Шапат ватре, глас душе

Без саборности нема спасења, а једину истинску саборност, на овом свету, пружа Црква Христова. Ипак, младић који је био редован верник, једног дана је напустио цркву. Мислио је да му је заједништво са другим хришћанима непотребно и да може сам да пронађе спас. Ово је прича о томе како се вратио у цркву, а смисао заједништва пронашао у пламену ватре.

У једној парохији живио је диван младић, ревностан и побожан; на богослужењима је био редован, а и у друштву је важио као поштен и частан младић. Његов животни пример могли су следити многи.

Али, једног дана, из непознатих разлога, младић је престао одлазити у храм. Није га било једне недеље, па ни друге, ни треће… Његова браћа у Христу питала су се шта је с њим?! Нико није знао разлог његовог недоласка у храм, па чак ни његов свештеник. Људи су постављали многа питања тражећи стварни мотив његовог одсуства са богослужења, али ниједан није био довољно добар да би објаснио његов прекид општења у заједници. „Можда се разочарао у свештенике“, говорили су једни. „Вероватно мисли да може да се спасе без Цркве“, питали су се други. Свако је имао своје питање и свој одговор.

Свештенику је досадило да слуша питања без истинског одговора, а истовремено је осећао духовну обавезу да сам провери шта је са младићем, јер се сетио речи из Светог Писма: „пастир добри душу своју полаже за овце, а најамник, који није пастир, коме нису овце своје, види вука гдје иде, и оставља овце, и бјежи: и вук разграби овце и распуди их; најамник бјежи, јер је најамник и немари за овце“ (Јн. 10, 11-13.).

Да не би младић изгубио душу своју и да би наставио путем којим је пошао, свештеник одлучи да оде до младића. Једне вечери покуцао је на врата његовог дома. Младић је отворио врата, али некадашње радости на његовом лицу није било. Оставио је отворена врата, вратио се у собу и сео у фотељу, гледајући у правцу камина у којем је горела ватра. Свештеник је пошао за њим, ушао у собу и сео крај њега. Обојица су ћутали и гледали у ватру. Тада је свештеник добио одговор а да младићу није поставио ниједно питање. Младић је мислио да је сам себи довољан, да му није потребна Црква како би се приближио Господу. Свештеник је знао да је такав став далеко од истине.

Тада је одлучио да му без речи покаже да није у праву. Устао је из фотеље, пришао ватри и извадио једно дрво, ставивши га крај камина. Дрво је брзо престало да гори, постајући све тамније. На крају, дрво је поцрнело, и од његовог скорашњег пламена није остало ништа. Било је црно, беживотно и само. Младић је све ћутке посматрао, не знајући и даље шта свештеник жели да му каже. Затим је свештеник то исто дрво поново вратио у камин, стављајући га крај осталих дрва. За који трен дрво је поново почело да гори, попримајући боју осталих дрва у ватри, тако да од његовог малопређашњег црнила и беживотности није остало ништа.

Младић је, схвативши шта му је свештеник без речи испричао, устао из фотеље, сузних очију затражио опрост од свог духовног оца, рекавши му: „Оче, сада знам да сам био као ово дрво. У мени је било живота док сам био у заједници. Горео сам љубављу Христовом, а када сам помислио да сам себи сам довољан и да могу без Цркве, почело је нестајати животног пламена у мени“.

Од тада, младић није пропустио ниједно богослужење, схвативши да нема спасења без заједнице, те да је Црква једини истински сабор хришћана у свим временима.

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ