, туђе обичаје, туђ карактер, туђ дух.

Развити сељака значи потенцирати његова добра својства, а не замењивати их другим својствима, која са извесног гледишта могу бити боља, али природу сељакову кваре и изопачавају.

У села ће се разлити из вароши понајчешће оно, што је најлошије и имањем и памећу и поштењем…

Од негдашњих и данашњих српских села постаће; Вишњице, Мокри лугови, Бели потоци, Сушице (код Крагујевца) итд. и у њима се неће никад више родити Бирчанин Илија…

Народ се учи да “мале свеце” напушта: да трећи дан свете тројице не светкује, да славу своју прекрати, да многе заветине батали итд … ваља се бојати, да са “малим свецима” не оду и велики, да са трећим даном свете тројице не оде цела тројица.

У народу селском била је, а и данас је, највећа снага српска. Тај је ред стекао народну слободу. Тај се ред борио за грађанску слободу. Из тог реда су произашли вође српски, јунаци и државници. Ваља радити да се та снага сачува и подигне. Једно од средстава да се код народа селског сачувају и подигну добра својства биће и задруга.

***

О аутору

Аћим Чумић (Извор: Википедија)

Аћим Чумић (Трешњевица код Аранђеловца, 1836 – Кусадак, 27. јул/9. август 1901) био је српски политичар, професор права, судија и једно време председник владе кнежевине Србије.

Био је политичар конзервативне оријентације, близак старијим политичарима Илији Гарашанину и Јовану Мариновићу, и предводник групе младоконзервативаца. Био је темпераментан човек, оштрог језика. 1871. године постао је председник београдске општине, али га је либералско намесништво, на чијем челу се налазио Јован Ристић, убрзо збацило. Потом се бавио адвокатуром у Београду, да би 1873-1874. године био министар унутрашњих дела у Мариновићевом кабинету. 25. новембра 1874. године Чумић је заменио Мариновића и сам постао председник владе (Влада Аћима Чумића). Пошто влада није уживала поверење скупштине, то је већ после три месеца, 22. јануара 1875. године, била замењена другом. Потом је постављен за судију Касационог суда.

Од стране либералске владе ухапшен је 1878. године због наводног учешћа у Тополској буни и осуђен на смрт заједно са Јевремом Марковићем, али је убрзо помилован и осуђен на 10 година робије. Пуштен је из затвора по паду Ристићеве владе и доласку напредњачке 1880. године. Касније се више није бавио политиком. Био је члан Српског ученог друштва и почасни члан Српске краљевске академије од 1892. године. Био је сенатор Краљевине Србије 1901. године.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ