Свештенослужитељи Руске Православне Цркве воде духовну бригу о војницима у зони специјалне војне операције од почетка борбених дејстава на првој борбеној линији и у позадини. О томе како рат мења однос према Богу, о служењу на првој борбеној линији и о статусу свештенослужитеља у интервјуу за РИА Новости говорио је јеромонах-реаниматолог Константин из манастира Ваведење Пресвете Богородице у Оптиној пустињи. Разговор је водила Ана Горбашова.
— Како сте ви, јеромонах из Оптине пустиње, доспели у зону СВО?
— По промислу Божијем упознао сам се са изванредним човеком – командантом бригаде. Он ми је предложио да се придружим добровољачком одреду као свештеник и медицинар. У томе сам видео вољу Божију, а намесник нашег манастира, епископ Јосиф, ми је дао благослов. Послали смо молбу у Москву, Синодском одељењу за сарадњу са Оружаним снагама и добили одобрење. На обуку сам кренуо 1. децембра прошле године на полигону у Тамбову, а већ 25. децембра сам са одредом ушао у зону СВО. Одред је помало почео да извршава своје задатке и ја сам стално с момцима. Ако су на првој борбеној линији, одлазим тамо – причешћујем их и исповедам. Истовремено пружам прву помоћ као лекар, учествујем у евакуацији рањеника и одводим их у болницу. Завршио сам медицински факултет и специјализовао сам анестезиологију и реанимацију. Пре него што сам се замонашио радио сам као лекар. Ипак, мој први задатак је свештенослужење.
— Правни статус војних свештенослужитеља још увек није регулисан на одговарајући начин. Црква је предложила концепт законских амандмана које је руски председник подржао. Између осталог, амандмани се односе на олакшице и исплате. Да ли се слажете с тим да војни свештеници треба да буду изједначени са професионалним војницима.
— Може бити само тако и никако другачије. Обично се људима које шаље Синодско одељење издвајају извесна материјална средства. Она нису велика, али се издвајају. Ја их не користим, пошто имам уговор као лекар.
— Како рат мења однос људи према Богу?
— Вероватно је главно то што има много људи који су имали млак однос према црквеном животу, али који овде, у рату, суочавајући се са смрћу, мењају свој однос према Богу. То је већ свестан приступ. Има много случајева кад су наши војници први пут у животу долазили да се исповеде и причесте. Многи овде одлучују да се крсте. Лично сам крстио 40 људи.
— О колико отприлике бораца водите духовну бригу?
— Тешко ми је да кажем тачно колико их има. Долазим на прву борбену линију, обилазим ватрене положаје где су артиљерци, тенкисти и минобацачи. Полако обиђем све. Данас обиђем, једне, сутра друге. По могућству, као свештеник обилазим сва места на којима се налазе наши борци. У просеку, за недељу дана успевам да исповедим и причестим 20-30 људи. Понекад имам прилике да служим молебан или литију за покој душе. Једна је ствар кад би сви могли да дођу на службу, а друга је ствар, кад рецимо, двојица људи седе негде врло далеко на положају и одлазим код њих. На то ми оде цео дан. Тамо где се борци одмарају у сталној бази служимо јутарње и вечерње молитве. Овде момци читају молитве и без мене.
— Не бојите се да без оружја идете на прву борбену линију?
— Не бојим се, аутомат не може да заштити од минобацача.
— Какво расположење влада међу нашим борцима?
— Наш одред је добровољачки. Људи који долазе у добровољачке одреде самим тим показују свој патриотски став.
— На шта вам је било најтеже да се навикнете у овако сложеним условима кад је реч о служби?
— Не бих рекао да има било каквих проблема, само што постоји одређена специфика. Тајне и молебане морамо да обављамо у опаснијим условима. Непријатељ стално врши извиђање и зато све морамо да радимо врло брзо и пажљиво, а да не привлачимо пажњу.
— У току је Божићни пост. Да ли постоји начин да се на фронту држи пост, јер не ради се само о храни?
— За време поста треба обратити пажњу на свој унутрашњи живот и на односе са ближњима. Главно је да, у случају да човек не може да пости по свим правилима, укључујући компоненту хране, води рачуна и да се уздржава од греха.
— Да ли ћете обележити Божић у одреду?
— Како Бог да. Прошле године смо прославили и Божић и Васкрс. Окупили смо се у молитвеној просторији, служили смо вечерње, сви су се исповедили и сви су се причестили. Духовно су се припремили за празник.
— Да ли намеравате да останете у зони СВО до наше победе?
— Волео бих. Навикао сам се овде и људи су се навикли на мене.
