Драган Петрoвић: Св. Ермил и Стратоник, мученици београдски

Сингидунум, раскрсница путева. Св. цар Константин и цар Ликиније. Страдање Св. Ермила и Стратоника. Поштовање њиховог култа на Западу и на Истоку

Писац житија Светог деспота Стефана Лазаревића, Константин Филозоф, у своме делу каже: „И још једна од 36 река знаменитих у васељени је звана Сава, која је овде као неки зид, са обе стране; она се сједињује на најлепшем месту, где Фисон на три ушћа улази, и има два острва, где се сазда Бели Град (Београд), као што ће о томе напред бити говора.“

Да ли је Дунав рајска река Фисон која истиче из Едема „а која протиче свом земљом евилском“ – тешко је рећи, али да је то река која вековима омеђава како време тако и простор је сигурно. Она представља место узлажења ка Царству Небеском два света мученика старог Сингидунума, Св. ђакона Ермила и војника Стратоника, али и одступања од Цара Славе римског цара Ликинија, који је у једном тренутку закорачио ка Господу, али га је човекова пала природа одвела у другом правцу.

Од средине првог века Илирик представља територију која је додељивана римским промагистратима на управу. Сингидунум је као војни логор настао на географском раскршћу и имао је изузетан стратешки значај. На граници римских провинција Доња Панонија и Горња Мезија, представљао је важно место укрштања сувоземних и речних путева. Војна посада овог римског Каструма износила је између пет и шест хиљада људи, и логор су у највећем броју чинили ислужени војници, трговци и занатлије. Тадашњи Сингидунум се простирао на 24 хектара, и главна капија града била је на завршетку данашње Кнез Михајлове улице, вероватно великих размера, широка око 30 метара и висока око 20 метара.

Иако писаних и других материјалних трагова нема о организованој Цркви у Сингидунуму, каснији догађаји, страдање сингидунумских клирика у Сирмијуму 304. године, а нешто касније и Св. ђакона Ермила и Стратоника страдалих између 314. и 315. године, говоре да је и тада, веома рано, постојао добро организовани и развијени црквени живот. Један од разлога за то је било и присуство великог броја војника, међу којима су били сигурно и они који су водили порекло са Блиског истока, који су са собом понели оно што је и тада и сада било најдрагоценије – своју веру у васкрслог Христа.

Најпознатији материјални доказ тог ранохришћанског периода у Сингидунуму, археолошки артефакт који носи назив Јонин саркофаг, пронађен је 1885. године на Дорћолу. Сматра се да потиче из друге половине 3. века. Овај споменик раног хришћанства у Београду говори да је тада, и међу богатијим слојевима становништва као и међу мајсторима, било хришћана који су били спремни да без обзира на велике опасности израде овакав један споменик. На њему је исклесан Добар Пастир и прича о св. пророку Јони.

Почетком 4. века, после силних крвавих прогона хришћана у време великих нестабилности у власти Римске империје, 11. новембра 308. године, за новог августа изабран је Гај Валерије Лицинијан Лициније (308–324), пријатељ августа Галерија из детињства. Њих двојица највероватније воде порекло из источне Србије. Поред Галерија, Максимина Даје и Константина, Ликиније постаје западни август и успоставља своју престоницу у Сирмијуму. У Карловачком родослову из 15. века стоји о њему: „Ликиније јако пријем власт тшче се вставити јелинство, в њем же и мучи светих Теодор и дшчер своју великомученицу Ирину. Прежде сего мучи светих мученик Јермила и Стратоника, јешче си в Дагони близ Истра и иних многих.“ Таквог га је историја запамтила.

Само неколико година касније, 310. године, Галерије, који је носио титулу источног августа, изненада тешко оболева. О самом Галерију и његовој болести пише чувени хроничар, професор реторике Лактанције, у своме делу О смрти прогонитеља (De mortibus persecutorum). Ранијем гонитељу хришћана ране се отварају по телу. Видевши своју болест као Божију казну, сам Галерије непосредно пре своје смрти, 30. априла 311. године, доноси Едикт о верској толеранцији у своје име и име својих савладара, којим се обуставља прогон хришћана. Слично своме претходнику, цару Ироду Антипи, умире убрзо у тешким мукама прекривен црвима.

Миланским едиктом, из фебруара 313. године, Галеријев едикт добија пуну снагу. До тада он се није једнако примењивао. Цар Константин и цар Ликиније овим документом обустављају прогон хришћана и стављају ван снаге све забране које су се односиле на хришћане: „Одлучили смо да дозволимо и хришћанима и свим другима слободу избора и да следују вери коју би они желели.“

Дворски хроничар Лактанције описао је једно наводно сновиђење цара Ликинија, које се десило исте године пред битку за превласт против цара супарника Максимина Даје. Ликинију се у сну јавио анђео Господњи, говорећи му да он и његова војска стану на молитву. Чинило му се да онај који га је пробудио стоји поред њега и упућује га како да се моли. Док се он молио Спаситељу, његов супарник Максимин Даја заветовао се врховном богу Јупитеру да ће погубити све хришћане и уништити их до темеља. Слично цару Константину, који је имао виђење Христовог монограма пре битке против Максенција, у којој је и сам учествовао, цар Ликиније са много мање војске побеђује противника. Можда је ово био још један знак милости Божије двојици још некрштених царева да прихвате веру истиниту. Један је касније прихвата и постаје хришћанин и светитељ, цар Константин, а други, Ликиније, заувек остаје међу царевима прогонитељима хришћана. У том периоду почиње и страдање београдских мученика Св. ђакона Ермила и војника Стратоника. Постоји неколико верзија житија првомученика београдских Св. ђакона Ермила и војника Стратоника, а најстарија је из 6. века. Краћу верзију житија налазимо у Минологији Василија Македонца и Симеона Метафраста. Житије у Минологији Михаила IV Памфлагонијца даје опширну верзију страдања мученика.

Житије почиње обавештавањем цара Ликинија о човеку Ермилу, који је ђакон и који је већ одавно хришћанин. Претпоставка је да је особа која је издала Ермила и сама била хришћанин. У историји Цркве постоји посебан назив за такве особе, prоditores,издајници, који су проказивали своје хришћанске другове и предавали све те књиге да би се спалиле. Ликиније је одмах захтевао од Св. Ермила да принесе жртву идолима што је одлучно одбио. Кажњен је бијењем бакарним прутевима по образима, након чега Ликиније наређује да га спроведу до тамнице на три дана. Свети Ермил, као сабрат и суграђанин светих београдских мученика из 304. пострадалих у Сиримијуму и Цибали, Св. Ермогена, Фортуната, Доната, Венуста, Монтана и Максиме, које је вероватно познавао, и надахнут њиховим страдањем, спремно је дочекао страдања на које је мирно кренуо. У тамници му се јавља анђео Господњи, који га храбри да издржи све оно што следи.

Мучење се наставља после три дана када светитеља са шест штапова почињу да бију. Св. Ермил не престаје са молитвом и током страдања. Тада се зачуо глас са неба: „Ермиле, заиста, заиста ти кажем да ћеш кроз три дана победити безбожног тиранина и примићеш венац.“ Уплашени од ових речи које су чули, цар и мучитељи одступише од светога и вратише га у тамницу на чување војнику по имену Стратоник. Чувар, видевши страдање светог ђакона, пожеле да и он постане Христов војник.

Следећег дана, Ликиније наређује да Св. Ермила бију по стомаку штаповима под називом орлова канџа, који је на врху имао оштре углове који су се забијали у тело. Ране тако беху велике да се и утроба светог ђакона пројављивала кроз њих. Војници, видевши да Св. Стратоник са сузама посматра мучење Св. Ермила, пријављују светог војника цару који одмах и од њега захтева да принесе жртву идолима. Св. Стратоник одбија. Ликиније, пун гнева, наређује да га бију штаповима. Током мучења, Св. Стратоник се обраћа Св. Ермилу да се помоли Господу за њега, да његово срце остане чврсто и не подлегне тиранину.

Током ноћи, у затвору, током њихове заједничке молитве, јави им се Цар Славе и одговори на молитве светих: „Трку свршисте, веру сачувасте, дакле, припашће вам венац части (2. Тим. 4, 7–8), који ћете примити сутра када будете победили тиранина.“ Трећег дана страдања, и поред узалудних претњи Ликинија, Свети остају чврсти у исповедању Васкрслог Христа. Непосредно пред само погубљење, Св. Ермил се обратио молитвом ка Господу: „Господ је мој помоћник и моја светлост“, и истог тренутка се зачу глас са неба: „Не плаши се, ја сам с тобом, не очајавај јер сам ја Господ и Бог твој“ (Ис. 41, 10). Ликиније, поново уплашен од гласа са небеса, шаље сингидунумске мученике на погубљење.

Свете мученике спроводе низ бедем сингидунумске тврђаве, највероватније поред данашње Цркве Св. Петке на Калемегдану и у близини Небојшине куле, затварају их у дрвени сандук и бацају у Дунав. После три дана, на осамнаест стадија од Сингидунума, у близини места где се налазило војно утврђење Mons Aureus (Златно брдо), а на око 4 километра од данашње Гроцке, вода избацује тела светих мученика. Приметивши тела светитеља, хришћани односе њихова тела и сахрањују их. Ликиније, поред свих Господњих призива и упозорења, остаде веран оцу лажи и велики крвник хришћана, погубљен од стране свога бившег саборца и савладара Св. цара Константина 325. године у Солуну, а два света мученика беху однети реком Фисон, Дунавом, до Царства Небеског.

Разлози неприхватања хришћанства од стране Ликинија могу бити вишеструки. На првом месту је можда његово директно учествовање у крвавом прогону хришћана у време Галерија, и његово унутрашње непризнавање овог греха. На другом месту, његов крвави обрачун са свим супарницима и члановима њихових фамилија, а на трећем месту политички сукоб са царем Константином иза кога се, највероватније, крије утицај већ раширене Аријеве јереси. Епископ града Никомидије, Ликинијеве престонице, Јевсевије био је аријанац. Тај притисак се нарочито појачао после битке код Цибале из 314. године против дојучерашњег савезника, бранитеља хришћана цара Константина, када из дворске службе протерује све хришћане, док су остали били принуђени да приносе жртве идолима. Доноси већи број закона о ограничавању слободе хришћана и ограничава слободно исповедање њихове вере.

Култ светих мученика Св. Ермила и Стратоника заживео је одмах после њиховог страдања. Имена светитеља су грчког порекла, али њихово поштовање је било познато и на Истоку и на Западу. Њихов спомен имамо и у познатом књижевном делу из 17. века Acta Sanctorum. На Светој Гори у манастиру Ставроникити, постоји фреска Св. Ермила и Стратоника где су представљени као мученици са крстом у рукама као знаком страдања. У руској традицији постоји „Ермилдан“ као народни празник. Могуће је да су Руси после покрштавања у 10. веку, добили део светих моштију које су биле разлог појаве овог народног празника, или се можда то десило много раније, пре саме христијанизације Русије, у време непосредно после страдања светих мученика. У Србији постоје докази да се култ њиховог поштовања никада није гасио без обзира што су мошти светитеља током векова биле премештене због сигурности, највероватније на исток. О томе нам говоре фреске из наших најпознатијих манастира. У манастиру Пећке патријаршије, светитељи су на фресци приказани у тренутку њиховог страдања у реци Дунав. У манастиру Дечани, приказане су до појаса њихове фигуре на једном од лукова у унутрашњости цркве. Позната је и фреска целе фигуре Светог Ермила у манастиру Хопово и његова фреска у манастиру Манасији. Житија која су настала током векова утицала су и на настанак служби светитељима. Службе Св. Ермилу и Стратонику налазе се у минејима заједно са службом попразништва празника Богојављења. Редиговање текста на црквенословенском језику извршили су монаси манастира Оптина пустиња, а канон им је написао химнограф Јосиф. Већ 1700 година Св. београдски мученици ђакон Ермил и војник Стратоник стражаре над Београдом, који је један од параклиса заветног храма Св. Саве посветио њима. На 30 километара од Београда, у селу Брестовик, налази се њихов мартиријум, који је откривен почетком 20. века, и који још чека да постане место ходочашћа и поклоњења светим мученицима који својим страдањем поставише неразрушиви духовни темељ овога града. Дан њиховог прослављања je 26. односно 13. јануара, и 14. односно 1. јуна.

Драган Петровић: Мартиријум Светих мученика ђакона Ермила и војника Стратоника

Године 1895. у селу Брестовик мештанин Вукашин открива остатке древне грађевине, једне од можда најстаријих ранохришћанских цркава, где су били сахрањени светитељи Св. Ермил и Стратоник, београдски мученици

Житије Св. Ермила и Стратоника из Минеја Михаила IV Пафлагонца завршава се речима: „… После три дана река је избацила тела тела су узели побожни људи и положили на место направљено од камена, осамнаест миља од Сингидунума (Београда) хвалећи Бога, коме нека је слава и власт у векове векова, амин.“

Године 1895. у селу Брестовик, приликом рада у свом воћњаку, мештанин села Вукашин открива остатке древне грађевине. Први који је вршио истраживања древне гробнице био је археолог Михајло Валтровић. Резултате својих истраживања објављује у листу Старинар из 1907. године. Утврђено је да се ради о богато украшеној гробници са краја 3. и почетка 4. века. Током самог истраживања откривена је статуа римског војника, можда неког од тадашњих владара из времена тетрахије, оштећена, без главе и „… два кипа ђеније смрти, два кипа лежећих лавова, труп малог кипа војника који мач вади или оставља, и потиљак једне људске главе“. Народ тог краја одмах је назвао остатке гробнице и других делова грађевине „Вукашинова црква“.

Ово место је везано и за римско утврђење из 4. века које носи назив Монс Ауреус или Златно брдо. Златно брдо је име добило по великим засадима грожђа које је расло на овим побрђима изнад Дунава, а које је цар Проб засадио на територији Паноније и Горње Мезије.

Даљим истраживањима, која трају више од једног века, утврдило се да се ради о можда једној од најстаријих ранохришћанских цркава, односно мартиријуму са три гроба, где су били сахрањени светитељи Св. Ермил и Стратоник, београдски мученици, и гроб још једног непознатог светитеља, можда једног од првих епископа града Сингидунума. Раздаљина од 18 стадија, како стоји у тексту житија светитеља, одговара раздаљини где се мартиријум налази. Ранија претпоставка да се он налази у Вишњици, у околини Београда, не одговара даљини од поменутих 18 стадија.

Црква се састоји из три дела. Први део представља саму гробницу са три гробна места, богато украшену живописом. Испред ње се налази простор са две певнице. Највероватније да је црква имала четвороугаону куполу. У даљој фази изграђена је припрата, и до гробнице се стизало уз узвишење које је водило до самог храма. Сама гробница је била одвојена од богослужбеног дела зидом који је поред врата имао два прозора, кроз које су верници могли да виде гробове светитеља и да им се молитвено обрате.

Овако изграђена гробница била је узор за касније триконхосе цркве у облику тролиста, коју чине три полукружне апсиде са полукалотама, које су почеле да се граде на територији тадашњег Илирика. На улазу у храм пружа се поглед на Дунав, меандер где су испливала тела светитеља и банатску равницу. Сам облик укопане гробнице подсећа на гробнице које се налазе на Блиском истоку или у Светој Земљи. Пример за то је гроб Св. Лазара четвородневног или сам Гроб Господњи. Градитељи цркве и гробнице сигурно су имали сазнања о томе.

Живопис, односно мотиви који се могу видети у мартиријуму могу се поредити са оним живописом у гробницама Либана, Италије, Румуније, Бугарске. С појавом хришћанства долазило је до преплитања паганских и хришћанских мотива. Током четвртог века, хришћански мотиви на крају преовладавају.

На северном зиду гробнице испод слике птице (Дух Свети) и рибе (ИХТУС), који су познати хришћански мотиви, а који су због дугогодишњег немара оштећени и скоро да се не назиру, налазе се вегетабилни мотиви и то гранчице, гирланде, ловор и остали флорни мотиви. Сличан приказ увезаних гирланди налазимо на зидовима римске гробнице у Либану из 2. века. Постоји сличност свода гробница у Виминацијуму и у Брестовику. Обе садрже представљене цветове са четири срцолике латице са дијагонално постављеним гранчицама.

Оно што гробницу у Брестовику издваја од свих осталих познатих археолошких локалитета из овог периода јесте мала апсида на западној страни. Због дугогодишње небриге одговорних о овоме објекту, један од најдрагоценијих живописа из касне антике, односно из периода раног хришћанства, на путу је да буде нетрагом уништен. На том месту назиру се два ореола која су тако позиционирана да се са великом сигурношћу може говорити о представи Пресвете Богородице са Христом на престолу, а следствено томе онда би се можда радило о једној од најстаријих фрески Пресвете Богородице на свету.

Постоји могућност да су светитељи били сахрањени у гробници у Дубочају крај Гроцке, и да су током времена мошти светитеља биле пренете у ову раскошну гробницу у Брестовику. Гробница у Дубочају је, нажалост, потпуно уништена.

После Другог светског рата, педесетих и осамдесетих година извршена су додатна истраживања, као и реконструкција живописа у самој гробници, али небрига и немар учинили су своје, те је она у веома лошем стању.

Поставља се питање шта се десило са моштима светих мученика. Током 4. века долази до упада Хуна, који као огромни талас прелазе преко територија данашњег Илирика. Због опасности од уништења светиња, хришћани преносе мошти светитеља како на запад (пример Београдских мученика из 304. године), тако и на исток, што се десило са моштима Св. Ермила и Стратоника.

Сведочење Блаженог Јеронима Скрадинског из 369. године говори о размерама страдања цркава на територији тадашњег Илирика: „Епископи су заробљени, свештеници и црквени људи различитих родова поубијани. Порушени храмови. Уз Божије олтаре стоје коњи као у коњушници. Пренете су мошти мученика.“ Постоји запис на латинском језику из 441. године о страдању Сингидунума и Наисуса.

Тачан период преноса моштију Св. Ермила и Стратоника истоку није познат. Познато је да је у Цариграду постојао храм посвећен Св. Стратонику, али не може се рећи поуздано да ли се радило о нашем светитељу, јер се одређени број светитеља такође препознаје по овом имену које је значило „војник“.

Најдрагоценији запис о светитељима, скоро 800 година по њиховом страдању, налазимо у путопису Архиепископа новгородског Антонија о ходочашћу у Цариграду, које је поново издато 1872. године у Петрограду, у коме стоји: „Ја недостојни, многогрешни Антоније, Архиепископ новгородски, Божијим милосрђем и уз помоћ Свете Софије, како се назива Премудрост, присносушног Слова, допутовао сам у Цариград, да се поклоним Светој Софији, и целивам две даске пресветог гроба Господњег, и печате гробне, и икону Пресвете Богородице која држи Христа, тога Христа жидов је ударио ножем у врат, и изашла је крв; а крв Господњу, која се источила из те иконе, целивао сам у малом олтару. У Светој Софији у олтару крв и млеко Светог Пантелејмона су у једној посуди и не мешају се, и глава његова је ту, и глава Кондрата апостола, и друге свете мошти, и главе Ермила и Стратоника; и Германова рука која устоличује патријархе; и икона Спасова, коју је послао Свети Герман преко мора без чамца као амбасадорку у Рим, и сачувала се на мору; трпеза за којом је Христос вечерао са ученицима својим на Велики Четвртак; пелене Христове, и дароносива сасуда златна коју су Христу мудраци са даровима донели…“

После 1204. године, након упада крсташа, више нема помена о моштима Св. Ермила и Стратоника. Да ли су, као и већи број светиња, однете на запад или су нетрагом уништене, није познато. Познато је да су размере уништења и безакоња приликом крсташког освајања Цариграда биле огромне. Храм Св. апостола Петра и Павла, који је био место где су се налазили гробови римских царева, био је потпуно опљачкан. Саркофази римских царева су били отварани ради пљачке драгоцености које су се унутар њих налазиле. Мошти су нестале, али сећање на свете мученике није.

Већ 1700. Београд прославља Цара Славе. Од Св. Монта и Максима, Ермогена и Фортуната, Доната и Венуста, мученика београдских из 304. године, Св. Ермила и Стратоника из 314. године, Св. деспота Стефана Лазаревића који је град посветио Пресветој Богородици, Светих мученика ђакона Авакума и игумана Пајсија, преко страдалих у херојској одбрани Београда 1914. и 1941, и јасеновачких жртава чија су тела допливала Савом и сахрањена око Небојшине куле и на Великом ратном острву, десетина хиљада пострадалих после комунистичког погрома на крају Другог светског рата, па до св. мученице детета Милице, српски народ се мученички пење ка Царству Небеском. Тако је било, тако ће и бити.

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ