Андријана Стајић из Горњег Макреша на Косову и Метохији последњих десет година у своје село на крају света, надомак Новог Брда, доносила је награде. Сада је студенткиња прве године Факултета уметности у Нишу. Клавир је за њу највећа љубав, али још није до краја достижна. Андријана је награђивaна пијанисткиња – без клавира.
У Музичку школу кренула је када је била у другом разреду Основе, одмах су је поставили за клавир, иако у њеној породици нико није музички образован. На почетку није ни схватала да је на путу уметности, свирање је видела као разоноду и могућност дружења, јер у њеном малом селу нема никаквих активности, нема ни много деце.
„Нисам имала ни једну другарицу у селу, прва је била на неколико километара од мене. У школи је било мало ђака. Тако је и сада, али јако сам поносна што потичем из тог места и ево сада на студијама не примећујем никакву разлику, иако сам из тако мале средине“.
Пробијање из енклаве због часова клавира
Музичка школа је на десетак километара од Макреша, у селу Станишор, ту је Основна и Средња музичка школа „Стеван Христић“. Имала је организовани превоз, комби који ју је увече и враћао у село. Било је тешко, али није одустајала.
„Живим у планинском подручју, зими када падне снег, комби није могао да допре до свих подручја, али ја сам била веома упорна. Родитељи су ме возили или сам ишла са мојим учитељима и наставницима из Основе школе. У Музичкој су знали да ће по кијамету бар један ученик да им дође, то сам била ја. Веома су ми се радовали“.
Првих година у кући није имала инструмент, свирала је само у школи на електричном клавиру, а онда су јој родитељи набавили малу клавијатуру, синитсајзер.
„Није имао све октаве, некако сам импровизовала, вежбала у једној октави, а када одем у школу преносила сам композицију у другу, на правом клавиру. Учитељица је била веома задовољна како сам то успела, јер је било тешко изводљиво, али родитељи тада нису били у могућности да ми купе бољи инструмент“.
У другом разреду Музичке школе отишла је на прво такмичење, у Врање, уследили су даљи успеси. Андријана има дугачку листу првих и других награда на Међународном фестивалу „Музичко пролеће“ у Смедеревској Паланци и Републичком фестивалу музичких и балетских школа Србије.
Академија у Нишу, да би родитељима било лакше
Већ од шестог основне спремала се да упише Средњу музичку. Хтела је само ту школу, била у потпуности сигурна да је то прави избор. Академију је уписала без проблема. Прва жеља јој је био Београд, брат је тамо на трећој години софтверског инжењерства, али је од ње одустала.
„Уопште се не кајем што
студирам у Нишу, пресудило је то што сам мислила да ће моји трошкови бити мањи, да ће мојој породици бити лакше ако одем у Ниш. И зато што ћу им бити ближе. А сада, не одлазим кући често, била сам само два пута од како је кренула школска година. Морам да вежбам“.
Андријана је одлазила и на припремну наставу коју је организовао факултет, било је напорно, али се исплатило. “Труд и рад се увек исплате”, каже и додаје да је на буџету. Добила је и дом, али се ипак одселила.
„Тамо није било услова за вежбање, мислила сам да ће Дом, с обзиром да су у њега смештени и студенти Факултета уметности, обезбедити просторију где би смо могли да вежбамо на електричним клавирима, али то није било изводљиво“.
Једна добра душа и простор за вежбање
Додаје да ситуација на факултету није боља што се тиче вежбања, много је студената, инструмената и простора мало. Пронашла је гарсоњеру у којој вежба на електричној клавијатури коју има већ седам година.
То није био адекватан инструмент ни у претходном школовању. Сада јој је заиста потребан клавир који би јој донео резултат потребан за академско школовање.
„Сада је време за озбиљно свирање“, каже ова студенткиња.
Видела је на интернету да Хуманитарна организација Косовско Поморавље обезбеђује стипендије за најбоље ђаке и студенте. Писала им је, послала биографију, каже, без икаквих очекивања. Јавили су се после месец дана, добила је стипендију.
„Нашли су човека који је пристао да издваја од своје плате. Била сам одушевљена, нисам очекивала да ће се наћи нека добра душа која ће изаћи некоме у сусрет. Много су ми олакшали, моји родитељи имају два студента, на Косову и Метохији примања нису велика и углавном само један у породици ради, што је и мој случај“.
Ова хуманитарна организација која подржава младе сада
прикупља и новац за Андријанин први професионални иструмент, Каваи К-200 пианино. За такав клавир потребно је пет хиљада евра, три је већ скупљено.
Андријана се нада да ће и ова прича о њеном уметничком путу на порталу Спутњик Србија допринети да до њега дође и оствари професионалну каријеру.
Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ
