КОСОВСКИ КРСТ СЛОВЕНСКИХ ВЛАДАРА

• „Преко пријатеља својих она (госпођа Драгиња) је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година свето чувала један историјски српски Крст
• То је био Крст од часнога дрвета, са дивним старинским дрворезом, а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашег цара Лазара. Заинтересована још много раније за ову нашу реликвију, госпођа Драгиња оцени да ће најбоља употреба ове националне светиње бити ако је, приликом крунисања, пошаље младоме рускоме цару
• Зато одмах, преко родољуба, откупи од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички израдише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем
• Кад је Крст, висок тридесет и пет сантиметара, био потпуно готов, однесе га госпођа Драгиња Митрополиту Михаилу с молбом да поново над њим изврши чин освећења
• Митрополит је 21. маја, на дан цара Константина и царице Јелене, служио свечану архијерејску службу у Саборној цркви. После службе изнет је овај знаменити Крст на средину цркве, па је том приликом Поглавар лично извршио на свечан начин чин освећења“

Има у српској и руској историји духовних горостаса опредељених за Царство небеско, чија се хришћанска и људска вертикала у служби Богу и роду у много чему преплитала. О тим везама два православна народа „које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге“ (Јн 21, 25)       

Свети владика Николај Охридски и Жички, златоусти српски беседник, први је уочио духовну везу два богоносна народа: „Руси су примили хришћанство благодарећи највише цркви Свете Софије,[1] сјајној задужбини цара Јустинијана, пореклом Србина, и тако је Свети Балкан духовно родио Свету Русију, па све даље и даље доносећи небеску светињу свакој земљи која га је хтела примити“.

  Определивши се за Царство небеско службом Вишњем Јерусалиму,  православни славјански ратници вазда војеваше за највеће светиње. У златној књизи вечности забележена су имена свих жртвом освештаних ратника-мученика, који су за Крст часни и слободу златну принели највећу жртву – овоземаљски живот. Непрегледни су и непребројани редови славјанског војинства, предвођени у тврдој вери утемељеним кнежевима Лазаром Српским и Александром Невским, и многим благоверним владарима после њих. И те војске, у служби крстоноснога Словенства на тврђави одбране свете славјанске земље од варварске најезде, војеваше и војују до наших дана.

Свети косовски мученик, кнез Лазар Српски, беше „побожности непоколебиви стуб, богопознања пучина и мудрости дубина, огњени ум и заштитник страних, хранитељ гладних и милостиња ништих, тужних умиљење и утешитељ, туђином присвојење, проповедник Тројице, заробљених ослободитељ, цркве непоколобљиви стуб, болесних лекар, нагих одећа, инока војвода крепак против бесова и спаситељ“.[2]

Светог кнеза Лазара Српског и његов Косовски Крст изабра Бог да укрепи, оснажи и приведе мученичкој кончини Императора све руске земље Николаја Другог Романова, што се показа као небеско знамење и благослов у предстојећим горким страдањима.

Госпођа Драгиња Петровић, удовица пуковника Станојла Петровића, велика добротворка и ктитор цркве Св. Николаја Мирликијског чудотворца на Новом гробљу у Београду (1893), ишчекивала је са безграничном љубављу према Светој Русији крунисање руског цара Николаја Другог у мају 1896. Како је то било сведочи  Архимандрит Платон у својим сећањима: „Преко пријатеља својих она (госпођа Драгиња) је пронашла у јужним нашим крајевима, тамо на Косову, једну некада српску, а сада поарнаућену, стару породицу, која је у великој тајности и стотинама година свето чувала један историјски српски Крст. То је био Крст од часнога дрвета, са дивним старинским дрворезом, а по предању нађен одмах по свршеној Косовској бици баш код нашег цара Лазара. Заинтересована још много раније за ову нашу реликвију, госпођа Драгиња оцени да ће најбоља употреба ове националне светиње бити ако је, приликом крунисања, пошаље млдоме рускоме цару. Зато одмах, преко родољуба, откупи од те арнаутске фамилије тај Крст за знатну суму новца, да га нашим најбољим кујунџијама, који уметнички израдише до савршенства диван оквир, од сребра и злата, са одговарајућим постољем. Кад је Крст, висок тридесет и пет сантиметара, био потпуно готов, однесе га госпођа Драгиња Митрополиту Михаилу с молбом да поново над њим изврши чин освећења. Митрополит је 21. маја, на дан цара Константина и царице Јелене, служио свечану архијерејску службу у Саборној цркви. После службе изнет је овај знаменити Крст на средину цркве, па је том приликом Поглавар лично извршио на свечан начин чин освећења“.

Косовски Крст Светог кнеза Лазара беше изложен у Саборној цркви верном народу на поклоњење, а затим је преко Митрополита Г. Михаила послат у Русију уз пропратно писмо велике добротворке, госпође Драгиње Петровић:

„ВАШЕ ЦАРСКО ВЕЛИЧАНСТВО, СВЕМИЛОСТИВИ ГОСПОДАРУ,

С дубоким осећањем оданости смерно се клањам пред Величанством Цара целе Русије, заштитника и Српскога народа, и падајући на колена код подножија Престола Вашег Величанства, узимам слободу да на дан Светога Крунисања Самодршца Цара Николе Александровића и царице Александре Феодоровне поднесем ово свето Знамење спасења хришћанског.

Имајте доброту, Велики Господару Императоре, свемилостиво примити овај свети Крст на данашњи велики дан Св. Крунисања и миропомазања Вашег, од љубави Српкиње православне у име свију Срба, који гаје оданост и љубав према Русији.

Овај је Крст (само дрво) нађен на пољу Косову, где је погинуо српски Цар, великомученик Лазар, бранећи свету веру православну, свој народ и своју државу од Агарјана.

Полажем наду да ће Господ Исус Христос, Који чува све верне Своје, и који је Русију уздигао за свето чување вере и Божје Цркве, спасти све православне, који чувају свету православну веру и који љубе Божју Православну Цркву. И Србима ће синути сунце Правде помоћу милости Монарха Руског, Првог Словенина.

Падам на колена пред Престолом Вашег Царског Величанства и подносим ово Свето Знамење из велике љубави према Цару целе Русије, свагдашњем заштитнику Српскога народа.

Маја 1896. Београд ,                                           Вашег Царског Величанства најпокорнија

Драгиња Ст. Петровића с. р.“[3]

            Потврда о благонаклоном пријему поклона уз цареву захвалност преко оберпрокурора Светога синода Руске цркве стигла је у октобру исте (1896) године високопреосвећеном митрополиту Михаилу, а уједно и госпођи Драгињи на дар царев портрет са својеручним потписом. Пошто јој је прочитао царево писмо, митрополит је добротворки свечано уручио фотографију, коју је она нежно пољубила и рекла: „Нека му Господ помогне. Нека га Творац одржи здрава и чила на срећу Словена и на спас потлаченог Српског народа“.[4]

Последњи руски цар, блаженопочивши мученик Николај Други заувек је задужио српски народ неизмерном жртвом својом у другој години Великог рата (1915), када је у тренутку Голготе српске краљевске војске у повлачењу преко албанских планина, запретио западним силама да ће Русија иступити из савезништва, уколико не помогну Србима.

            Али је и за Свету Русију ускоро наишло тешко искушење: наступио је час безаконика и богоодступника, безбожних оскврнитеља и власт таме. Апокалиптичка звијер из бездана је целу седмочлану Царску породицу заклала као невино Јагње Божје 4. јула 1918, на дан св. Андрије Критског, проповедника покајања. Косовски Крст је засијао над Светом мученичком Русијом: почело је страдање милиона верних – царских официра и војника, свештеника, монаха и монахиња, побожних жена и невине дечице, виђених грађана…

            ВЕЛИКИ МЕЂУ СВЕТИМА, ЛАЗАРЕ И НИКОЛАЈЕ, ПОЈЕМО И СЛАВИМО БЛАЖЕНИ СПОМЕН ВАШ; МОЛИТЕ СЕ ЗА НАС ДА ПРАВОСЛАВНА ВЕРА ХРИШЋАНСКА ДАРУЈЕ МОЋ ДА КРСТОМ КОСОВСКИМ ВАСКРСНЕМО И ДА СЕ УДОСТОЈИМО ВЕЧНОГА БЛАГОВАЊА У ЦАРСТВУ НЕБЕСКОМ, ДОМУ СВЕТЕ ТРОЈИЦЕ, КОЈОЈ НЕКА ЈЕ СЛАВА, ЧАСТ И ПОКЛОЊЕЊЕ САДА И СВАГДА И У ВЕКОВЕ ВЕКОВА. АМИН.

[1] Света Софија на грчком значи “Света Премудрост (Божја)“.

[2] Слово похвално кнезу Лазару, превео Димитрије Богдановић, у књизи Деспот Стефан Лазаревић, Слова и натписи, Слово љубве-Београд, 1979, стр. 59.

[3] Архимандрит Платон, Просветно-црквена добротворка Драгиња Ст. Петровић, Београд, 1922, стр. 74, наводи у књизи Ксенија Кончаревић, Зора тајанственог дана, Краљево, 1997, стр. 36-37.

[4] Архимандрит Платон, Наведено дело, стр. 75-76.

Извор:
НАУКА И КУЛТУРА