Духовна величина Светог Саве

Живот једног народа, као и живот појединог човека, проткан је ведрим и мрачним данима. Први су пуни радости, одушевљења, песме, животног полета и стваралаштва; други су суморни, тужни, испуњени зебњом и потајним страхом пред неизвесном сутрашњицом и изненађењима које она може собом донети.

Наш народ проживео је, после ослобођења и уједињења, један период ведрих и светлих дана. Нажалост, тај период је на измаку и на место њега пред нама се на хоризонту помаља период мрачних дана, чини се мрачнијих него што су икада у нашој прошлости били.

Људи који су заузети бригом само за данашњицу ово не примећују, али људи који поред данашњице брину и за сутрашњицу виде ово и мрачна слика те сутрашњице уноси у њихове душе неспокојство, зебњу и бригу. Слично стражару на осматрачници, који даје сигнал за узбуну, чим примети да се опасност приближује, и они, вршећи улогу духовних стражара, подижу свој глас и указују онима који не виде на опасност која се помаља на хоризонту.

Није потребан нарочити дар прозорљивости па да се виде црни облаци на хоризонту наше народне сутрашњице. Сваки човек здраве памети може то уочити, ако ни по чему другом а оно по многобројним симптомима које обилно пружа данашњица. Ови симптоми речито говоре да наш народ, под утицајем њему страних, разорних доктрина, које шире туђински плаћеници, а које, свесно или несвесно, помажу и неки синови нашег народа, почиње да скреће са свога досадашњег животног пута и удара странпутицом; почиње да напушта утабану и осветљену стазу и ступа на беспуће, у мрак.

Пред оваквом перспективом дужност је свих окатих, да се тако изразим, добронамерних и добру радих људи, истинских пријатеља свога народа и његове боље будућности, да енергично, мушки, устану против свих који покушавају да скрену наш народ са његовог досадашњег пута и громким гласом укажу му у какву катастрофу срља, ако пође за овим набеђеним и натуреним му вођама.

Но тиме они своју дужност не би до краја испунили, ако, поред овога, не би даноноћно трубили у уши сваком Србину, поглавито омладини, да српски народ има свога духовног вођу, св. Саву, за којим је ишао пуних седам столећа и коме треба да следује и убудуће, до краја своје историје. Он је Богом дани вођа српском народу за сва времена.

Својом духовном величином он превазилази све великане наше прошлости и излази из временског оквира свога доба. Тиме што је у себи савладао све трошно и пролазно и усвојио вечно, Свети Сава је и сам постао вечан, а то ће рећи увек савремен. На тај начин он подједнако припада и прошлости и садашњости и будућности. Зато његов светитељски лик треба да лебди пред очима како данашњој генерацији тако и онима које ће доћи после ње и да им служи као путоказ кроз живот, као пример како треба живети на земљи.

Духовна величина св. Саве најбоље се може сагледати, кад се пође његовим стопама и прати свака етапа у његовом узрастању. Таквих етапа у његовом животу било је три.

Прва започиње од тренутка његовог обраћања Богу и траје до момента решености да остави свет и себе посвети Богу. Друга започиње његовим аскетским подвизима на Атону и траје до уздизања на врх духовних савршенстава, достижних за човека. Трећа настаје од тренутка кад се у његово срце, очишћено великим аскетским подвизима, уселио Дух Свети и траје до краја његовог земаљског живота.

Овом приликом није могуће детаљније приказати све ове етапе и њихове ступњеве, већ ћемо у једном кратком осврту бацити поглед само на неке од ових последњих.

Савин биограф Теодосије сведочи да је млади Растко много читао „свете“ књиге, међу којима Еванђеље сигурно највише. А како су речи Христове у Еванђељу, по сведочанству самога Господа, „дух и живот“ (Јован 6, 63), то ће рећи жива сила, по речима светога апостола и великог тајнозналца Павла, „оштрија од сваког мача, оштра с обе стране“ и „продире чак до раздељења душе и духа“ (Јевреј. 4, 12) – то су оне, како згодно вели Доментијан, „устрелиле срце младога Растка љубавном стрелом Христовом“.

У светлости Еванђеља Христовог он је почео увиђати да су сва овоземска блага пролазна и ништавна, а да су вечна само она која му његова Љубав — Христос нуди, као пребогату накнаду за његову малену љубав према Христу. Као и толики други пре њега на које је, како вели св. Макарије Велики „капнула роса Духа Божјега и ранила срце божанском љубављу према небеском Цару Христу“, и он је почео увиђати да овај живот, са смрћу као видљивим крајем, није и не може бити циљ човеков, већ је то онај који после овога долази. Зато је одлучио да, како вели Доментијан, прода овај живот и купи онај други, да прода оно што је пролазно и ништавно и њиме купи оно што је најскупоценије и вечно.

Од силне топлоте његове љубави према Христу, која је као огањ буктала у његовом срцу, топиле су се полако све везе које су га везивале за овај свет. Кад се и последња нит прекинула, побегао је у Свету Гору, да тамо утоли све већу жеђ душе своје са Христом.

Он тада није ни слутио да ће ово његово бекство у Свету Гору, ка Христу, по неиспитаним путевима промисла Божјега, бити судбоносно по цео његов народ за многа потоња столећа. За младим Растком пошао је духом својим цео српски народ. То је, да се изразим песничким речима нашег народног генија, прво привољевање српског народа царству небеском…

Атонска Гора, са својим многобројним манастирима, пећинама и подвижницима у њима, учинила је на Расткову младу душу, сада већ монаха Саву, дубок и неизгладив утисак. Понесен љубављу, као на крилима, он је зажелео да, тако рећи, у једном скоку достигне највишу духовну висину, на коју су атонски пустињаци доспели после вишегодишњег напорног и систематског подвига, телесног и духовног.

Кад му је искусни ватопедски игуман предочио да и за духовно усавршавање, као и за физичко узрастање, важи закон систематске поступности, по коме се на вишу степеницу може ступити само преко ниже, Свети Сава се повиновао и, под руководством искусног духовника, отпочео трудни подвиг духовног усавршавања.

По сведочанству Теодосијеву, он је дању вршио службу најмлађег послушника у манастиру а ноћи проводио у бдењу, молитви и читању „светих“ књига. Дојучерашњи владарски син, коме су други служили, постао је слуга свију. Пример Сина Божјег, Који је Себе учинио слугом људи, сладио му је подвиг послушности и давао снаге да истраје у њему.

У свом плаховитом стремљењу ка духовним висинама, ка царству своје Љубави-Христа, млади монах Сава увиђао је да му за достизање овог циља тело представља велику, управо највећу сметњу. Зато је од првог дана подвижничког живота у Светој Гори жестоко заратио против свога тела и настојао да га најстрожијим постом и даноноћним трудом што више изнури и на тај начин учини послушним слугом духа.

У тој борби он је толику жилавост и истрајност показивао, да је превазилазио и оне прекаљене подвижнике који су деценије провели у пустињи у аскетском подвигу. Ступивши једном на пут подвига, млади монах Сава није могао да се заустави на њему, већ је хрлио све даље и све више. Што је више напредовао у подвигу, то је овога био све жељнији. Ову ненаситост у подвизима код људи који су сав свој живот посветили еванђељском самоусавршавању врло лепо објашњава св. Макарије Велики следећим речима:

„Душа уистину богољубива и христољубива ма учинила хиљаде праведних дела, по свом ненаситом стремљењу ка Господу, мисли о себи као да још, ништа није учинила; ма изнурила тело своје постом и бдењем, њој се и даље чини као да није ни почела да се труди у добродетељи; ма се удостојила достизања различитих духовних дарова или откривења небеских тајни, по својој бескрајној, и ненаситој љубави према Господу, она налази као да још ништа није стекла, па, напротив, трпећи свакодневно глад и жеђ, са вером и љубављу пребива у молитви и не може да се насити благодатних тајни и погружења себе у све добродетељи … Као што жедан човек не може да жеђ своју угаси слатким пићем, него од овога све више жедни, тако и Дух Свети производи у човеку, који Га окуси, неутољиву жеђ“.

Уколико се хришћанин духовним и телесним подвизима све више чисти од греха он, по речима св. Јефрема Сирина, у све већој мери стиче Духа Светога. Јер као што се најчистији ваздух налази на висинама, до којих се долази великим трудом и напором, тако и Дух Свети обитава на духовним висинама, на које човек доспева кроз еванђељске подвиге. А кад се у подвижничком пењању постигне највиша тачка, тада се у очишћено човеково срце усељава Дух Свети и оно, по речима покојног руског епископа Теофана Затворника, постаје храм Триипостаоног Божанства.

То што се догађа са сваким хришћанским подвижником догодило се и са нашим светим Савом. И он је са духовним узрастањем узрастао у хришћанским врлинама: вери, нади, смерности, кротости, чедности, љубави према Богу и сваком живом створу поготову човеку, а истовремено с овим пунио се Духа Светога.

Кад се душа човекова сједини са Духом Светим, она, по речима светог Макарија Великог „постаје сва светлост, сва око, сва дух, сва радост, сва мир, сва љубав, сва милосрђе, сва благост и доброта. Као што је камен у морској дубини са свих страна окружен водом, тако и ови људи, потпуно прожети Духом Светим, уподобљавају се Христу… и у њима сијају плодови Духа“.

Како је Бог, по речима апостола љубави, Јована, бескрајна љубав (1 Јов. 4, 8), то се и присуство Његово у човеку најпре кроз љубав манифестује. Човек чије је срце испуњено Богом, испуњен је љубављу према свему што га окружује. Та љубав иде до крајњег самопожртвовања, до готовости да се за ближње свој живот жртвује. У томе је разлика између човека који се налази на почетку духовног усавршавања и онога који је у овоме постигао највиши степен, што први своје лично спасење претпоставља спасењу својих ближњих, док други, по примеру Сина Божјег, смисао живота гледа у жртвовању себе за друге, за ближње.

И Свети Сава је, у почетку, за циљ живота сматрао своје лично спасење, а кад се уздигао на највишу духовну висину, он је, под дејством бескрајне љубави Божје, одбацио своје мерило ствари и заменио га богочовечанским, Христовим. После оваквог препорода, који се са њим догодио на духовним висинама, он је, да удовољи захтеву своје Љубави— Христу, прекинуо усамљенички живот у Светој Гори и, распаљен божанском љубављу, похитао натраг своме народу, да му служи.

То је познати метод Божјег промишљања: прво распаљивањем љубави према Себи у срцу изабраника одвоји овога од света и одведе у пустињу да га тамо, далеко од светске вреве и галаме, духовно изгради, а затим, кад се у њега усели, распаљивањем у срцу му љубави према људима враћа га у свет на службу људима. Тако је Бог поступио са многим пастирима Своје Цркве, па је тако поступио и са светим Савом.

Да је светог Саву бескрајна љубав према своме народу довела из Свете Горе натраг у отаџбину, то је он сам исповедио на великом црквено-државном сабору у Жичи, сутрадан по Стевановом крунисању: „Вас ради саплеменика својих, рекао је он тада, оставих свету и слатку ми пустињу и дођох не да што ваше потражим већ душе ваше; ради ваших душа ја своју занемарих“ (Теодосије).

Готовост своју да се жртвује за свој народ Свети Сава је потврдио у два маха: када је одлазио под шатор крволочног Стреза, да овога, по цену своје главе, одврати од братоубилачког рата, и касније, када је, у истом циљу, ишао у логор угарског краља Андрије.

„После Христове љубави ничија љубав не милује Србе тако као љубав светога Саве — рекао је умесно наш Свети архијерејски сабор у свом прогласу на почетку светосавске (1935) године. Савина љубав према српском народу није изражена речју него жртвом његовом… Он се сав жртвовао — сав до пепела својих спаљених моштију — за народ свој…“

Поколења која су после св. Саве долазила била су свесна да је он, Свети Сава, највећа духовна величина и најзаслужнији син српског народа у прошлости. То је он и данас а биће и у будућности. Он је био и остао „најпунија мера отачаствољубља“ (Акатист), „тврђава и предстатељ отачаства“ (Служба 14. јануара и Преноса), „неуморни чувар и поборник земље српске“ за живота и по смрти (Акатист и Служба преноса).

Свети Сава је српски народ привео Христу, духовно га просветио, препородио и оспособио за прегнућа и стварања. Од њега започиње нов, светосавски период у историји нашег народа. У том периоду, који траје све до наших дана, дух св. Саве је главна покретна сила и звезда водиља.

Наш народ нема ниједне културне тековине чији творац, директно или индиректно, не би био Свети Сава. Држава и Црква – његово су дело, просвету и књижевност он је створио, манастире и монаштво он је уредио, прве школе – он је установио, разноврсним гранама уметности он је основ положио.

Али не дугује наш народ св. Сави само културне тековине, које су га уздигле у ред културних народа, него и сваку племениту и узвишену мисао и идеју. Да скратим дугачки списак наших дугова св. Сави и споменем само: родољубље, братољубље и начела социјалне правде и морала, очувани у многобројним народним песмама, причама и пословицама, везаним за име св. Саве.

Није могуће у једном кратком осврту анализирати нашу народну прошлост и у њој изнаћи све светосавске идеје и утицаје. То је задатак засебне студије. Овде се може само толико рећи да је горостасни дух св. Саве, слично огњеном стубу над Израиљом, лебдио над нашим народом кроз свуколику прошлост његову: осветљавао му животни пут, уливао снагу кад малакше, крепио кад посустане, подизао кад клоне.

Народ је предано, са љубављу и захвалношћу, ишао трагом свога највећег сина и пустио се да га он води, макар трновитим путем. Косовска дилема честитога Кнеза само у спектру светосавља налази своје објашњење и смисао. Њено решење, посматрано са светосавског гледишта, уствари је враћање српског народа ка св. Сави и Христу.

После разних перипетија кроз које је наш народ пролазио у свом историјском ходу, и вазда остао веран светосавској идеологији, он се данас, по трећи пут, нашао пред дилемом: или да и даље иде стопама св. Саве или да се одрекне свога духовног оца и вође и пође за другим, њему потпуно туђим личностима.

Пре него што донесе судбоносну одлуку и учини још судбоноснији корак, наш народ би требало добро да размисли куда га ти нови усрећитељи воде и чега се све одриче, ако за њима пође.

Одлучи ли се, не дај Боже, да напусти свога досадашњег опробаног и сигурног вођу, наш народ тиме ће се одрећи своје многострадалне мајке – Светосавске цркве, која га је на својим грудима подигла, очувала и у данима тешког робовања штитила и одржала; одрећи ће се свете вере прадедовске, за коју су наши блиски преци на кољу и ломачи издисали; одрећи ће се своје славне прошлости и свих њених великана; одрећи светог знамења крста Христовог, под којим је и са којим изграђивао своју мучну али и славну историју; одрећи своје душе и савести, које у себи носе дубоко урезан лик најмлађег Немањиног сина, духовног оца и препородиоца свога; најзад, одрећи ће се самог себе и навући проклетство својих предака. Другим речима: извршиће национално самоубиство.

Шта ће добити у накнаду за све ово? Каква га будућност чека? Најречитији одговор на ова питања пружа нам слика скорашње Шпаније, огрезле у братској крви, диму и пожару. Она ће дуго и дуго служити као крвави мементо народима шта их чека, кад сиђу са свога историјског пута и одрекну се своје прошлости.

Потребно је на данашњи дан учинити овај осврт и указати на опасности које наш народ очекују, ако скрене са свога досадашњег, светосавског пута. Ако икад, а оно данас, у ово хаотично доба, кад многи појединци па и читави народи губе компас и оријентацију, нашем народу потребан је сигуран вођа, а он сигурнијег и поузданијег од св. Саве не може наћи. Ово треба да зна и добро упамти сваки Србин и Српкиња, били они стари или млади, учени или прости.

Што је тама на хоризонту гушћа, то се чвршће држати светосавског пута. Само у том случају моћи ћемо спокојно гледати у будућност, макар како она мрачна била, и имати права да се и даље називамо децом св. Саве. Само у том случају горостасни дух св. Саве лебдеће над нашим народом и као „крилати орао који чува своје птиће“ (Акатист) чуваће и штитиће нас од сваког зла и напасти.

Уверен да ће наш народ у данима који долазе још чвршће стати уз св. Саву и да његов дух и у овом часу лебди над нама, ја му упућујем следећу молитву, коју му је саставио писац једног старог Акатиста:

„О пресвети и много слављени светитељу оче Саво, похвало рода нашега, који си нам дао пример сваке добродетељи, прими и ово садашње наше мољење и умоли Господа, да нас избави од сваке беде, да нас просвети и у познање истине доведе, да би Му с тобом вазда певали: Алилуја“.

Живан М. Маринковић, Духовна величина Светог Саве и његов значај за идеолошку оријентацију нашег народа (Ректорски светосавски говор у Богословији у Призрену 1940. г.). Хришћанско дело, год. VI, свеска 1, Скопље, јануар-фебруар 1940, стр. 1-7.

Извор:
РАСЕН