Свети владика Николај: Недеља 35. по Духовдану

ЈЕВАНЂЕЉЕ О СЛЕПОМ ВАРТИМЕЈУ

Лука 18, 35-43. Зач. 93.

Много, премного ствари има у свету које човек или не употребљује нашто су оне намењене или их злоупотребљује.

Многи носе дебеле златне ланце на сату – да почнемо с тим – не због сата него због људи: да људи виде какве украсе они имају!

Многи држе товне коње и сјајна кола не зато да се по потреби могу возити, него на дивљење свету и на пркос душманима! О по сто пута жалосни они, којима бесловесни коњи и мртви точкови подижу углед!

Многи се одевају неприлично не зато да би сакрили своју очајну наготу и заштитили тело од студени и прашине него да би повећали своју лепоту. О, лепото незавидна, коју сува трава и зверска кожа могу тако много да увеличају!

Многи претрпавају своју кућу златним и сребрним посуђем и другим непотребним накитима, тек колико да имају шта до смрти чувати од лопова. О, сиромашна браћо, зар не увиђате да чувате од лопова највећег лопова, који вам је душу сасвим разграбио и опустео? Кад би душу своју тако брижно чували као што чувате своје наките, душа би ваша надживела ваше наките; овако ће вам накити надживети душу.

А шта да се тек каже за једење и пијење, које је Бог дао људима на исхрану тела, а које људи употребљују на упропашћење и тела и душе?

И шта да се каже за језик, који је дат људима да славе Бога, и уче и теше један другог, а који људи употребљују на хулу Бога, на самохвалисање, на клеветање, на озлобљавање и тровање душа?

И шта да се каже за разум који је дат људима на крчење пута ка божанској истини, а који људи употребљују за помагача и аргатина свакога греха и пророка?

И још, шта да се каже за срце човечје, које је дато људима да буде орган љубави, орган вида за Бога и небесни свет, а које су људи превратили у мешину сваке нечистоте: похотљивости, среброљубља, гордости и мржње?

То исто се може казати и за очи. Очи је дао Бог људима не зашто друго него да гледајући овај свет виде приближну слику онога другога, битног и бесмртног света. Но као што би неко ко би се загледао у сенку и заборавио на дрво коме и припада та сенка, тако и многи људи са очима прикривајући своје погледе целога века искључиво на овај чулни свет савршено ослепе душом за Бога и за свет небесни. Нашто су им онда очи? Нису ли онда очи њихове постале душегубитељи њихови? Очи им нису помогле да нађу пут ка вечној истини него су их завеле са почетне добре стазе, на коју Бог поставља све младе душе, у безизлазни замршај и трњак овога света, из кога се не види ништа до само тај замршај и тај трњак. О, колико је и колико не хиљада но милиона људских бића, којим су очи донеле савршену пропаст душе! Да ли можемо пребројати, колико је царева у историји изгубило царство због лакомства очију? и колико мудраца памет? и колико честитих људи и жена образ? Колико је имућних домова упропашћено због женских накита, савршено непотребних слепоме! Колико ли болница напуњено онима који су прво очима згрешили па свој грех платили телесним труљењем и душевним мраком! Заиста, кад би човек могао пребројати све жртве лакомих и заводљивих очију, не би могао остати да не узвикне: треба завидети слепима!

Зато и Господ Исус никада ниједнога телесног слепца, који је изишао пред Њега, није назвао слепцем, док је назвао слепцима народне старешине, духовне вође и књижевнике, који су имали очи али нису видели ништа (Мат. 13, 15). Јер ко је слеп телесним очима, тај је слеп за време, и у овом једном свету; а ко је слеп духом, тај је слеп за два света, и за овај и онај, и за време и за вечност. Телесно слепило је само бледа слика духовног слепила, и јасна опомена духовним слепцима, који не виде Бога ни Божјег царства, да би дошли к себи и да би се лечили док је још времена. Преко слепаца телесних Бог хоће да открије слепило духовних слепаца. Не долази слепило очију од Бога него, као и сви остали недостаци и болести – од греха људскога. Кад не би било слепила духовнога у људима, на мах би и сви телесни слепци прогледали. Но докле год буде било слепаца духовних, који духом не виде Бога, дотле ће Бог сликати њихово слепило на затвореним очима телесно слепих.

Кад не би било духовног глувила и немила у људима, на мах би сви глуви прочули и неми проговорили. Али докле год буде било људи који немају слуха да чују закон Божји нит језика да говоре о величини и слави Божјој, дотле ће се Бог служити телесно глувим и телесно немим да изрази духовно глувило и немило оних првих.

Кад не би било проказе духовне, ни сушице, ни узетости, ни грознице, нити свих осталих болести духа, на мах би и сви телесни болесници оздравили од ових болести, које се јављају на телу зато што их оболели дух гони да се јављају и његово стање објављују. Па докле год буде било свих ових болести у духу човечјем дотле ће се те болести објављивати на телима људским.

И тако, дакле, слепило телесних очију има свој дубоки духовни смисао, и има своје објашњење само и једино у науци духовној. Ко не познаје науку духовну, тај нити зна, нити може ма где ван области ове науке сазнати, нашто је у свету телесно слепило, и глувило, и немило, и нашто све остале болести и недузи тела човечјег. Такав може само зинути од чуда пред слепим човеком, испунити се сажаљењем и рећи сам у себи: хвала Богу што ја нисам слеп! А ко ти каже, да ти ниси слеп? И зашто сажаљеваш онога који је од тајанственог Промисла послан преда те из сажалења према теби? Да ниси ти духом слеп, не би се пред тобом ни појавио слепац. Но он се појавио као жива дијагноза твоје болести, твога унутрашњег слепила. ако је слепац само изазвао сажалење код тебе, и ти се машио за џеп и уделио му милостињу, то ни ти ни он нисте одиграли добро своје главне улоге. Главна је улога слепца при сусрету с тобом да ти својим спољашњим слепилом покаже твоје унутрашње слепило; а главна је улога твоја у том случају да добро научиш показану лекцију, да закукаш над својим сопственим слепилом, и да трчиш што пре да се лечиш од слепила духа. Куда да трчиш? Коме да трчиш? Ко је лекар слепих у свету? Нико од смртних људи. Само Онај који је саздао духовни и телесни вид – Он једини у стању је излечити и духовно као и телесно слепило.

Но зашто Господ Исус, питаћеш, кад је већ имао моћ да лечи слепе, није излечио све слепе на земљи? А како би се онда очитовало духовно слепило људи? Шта би вредило писати књиге о слепилу духовном кад људи тешко уче лекцију и од живих слепаца које гледају пред собом? Докле год буде било слепила духовнога дотле ће бити и слепила телеснога.

А сада проследимо данашње јеванђеље, из кога ће се видети, зашто је Господ Исус исцелио баш оне и само оне слепе које је исцелио.

У време оно, кад се приближи Исус к Јерусалиму, један слепац сеђаше крај пута просећи. Господ Исус путовао је овом приликом из Галилеје за Јерусалим, па је био узео пут низ долину реке Јордана и ударио кроз град Јерихон. Ово је његова последња посета овоме граду. Прва је свакако била нешто око три године пре овога, и то онда када је Господ изишао био са осталим народом на Јордан, да се крсти од Јована Претече. Каква разлика између онда и сада Онда је Господ ишао у маси народа као непознат; нити је ико у тој маси, одушевљеној за Јована, примећивао Њега, Већег од Јована, док Јован сам није пружио прст попут Њега и рекао: гле, јагње Божје! и: ово је Онај (Јов. 1, 29-30). А сада су са њиме ишли ученици његови и народ многи (Мк. 10, 46) и гласовита слава, која је била допрла чак и до слепаца јерихонских. Онда је Он тек почињао Своју божанску мисију, а сада је ходио крвавом и победоносном крају те мисије.

Све се дешавало као случајно у животу Христовом, но у ствари се – све до најмањих ситница – текло је по плану Божјем, срачунатом за људско спасење. Један слепац сеђаше крај пута. Као случајно! И као случајно наиђе Христос путем поред њега. Уствари и то је све било по Божјем Промислу. Господ је требао да отвори телесне очи томе убогоме слепцу на неколико дана само пре него што ће Њега духовни слепци у Јерусалиму распети на крсту. Он је хтео да вером тога слепца посрами неверовање јерусалимских старешина и књижевника. Хтео је још једном да покаже јасно, да је у овоме свету људским грехом све окренуто наопако, те да виде они који не гледају а да не виде они који гледају. Као што је и Он сам раније казао, да је дошао у овај свет да виде који не виде, и који виде да ослепе (Јов. 9, 39). Они који су сваки дан у храму гледали очима у Свето писмо и тумачили га народу, нису могли видети Месију и Спаситеља у Господу Исусу, а овај слепац јерихонски, који нити је могао читати Свето писмо нити, још мање, тумачити га, видео је у Христу Господа и Спаситеља света. Из Марковог јеванђеља види се да је овај слепац био син некога Тимеја, због чега се и звао Вартимеј. Јеванђелист Матеј помиње два слепца место једног. Но то није никаква противречност међу јеванђелистима, него, као и у случају са два бесомучњака у Гадари, један јеванђелист помиње двојицу а други истиче само оног који је био главнији и у околини познатији. Могла су та два слепца чак и не бити заједно, него један на једном крају града а други на другом. Јер дешавало се често, да је Господ у једном истом месту чинио многа чуда и исцељивао многе болеснике у један дан. Но овде је реч о једноме, и то о ономе који је био познатији у граду, о Вартимеју.

Овај слепац не само да је био слеп него и сиромах, јер се каже сеђаше крај пута просећи. Прошња је занимање већине слепаца у свету. Може ли ко да не види и у томе прст Божји, што међу сиромашним има највећи број слепих у свету? Слепац ако сам не види, он треба неминовно да се што више види. Тако он служи људима као жива опомена из другога света. Слепац богаташ који слепује у четири своја зида двојни је слепац, јер нити види нити се види, те остаје бескористан и себи и другима. Сиромашан слепац пак принуђен је да се креће међу људима ради прошње.

И тако Вартимеј сеђаше, као и обично, крај прашљивога пута и просаше милостињу од мимопролазника.

А кад чу светину где пролази запита: шта је то? Силна светина хрлила је у то доба за Христом. И шум те светине чуо је Вартимеј својим изоштреним слухом, који се, како је познато, због слепила појачава. И рекоше му да Исус Назарећанин пролази. И он повика говорећи: Исусе, сине Давидов! смилуј се на мене! Довољно је било само да чује то велико име, па да слепи Вартимеј одмах повиче из гласа. То значи, он је већ знао Господа Исуса не само по имену него и по делима. Он је морао сазнати да су многи његови сапаћеници, слепци, били исцељени од Христа. Он мора да је зато већ дуже време прижељкивао, да овај јединствени Исцелитељ наиђе путем, крај кога је он проводио своје дане, слеп као и прашина у којој је седео, немајући чему да се нада у овоме животу осим или Христу или смрти. И зато што је тако дуго прижељкивао Христа и очекивао Његов пролазак, Вартимеј је већ имао на језику готов узвик: Исусе Сине Давидов! смилуј се на мене! Зашто га он назива сином Давидовим? Зато што је очекивани Месија имао доћи из Племена Давидова, као што се то и десило, пошто је Пресвета Дева Марија била из тога племена. Смилуј се на мене! То јест: дај ми оно што ми само Ти можеш дати. Смилуј се на прашину у прашини! Мали људи с муком ми дају грошеве, да могу своје тело хлебом хранити. Ти ми пак можеш дати све што желим. А ја желим само једно: да прогледам. Ја верујем у милост Твоју; ја верујем да ћеш ми Ти лакше и драговољније дати очни вид него што ми људи дају грошеве. Јер Ти си царски богаташ у даровима и у милосрђу. Исусе, смилуј се на мене!

И прећаху му они што иђаху напред да ућути; а он још више викаше: сине Давидов, смилуј се на мене! Толико је светине било, да су једни јурили напред пред Христом, док су други хрлили за Њим. Мора да је Вартимеј иза свега гласа запомагао, кад су почели да га ћуткају, па чак и да му прете, само да би заћутао. Мора, да је његов очајни глас надвикивао сав шум и сву галаму огромне масе народа. Мора да је његова вика постала досадна многима, кад су већ били принуђени, да га ућуткују. Но Вартимеј се није дао ућуткати. Он је знао, да је приспео судбоносан час за њега: или бити исцељен од Христа Чудотворца или пак до смрти остати украј друма окружен доживотном ноћи. Зато се он не обзире ни најмање на претње и ућуткивања оних који и при највећем милосрђу не могу му ништа више дати осим ситних грошева, но продужује да вапије Ономе који му може дати оно што само Бог даје. Исусе, смилуј се на мене!

На жалост, овакве сцене и данас се понављају небројено пута. Многи и многи који би хтели прићи ка Господу Исусу бивају спречавани, и то обично бивају спречавани од оних који напред иду: од народних старешина, духовних вођа и књижевника. Многе жедне душе вапију ка Христу, но бивају поругане и ућуткане. И обично прости и сиромашни људи, чије срце није толико одебљало од злобе и порока, муче се да приђу ка Христу, и вапију к Њему, док они који су изгубили пут и залутали у трњак овога света прете им и одбијају их од Христа. И то што бива са појединим људима, бива и са читавим народима. Просте масе народне у целој Европи, на пример, вапију данас ка Христу као једином видовитом Путовођи и Спаситељу, док они који предњаче народима европским ругају се овима, ућуткавају их, а понегде чак и забрањују народу да то свето и спасоносно име и изговоре. Они, дакле, који су онда напред ишли и ућуткивали слепога Вартимеја били су слепљи од овога, као што су слепље већином старешине народне и књижевници и такозвани народни просветитељи у Европи од европских сељака. И тако, и данас као и онда обистињавају се речи Христове: они који не виде виде, а они који виде ослепили су.

Но погледајте, какав диван пример истрајности у вери даје свима нама слепи Вартимеј! Њему прете, но он се на то не обзире. Њега ућуткавају, но он све гласније виче. шта има да се обзире на суве трске, које су слепе изнутра као он споља? Његова жедна душа осећа, да кроз Христа тече бујица свежег и савршеног живота; осећа, да тај Исус, о коме је толико слушао и размишљао носи небо на глави, мудрост на језику, милост у срцу и здравље у рукама. Шта су према томе животворном Исусу сви фарисеји, првосвештеници и књижевници, који се хвале само светским знањем и препиру о књигама и идејама? Сухе трске што на празно зује; кости мртвачке што шкрипе трењем једна о другу! Са свеколиким своји знањем, и мудрошћу, и влашћу и сујетом, они не могу ништа више дати њему, очајноме слепцу, осим прљавих и сумњиво заслужених грошева. То су ти који сада са претњом дижу песнице на њега и ућуткавају га, сада када истински Мудрац, истински Човекољубац, и истински Лекар удостојава светим ногама Својим прашину на друму која пада на гниле рупе Вартимејевих бивших очију. Треба ли он њих да слуша у овом судбоносном часу? Треба ли да се уплаши од зујања сухе трске и клепетања мртвачких костију? Не, нипошто, Вартимеје! Боље ти је да издахнеш од њихових удараца него да останеш украј друма зависећи од њихових грошева. Не, нипошто ни ти, о, хришћанине! Нипошто се ни ти немој уплашити од оних који стоје између тебе и Христа, ма они носили царске круне на глави, и гвоздене палице у рукама и све знање овога света у глави својој. Јер сравњени с Христом сви су они сухе трске и мртвачке кости. Нити они сами виде, нити могу теби дати вид; нити они сами имају живота у себи, нити га теби могу дати; нити они сами што знају, нити могу тебе научити. Сва њихова земаљска сила и богатство, и мудрост – то су ситне крајцаре, које они просе у овога чулнога света и, ако просиш у просјака, и теби дају. О, хришћанине, истрај у твојој вици ка Христу као слепи Вартимеј! Вичи, вичи све гласније, док те Он не чује. Нека ти прете; нека ти се подсмевају духовни слепци; нека зује сухе трске; нека шкрипе мртвачке кости – ти само истрајно вичи: Исусе, смилуј се на мене!

Овај слепи Вартимеј, ваистину, није био слеп духом својим. Његова силна и неодољива вера у Христа Господа давала је вид духу његовом. Он је духом гледао и видео Бога, мада очима телесним није могао видети створења Божја. Он је гледао и видео оно што је главно, што је моћно, непролазно, бесмртно, нетрулежно, и вечито живо и радосно. Они који су га ућуткивали били су прави и неизлечиви слепци. Залуд су они трчали пред Христом као Његова авангарда, они су били слепљи од Вартимеја; јер они нису знали пред ким трче и ко за њима ходи. Како страшна и величанствена поука за свештенике Христове у наше време; за оне који напред иду и руководе духовним животом народа! Нека се затворе у клет душе своје, и нека сами размисле, да ли су они у истини видовитији од овога слепога Вартимеја који није могао видети очима дрвеће, ни камење, ни зверове, ни лешине, али који је духом гледао Бога, гледао и видео божанство Христа Господа? Да ли неки од њих не личе у многоме на оне, што напред иђаху, кад прете истински верујућим људима; кад се смеју над душама људским вапијућим ка Живоме Христу; кад ућуткавају и сузбијају праве богомољце?

Најзад се и Господ Исус приближи, чу вику слепог Вартимеја, и виде оне што му прећаху. А Исус стаде и заповеди да му га доведу. Хиљаде њих пролазили су поред очајнога слепца и нису застали ни сажалили се, него му, шта више, наређиваху да ћути, да не би вређао уши њихове. А Исус га виде и стаде. Како да не стане пред слепцем, кад је и то човек, а Он је и дошао у свет због људи? Како да не стане пред човеком који Га виче и тражи његову помоћ, пред једним добрим човеком, пуним видовите душе? Зашто да жури у Јерусалим? Тамо су Ирод и Пилат и Кајафа, гори и слепљи људи од овога Вартимеја. Овај проси спасење од Њега, а они тешу крст за Њега. Застаде и заповеди оним немилосрдним тркачима напред да и они застану и сажале се над једним братом својим. О како би и данас Господ заповедио свима оним предњацима који јуре за такозваним напретком а небрижно остављају бедну браћу своју у каљужи крај њиховог друма прогреса да узалуд плачу и вичу – како би им заповедио да застану! Гле, човек је за Њега већи од сваког људског спољашњег, лажног прогреса, од свију цивилизација, универзитета, књига, машина. Милост је већа од свију људских фраза, од свију људских творевина, умних и материјалних. Тркачи унапред руководе са малим вредностима, а Христос се увек руководи највећим вредностима. Тркачи унапред су грошићари, који сабирају и деле грошеве, а Христос је прави богаташ који носи и дели највећа блага.

Јеванђелист Марко саопштава, да после Христове заповести да Му га доведу неки приђоше слепом Вартимеју и викнуше му: не бој се, устани, зове те! А он збацивши са себе хаљине своје устаде, и дође к Исусу. Види се из овога, да је Вартимеј дотле седећи викао, и ужасно викао, да би га Христос чуо. Изгледа, да он није могао да устане, пре него је позват, од силног узбуђења и страха да Христос не прође не чувши га. А сад, о радости, кад му рекоше да га он зове, – скочи, збаци са себе хаљине, и дође.

Ове речи скривају један дубљи унутрашњи смисао, управо скривају цео ток спасења наше душе. У своме духовном слепилу и ми седимо у прашини овога света. Осетивши близину Бога ми у исто време најболније осећамо своју заслепљеност грехом, своју немоћ, нечистоту, ништавност. Тада са сузама почињемо ми да вичемо Богу за помоћ, но увек седећи, јер не можемо да се дигнемо из блата греха, ма колико мрзели грех, док не осетимо да је Бог чуо и услишио наш вапај. Не бој се, устани, зове те! Пробуђеном грешнику потребно је да чује ове речи пре него што се дигне из греха и одлучно приђе к Богу. Јер осетивши близину Онога и своју заслепљену грешност човека спопада неописани страх од Суда Божјег. Он седи као паралисан, дрхти у страху и виче к Богу за помоћ. Њему треба прво неко да каже, да се не боји, па онда да устане из каљуже своје немоћи и грешности, па тек онда да га Бог зове. Ко је тај што ће то казати пробуђеном грешнику? Црква. Она зато и постоји, да пробуђене грешнике охрабри, да им помогне да устану, и да их увери у милост Божју. Она је за то да свакоме ко призива Бога на спасење одговори: не бој се, устани, зове те! Но зашто Вартимеј збаци са себе хаљине своје пре него што устаде и приђе ка Христу? И то има свој дубоки унутрашњи смисао. У дубљем смислу та хаљина означава оно ткиво од греха и порока у које је обучена душа заслепљених грешника. Од те хаљине греха и јесте слепа душа њихова, те не види Бога; од те као олово тешке хаљине они не могу ни да устану нити да приђу Богу. Они, дакле, морају збацити ту нечисту и тешку и непровидну хаљину са своје душе – то јест, прво морају одбацити сваки грех од себе – да би се могли, тек тада, дићи и Богу прићи.

Сав дрхтећи као струна на гуслама слепи Вартимеј приђе ка Господу Исусу.

А кад му се приближи, запита га (Исус): шта хоћеш да ти учиним? А он рече: Господе, да прогледам. Зашто Христос пита слепца, шта хоће од Њега, кад Он то унапред зна? Заиста, Он је унапред знао не само шта хоће слепац од Њега него је унапред знао пре него је и стигао у Јерихон, да ће се све ово десити у Јерихону што се десило тога дана. Он који је провидео на четрдесет година унапред разорење Јерусалима и раселење Јевреја по целом свету, и Он који је провидео крај овога света и Страшни Суд на неколико хиљада година пре него што се ово има догодити, могао је лако провидети и шта ће се тога дана десити у Јерихону, а тим пре и шта слепи Вартимеј жели да му Он учини. Не пита га Он, дакле, зато што не зна, него га пита ради самога њега, слепога Вартимеја, и ради присутног народа. Ради њега пита га, да би он јасно изразио своју жељу и открио речима оно што му срце осећа. Тиме Господ даје поуку и свима нама, да је потребно да свакој нашој молитви к Богу дамо јасан израз. Молитва исказана речима кристалише, пречишћава и оснажује нашу молитву срцем. А ради народа пита га Господ зато, да би сав народ чуо, шта слепи човек тражи од Њега. Наиме, да би сви чули, да слепи Вартимеј не проси од Њега милостињу у грошевима него да проси једну милостињу коју му нису у стању смртни људи дати и коју само један живи Бог даје. Јер до тога часа Вартимеј није сасвим јасно био казао шта он управо жели од Христа, мада је он срцем јасно осећао и умом знао шта тражи. До тога часа он је само викао: смилуј се на мене! Но он је то исто викао и другим људима, од којих је очекивао милостињу у новцу. Он је могао сваком мимопролазнику викати: смилуј се на мене! Ето, и зато Господ хоће да слепац јасно и пред свима каже, шта он жели да му Христос учини.

Господе, да прогледам! Овим речима одговара Вартимеј на Христово питање. Да прогледам! Запазите, да кад се приближио Христу, Вартимеј га не назива више ни Исусом ни сином Давидовим но Господом. Када се, дакле, већ приближио Христу, њему је дошло сазнање, да је Исус Господ. Тако бива и са свима вернима: из даљине њима Христос изгледа само човек, мада велики човек. Из даљине ми Га именујемо човечјим именом и говоримо о Његовом земаљском пореклу. Но када Му се приближимо; када осетимо моћни и животворни дах Његов, ми тек онда познајемо, да је Он порекла небесног, да није од овога света, да долази из вечности у посету временим путницима, и да је Он заиста Господ.

Господе, да прогледам! говори Му дрхтави језик слепог Вартимеја. А Исус рече: прогледај; вера твоја поможе ти. И одмах прогледа, и пође за њим хвалећи Бога. Само једна моћна реч: прогледај! и слепи Вартимеј прогледа. Ово није никаква сугестија, о којој говоре тако много гатарски духови нашега времена. Него је ово моћна божанска реч, која чим се изрече дело бива створено. Исто као оно у почетку стварања што Бог рече да буде светлост, и би светлост! Сугестијом се служе лисице над кокошима, а не Бог над људима. Јер ако ово чудо објашњавају сугестијом духовни слепци којима је немила свемоћ и близина Божја, онда треба сугестијом да објасне и усахнуће смоковог дрвета на реч Христову, и утишавање буре на мору, и заустављање ветра. Но може ли се и замислити, да неко сугестијом тренутно осуши једно дрво, и да сугестијом утиша безживотне елементе, као што су море и ветар? Ко је икад имао сугестију на дрвеће, ветрове и буре?

Вера твоја поможе ти. Да би научио људе смирењу и кротости Господ Исус говори ове речи. Тако је Он често говорио исцељеним од страшних недуга. Тако је рекао и жени крвоточној, која је дванаест година боловала од течења крви па се исцелила једним дотицајем хаљине Христове: не бој се, кћери, вера твоја помогла ти је (Мат. 9, 22)! Но каква је вера помогла толиким бесомучним лудацима које је Господ исцелио? Каква је вера помогла васкрсењу сина Наинске удовице, када је Господ васкрсао дете изненадно онда када нико то није ни захтевао ни очекивао? И није ли Господ васкрсао Лазара не по вери Марте и Марије него насупрот сумњи њиховој? Дело давање вида слепом Вартимеју јесте, дакле, дело Христове моћи, но Господ хоће да припише то дело и вери Вартимејевој, да би нас научио смирењу и кроткости, да би сатро тиме главу сатанске гордости код људи који уделе грош слепцу и надимају се срцем као да су нешто велико учинили. У духу Христове кротости говори и апостол Павле: ништа не чините уз пркос или за празну славу; него понизношћу чините један другога већим од себе (Фил. 2, 3). Рекавши оне речи Вартимеју Христос хоће тиме и да да част људском достојанству; хоће да покаже да су људи позвани да сарађују Богу на свему доброме. Ако хоћете, људи, да знате, у чему је ваша сарадња Богу, онда знајте, да је она у вери у Христа Господа. То је једино што се од вас тражи, и једино што ви можете учинити. Верујте, и Бог ће вам учинити оно што желите због вере ваше.

И одмах прогледа Вартимеј, и пође за њим хвалећи Бога! Чим отвори очи и прогледа, виде Вартимеј Господа Исуса пред собом. Благо њему: чим је отворио очи, видео је најдостојнији предмет гледања! И није могао одвратити своје очи од Њега, од Његове красоте и узвишености, него као прикован оде за Њим. Шта збиља има друго и да гледа? Прљави Јерихон, своје тамно мучилиште? Или траву што ће увенути? Или облаке што ће се расплинути? Или стоку што чека заклање? Или људе што незадржано хитају гробу и трулењу? Или сав овај шарени свет што се у муци рађа, у муци живи и у муци умире чекајући свој гроб и свој крај? Не; Вартимеј се загледао у бесмртнога Исуса, силнијег од свега света, силнијег од гроба и силнијег од свих паклених сила, и поглед му је остао на Њему прикован. Све што око може видети у свету треба да служи човеку путоказом за најслађе виђење, за виђење Бога. Ако ли не служи томе, онда све то служи човеку путоказом у замршај, у трње, у духовни мрак и у крајњу пропаст. Вартимеј чим је прогледао видео је Бога без посредства природе, и није хтео нити му је било од потребе, да гледа ишта друго. Што да гледа у лице смрти, кад је угледао Нетрулежнога? Што да гледа у пролазно, кад је стао уз Непролазнога? Што да се држи немоћних ствари овога света, када је се ухватио за Свемоћнога? И пође за њим хвалећи Бога. Његове очи сада управљају његовим језиком и његовим ногама и свим телом његовим и свом душом његовом. Гледајући живога Христа он сада зна и нашто му је језик: да слави Бога. И он почиње славити и хвалити Бога. И тако Вартимеј није злоупотребио своје очи на разврат свој и пропаст своју него на оно нашто је Бог и дао очи човеку: на гледање величине и славе Божје. И све мноштво народа које беше ту и које виде ово славно чудо хваљаше Бога. Дар који Господ Исус подари Вартимеју распростре се брзо и на многе друге, те и многи сумњичари и неверници, заслепљени сумњом и неверовањем, отворише своје духовне очи, и почеше хвалити Бога.

Све ово што се догодило са слепим Вартимејем, догађа се и дан данас са многим духовно слепим људима, када им се поврати вид духовни. Они тада пођу за Христом, и неће да гледају ништа друго. Они тада хвале Бога, и неће да хвале ништа друго.

О, колика је болница овај свет! И највећи број болесника у тој болници јесу слепци. И једини Лекар у тој болници јесте Христос Господ. О, какав је прашљив јерихонски друм овај свет, и каква све мрачна светина хрли тим друмом! И само се Један креће по тој светини, који може дати вид свима слепцима. То је Христос Господ. И један телесни слепац, Вартимеј, стајао је једанпут усред те светине од духовних слепаца. То је права размера и дан данас. И дан данас је број телесних слепаца необично мален према огромном броју духовних слепаца, којима телесни слепци служе само као жива опомена, жива слика и жива дијагноза. Но што год се више повећава број духовних слепаца, повећаваће се и број телесних слепаца. Може култура европска сакрити у болнице све телесне слепце, но не може број њихов умањити. Може их затворити у зидове да их свет не гледа, но у толико горе по свет! Безбројни духовни слепци тада неће моћи више видети на угловима улица градских и на раскршћима селским слику своје душе и читати дијагнозу своје духовне болести.

Отишавши из Јерихона у Јерусалим Господ Исус је био убијен од духовних слепаца, од Ирода, Пилата, Кајафе, и од једне слепе светине од главара и књижевника. Но једва Га је гроб држао три дана, и морао га је пустити. Он је могао наредити земљи да Га пусти из гроба као што је наредио слепилу Вартимејевом да ишчезне са очију Вартимејевих: И гроб Његов постао је као сјајно око за сав свет. Господ је васкрсао, и као жив ходи и данас, невидљив за телесне но видљив за духовне очи људи; ходи по прашљивом друму овога света и очекује, да Га неки слепац викне у помоћ: Господе Исусе, смилуј се на мене! Он је готов да се смилује на свакога, ко само завапије к Њему, као што се смиловао и на Вартимеја. И свак ко добије од Њега духовни вид, поћи ће за Њим и прославиће Бога. Слава и хвала нека је Господу и Спасу нашем Исусу Христу, са Оцем и Духом Светим – Тројици једнобитној и неразделној, сада и навек, кроза све време и сву вечност.

Амин.