Дејан Баљошевић: Педа Агуш (1971–2023) или Живот једног Србина у Ораховцу

Поводом четрдесетодневног помена Предрагу Т. Витошевићу, који је био симбол српског дела Ораховца, јер је по вас дан био на улици, испред продавнице, зачикавајући пролазнике

Имао је више надимака, као и свака свима драга и опште позната личност у неком крају. Али му је најпознатији био Агуш. Никада нисам сазнао зашто су га тако прозвали и никада га нисам питао о томе. Вероватно то знају само његови другови из детињства, који су му, само из њима знаних разлога, наденули тај надимак.

Свима је био симпатично смешан, са левим разроким оком, што му је остало, вероватно као последица превременог рођења са братом близанцем (1971. године), када су као седмомесечна недоношчад морали да проведу у инкубатору још два месеца и са до пола откинутим десним увом, које му је пре рата оштетио један резервиста по повратку са војне вежбе, када му је пушка из нехата опалила у правцу Педине главе, окрзнувши му, на срећу, само образ и одневши му део увета. Тако „обележен“ изгледао је необично, а и сам се додатно трудио да намерним мргођењем и подизањем обрве одаје утисак строгог, озбиљног човека. Говорио је увек гласно уносећи се људима у лице, који због његовог разроког погледа, никада нису били сигурни шта смера. Глумећи ауторитет и неког ко, наводно, у потпуности влада ситуацијом, збуњивао је саговорнике, нарочито оне који га нису добро познавали, па би, тек када би увидео да је његов наступ изазвао жељени ефекат, наједанпут развлачио осмех на лицу, показујући да се само шалио и наставио нормално да разговора, опуштајући саговорника, откривајући му правог себе.

† † †

Када су, након рата 1999. године, бежећи из гета, многи Срби а међу њима и његова браћа са породицама, са којима је живео у заједничком домаћинству, напустили Ораховац, остао је са старим и онемоћалим родитељима у породичној кући, која је – као и све друге српске куће у горњем Ораховцу – почела да пропада услед запуштања, јер су укућани тада били заокупирани једино спасавањем својих голих живота.

Недуго затим су му, један за другим, помрли родитељи, те је остао потпуно сам. Наставио је да живи у старој, оронулој кући, која је сваким даном све више показивала да јој недостаје живот. Често сам се, у тишини ноћи, питао како ли му је тако самотном међу напуштеним мрачним кућама, које су почеле да се урушавају, у улици, која је сваким даном, све више, постајала албанска? Шта ли ради, како ли се осећа, о чему размишља, да ли је имао нешто да једе?

Није имао никаквих прихода, добијао је само привремену новчану накнаду у више него скромном износу, што му није било довољно ни за подмиривање комуналних рачуна. Сви смо се чудили како је успевао да преживи са тако малим износом. Никада се није жалио због тога. Ником није завидео. А ми смо се жалили на мале плате, међусобно се гложили око права на послератне донације и у себичности својој, трудили да себи, на разне начине, побољшамо услове живота, завидећи једни другима. И хуманитарне организације су приликом поделе помоћи увек форсирале само вишечлане и вишедетне породице, док су самце, попут Педе, занемаривале. Као да су они мање вредни, као да им самачки живот није терет довољно тежак сам по себи, а заправо су баш они имали и те како важну улогу у животу „енклаве“. Упркос томе, понекад нам се чинило да је Педа, баш због тога, био срећнији од свих нас, јер је неоптерећен материјалним стварима живео безбрижније, помало и боемски.

Ретко је напуштао „енклаву“, и то, само када би из неке велике нужде морао. Једном приликом га је родбина натерала да се пресели у Сталаћ, где му је, од новца добијеног од продаје неког земљишта, купила кућу. Мислили су да ће тамо да се скраси и да започне неки нови, срећнији живот, али се никако није могао прилагодити новој непознатој средини, па се убрзо вратио у „енклаву“, објашњавајући свима да му је овде са нама најлепше. Вратио се својој старој кући и старим навикама.

† † †

Вероватно га је сваки кутак празне куће и опустелог дворишта подсећао на пређашњи живот и будио тужне успомене, те је бежећи од њих, по цео дан проводио на улици, међу људима, а увече би се, у смирају дана, поново довлачио у хладну самоћу свога дома.

Пропио се, као што се и очекивало. Пријатељи су га због тога прекоревали али га нису осуђивали. Знали су да пије да би умртвио своја чула, како би лакше подносио самоћу. Упркос томе био је радо виђен гост у сваком друштву. Без њега се није могла замислити ни једна пијанка или седељка међу преосталим Србима у горњем делу Ораховца. Познаници су нарочито волели да га угошћују у својим кућама на крсним славама и породичним весељима, посебно га нуткајући храном, знајући да нема често прилику да поједе нешто скувано и топло. Многима од њих је био најдражи и омиљени гост. Никада није злоупотребио нечије гостопримство, нити кога увредио или се посвађао са ким, чак и када би се добрано напио. Било је и прилика када би се снебивао да прими нечију част, нарочито када би био трезан, знајући да нема могућности да узврати истом мером.

Постао је симбол српског дела Ораховца, јер је по вас дан био на улици, испред продавнице, зачикавајући пролазнике.

Највише времена је проводио испред продавнице у близини локалних српских институција: Српске општине, Поште и Амбуланте, где је било највише људи. Гласно је, да га сви чују, прекоревао запослене да ништа не раде, да касне на посао и да пре истека радног времена одлазе кућама. Викао је на нас са врата продавнице, држећи флашу пива у рукама и засмејавајући пролазнике претио да ће нас пријавити надлежнима у Београду због нерада, упозоравајући нас да имамо срећу што нам он није шеф, иначе бисмо видели шта је прави ред и дисциплина. Нико му се због тога није љутио. Напротив, замисливши се на тренутак, признавали бисмо сами себи да је поприлично у праву. Само што сироти Педа није знао да су горе у Београду на власти људи још гори од нас и да држава Србија није више оно што је некада била. Ујутру би долазио пре свих нас и ауторитативно заводио ред на уличном паркингу. Усмеравао би и саветовао странке како и где да заврше посао због којег су дошле, па су многи од њих били убеђени да је радник општине.

Да бисмо га одобровољили, наводно плашећи га се, чашћавали смо га од раног јутра пивом у оближњој продавници, иако свесни да и сами доприносимо његовом пијанству. Више пута смо покушали да га убедимо да је боље да му уместо пива купимо неке намирнице, али би он категорично увек бирао пиво. То свакодневно опијање, нередовна исхрана и спавање у мемљивој подрумској соби старе куће, одразило му се на здравље, па је озбиљно почео да обољева. Једном је тако пијан пао у кому из које се пробудио тек у санитетском возилу на путу за ђаковачку болницу, када смо већ сви помислили да је мртав и почели да жалимо за њим.

Уместо да то схвати као последње упозорење, по повратку у живот збијао је шале на свој рачун и наставио по старом, као да се ништа није догодило. Два пута је завршио и на Клиничком центру у Косовској Митровици, где су му лекари, оба пута, из плућа издренирали велику количину течности, накупљену због лошег рада све слабијег срца. Није много марио за здравље, углавном би се по изласку из болнице и након озбиљних упозорења лекара, након краће апстиненције, враћао старим пороцима.

† † †

Продавнице су у изолованим српским „енклавама“, између осталог, имале и улогу социјализације друштвено изопштених људи, па је Педа, који је по вас дан проводио у продавници, међу људима, имао прилику да чује разне информације и да буде упућен у све локалне догађаје, те је важио за неког ко је добро обавештен о свему што се дешава у „енклави“. Његови коментари и оцене неких друштвених појава у „енклави“ били су, барем по мени, сасвим коректни. Био је правичан и, упркос честом пијанству, расуђивао је правилно.

Упркос све тежем животу и све лошијем здрављу, настојао је да и даље увесељава људе. Имао је велику потребу за тим.

Памтим из младости да га је једно такво јавно увесељавање суграђана коштало велике непријатности. Било је то за време првомајских празника у Ораховцу, када је све нас захватила еуфорија свенародног весеља уз свирку трубачког оркестра на црквеном тргу. Педу је понела та празнична атмосфера, па се наједном искрао са трга и недуго затим вратио преобучен у нашу стару женску народну ношњу. Обукао је димије, везао главу марамом, наруменио образе и накарминисао усне и тако накинђурен, опонашајући женске покрете тела, заиграо пред трубачима. Грађани су почели да се громко смеју и да га гласно бодре. На његову несрећу, однекуд је наишао његов старији брат, познат по прекој нарави, и видевши га тако накарадно одевеног како игра у центру гомиле која му френетично тапше, грубо га је одвукао на страну и оборивши га на земљу, претукао. Сматрао је да им таквим понашањем брука фамилију.

Недуго затим сам из неког разлога прошао оближњим сокачетом и наишао на Педу, како упрљан од прашине, са растргнутим деловима женске народне ношње на себи, седи на степеништу једне куће и горко плаче. Седео је погнуте главе и скривао лице рукама, умрљано од суза и кармина, осрамоћен пред друговима и девојкама а већ се био замомчио. Хтео сам да му приђем и да га некако утешим али нисам желео да му додатно стајем на муку а нисам ни смео од његовог љутитог брата, који му је, одлазећи низ сокак, све време претећи наређивао да сместа пред њим пође кући. Педа није смео да крене, јер је знао шта га кући чека. Стајао сам једно време подаље од њега и сажаљиво га посматрао. Трудио сам се да сакријем поглед, како му додатно не би стварао непријатност.

Трубачи су на црквеном тргу наставили отегнуто и сетно да свирају чочек праћени ритмичким ударањем гоча, чији је одјек изазивао вибрације у стомаку, развило се ново коло а ја сам, док сам их слушао, размишљао о тужним људским судбинама, о животу који је према некима неправедан, јер допушта да док једни плачу, други се, на само пар корака даље, веселе. Јадан Педа, шта га снађе, помислих како је само хтео да увесели и засмеје људе. Оставих га самог и вратих се растужен међу људе на црквеном тргу, поневши са собом ганутост због његових суза.

† † †

Ми запослени бисмо после радног времена одлазили својим кућама и са собом односили грају која би Педу увесељавала и на једно време истргла од самоће, а он би остајао сам испред продавнице и затворених српских институција, јер му се кући није ишло. У њој га нико није чекао. Наставио би да се дружи са локалним пијанцима и бескућницима, ромским и албанским радницима, који би на повратку са посла свраћали у продавницу на по које пиво. Сви они су га волели и уважавали. Међу њима је водио главну реч. Спадао је у оне људе за које се говорило да је добар свима, осим себи.

Увече би га видели како све тежим кораком, подбуо од алкохола, уморно корача ка својој кући. Носио би у руци кесу са неком храном, коју му је неко из сажаљења дао. Видело се да му је здравље све лошије и да је све уморнији од тешког самачког живота.

Након последње лекарске интервенције и озбиљног упозорења лекара, престао је да пије алкохол и све чешће би пристајао да му купимо неку храну. Сви смо се порадовали због тога, надајући се да ће се тако брже опоравити и бодрили га да у томе истраје. Ми запослени бисмо му често, кад год и себи, куповали доручак, па сам и ја то понекад чинио. Прозор моје канцеларије је гледао на продавницу, испред које је на дрвеној клупи Педа по цео дан седео и са неким се расправљао или се надвикивао са пролазницима, који су га задиркивали и добацивали му, настојећи да изазову неку његову духовиту опаску, која би их насмејала и улепшала им дан. Његове досетке и духовити коментари су се дуго препричавали у „енклави“. Грађани су му били захвални што им је својим хумором разбијао чамотињу и меланхолију, проузроковану депресивним животом у „енклави“.

Кад год би имао нешто за јело, било да сам сâм купио или ми је нека странка, навикнута на лошу праксу из предратног социјализма, остављала у знак захвалности за неку административну услугу – ја бих погледом одмах кроз прозор тражио Педу на улици и позивао би га да дође. Он би долазио и по пријему поклона салутирајући би се захваљивао на немачком „danke schön“, опонашајући „западњачку учтивост“ немачких војника КФОР-а.

† † †

Тога дана, на Светог Николу, није га било на улици испред продавнице. Заузети прославом славе, нисмо испрва приметили да га нема ни наредног дана. И ја сам кроз прозор своје канцеларије приметио да га нема на клупи испред продавнице али сам помислио да је вероватно остао код куће, зато што су му многи од бројних славара дали храну са својих богатих славских трпеза, па пошто има шта да једе нема разлога да долази у продавницу.

У канцеларији је и другог дана по слави Светог Николе владала празнична атмосфера. Једна од колегиница, које је прославила славу, частила нас је доручком. Пошто нисам био гладан спустио сам свој део доручка на радни сто и погледом кроз прозор, по обичају, тражио Педу да би му га предао. Пустио сам музику на свом компјутеру и сви смо били весели. Одједном је музика престала, компјутер се сам, из неког разлога, рестартовао. Процес ресетовања је потрајао, па је неко од присутних упитао „шта је са музиком“. Док сам покушавао да им објасним, и сам изненађен понашањем компјутера, у општину журно упада Педин рођак и саопштава нам да је Педа умро и да су га управо пронашли згрченог на кревету његове собе. Одједном је у канцеларији настао тајац. Обузе нас туга помешана са грижом савести. Сви пожалисмо што му више нисмо помогли за живота, што више не учинисмо за њега, а могли смо, да смо хтели. Паде ми на памет она мудра мисао Достојевског „Сви смо за све криви“, па помислих како смо се сви, у себичности својој, бавећи се само собом, помало огрешили о њега, јер смо немо посматрали његово пропадање. Забављали смо се, из свог конформизма, његовим пијанствима и смејали његовим догодовштинама а никада се искрено нисмо запитали како му је у души, тако усамљеном.

Када сам се прибрао од шока, гледајући тужно у непоједен доручак на столу, последњи пут намењен њему, схватих да је музика на компјутеру престала баш у тренутку када су га пронашли мртвог.

Један од његових другова, такође самац, који је са њим највише проводио време, први је приметио да се већ два дана не појављује у продавници. Своју забринутост пренео је његовом рођаку, па су обојица отишли до Педине куће да провере о чему се ради. Отворивши врата резервним кључем затекли су га како згрчен, наслоњен на једну страну, лежи на кревету мрачне собе, као да спава. Био је хладан. Докторка је установила да је умро пре два дана, баш за Светог Николу увече и препоручила да га одмах, истог дана сахранимо. Док смо сви ми прослављали Светог Николу, он је тихо у самоћи уснуо у Господу.

Поред бројних административних послова које сам обављао у општини, допала ми је и обавеза да правим умрлице упокојеним суграђанима. Од рата на овамо направио сам на десетине умрлица али сам само на његовој, наводећи ожалошћене, на крају дописао „и грађани Ораховца“.

И сада често кроз прозор своје канцеларије погледам ка дрвеној клупи испред продавнице, на којој више нема Педе. Свима нам недостаје његово надвикивање са људима, увек окупљених око њега и због њега. Чини нам се да је без њега улица пуста. Као да се његовим одласком све стишало и у неповрат однело и део наших живота.

Упокоји Господе душу раба твојега Предрага и опрости му сваки грех вољни и невољни. Амин.

Ораховац, јануар 2024.

У име Ораховчана,
Дејан Баљошевић

Извор:
СТАЊЕ СТВАРИ