Црква Богородице Хвостанске

Црква Богородице Хвостанске, у подножњу Мокре Планине, у близини села Врело, двадесетак км североисточно од Пећи у западном делу Косова и Метохије, заправо у Метохији која је била црквено седиште још током византијске управе. Црква Богородице Хвостанске је за сада једини археолошки познати манастир из 6. века на подручју северног Илирика, што указује на посебну бригу коју му је посветио цар Јустинијан, свакако са неким посебним разлогом (Јанковић).

Западни део данашњег Косова и Метохије носио је назив Старо Хвосно које је обухватало већи део данашње Метохије, заузимајући површину од 4.684 км2. Овај простор је богат мноштвом великих и богатих манастира које су изградили српски краљеви и задужбинари (Дечани и Пећка Патријаршија) и значајним бројем средњовековних цркава које су подигли представници локалне властеле (Велика Хоча, Ораховац, Црколез, Ваганес, Зочиште, Долац…) Хвосно се помиње у биографији Стефана Немање, а Хвостанска епархија у повељама византијског цара Василија II којима се утврђују границе Охридске архиепископије.

Данас је целина Богородице Хвостанске сравњена са земљом и видљиви су само темељи две велике тробродне рановизантијске базилике из 6. века. Полукружна апсида саборног храма некадашњег манастира Богородице Хвостанске указује на доба пре ране владе цара Јустинијана – на прве деценије 6. века, јер се касније граде цркве са спољашњим тространим апсидама, под утицајем градитељског стила из Цариграда.

Како је грађена за црквено седиште, Црква Богородице Хвостанске је имала сложену структуру, са посебним простором за реликвије, атријумом, подземно грађеним гробницама и малом, такозваном северном црквом. Када је 1219. године основана самостална Српска православна црква, установљена су нова епископска седишта, те је црква посвећена Успењу Пресвете Богородице одређена за седиште Хвостанске епископије. Тада је мала оригинална црква Богородице Хвостанске делимично обновљена. Током треће деценије 13. века на темељима базилике је саграђена већа црква која је, као и све ране српске сакралне грађевине, подигнута по рашком градитељском концепту. Тај српски архитектонски стил је произашао из јединствене комбинације византијског централног и романичког подужног плана, по угледу на величанствен Манастир Студеницу у централној Србији, те је ова светиња названа и Мала Студеница или Студеница Хвостанска. 1346. године је Хвостанска епархија уздигнута на степен митрополије. Богородица Хвостанска је била тробродна грађевина са певницама у поткуполном простору које су формирале нижи трансепт. Олтарска апсида је изнутра била полукружна, а споља правоугаона – по правилима цистрецитске архитектуре. Будући да су споменици цистрецитске архитектуре сачувани у околини Котора и јужније, претпоставља да је мајстор неимар могао бити са јужног српског јадранског приморја. Са западе стране налазила се припрата са ојачавајућим луком и спољашња припрата која је са два ступца била подељена у шест травеја. Уз припару су се са јужне и северне стране налазили параклиси, а изнад њих су се уздизале куле као обележје епископског седишта, што је такође западњачка стилска карактеристика. По завршетку градње је црква Богородице Хвостанске осликана фрескама. Уз главну цркву је у 14. веку подигнута још једна мања једнобродна црква са полукружном апсидом, од које су сачувани само темељи и фрагмент натписа у којем се помиње српски цар Стефан Душан. Откривени су и темељи трпезарије и сасвим мали фрагменти фресака, неколико гробних плоча локалних велможа и епископа, као и турска керамика пореклом из Смирне из 16. века.

После обнављања Патријаршије 1557. године Богородица Хвостанска је постала значајно и напредно црквено средиште. У првој половини 1635. године у Богородици Хвостанској је столовао митрополит Виктор, активан чувар српских културних добара и наручилац уметничких дела. После Велике сеобе Срба 1690. године је манастир Богородице Хвостанске почео да пропада, уништен и потпуно је запустео. Тада је вероватно укинута и епархија, једна од првих српских епископија. Од камене грађе са манастирских здања Богородице Хвостанске саграђене су џамије у суседним селима.

У 19. веку Богородица Хвостанска је била потпуно у рушевинама, а почетком 20. века једва су се разазнавали њени темељи. Године 1930. црква Богородице Хвостанске је испитана археолошки, а конзервација је извршена између 1966. и 1970. године. Најзначајнији налаз представља ливено звоно које је било поклон великодостојника Родопа, у коме су биле скривене две плаштанице. Једна плаштанице потиче са почетка 14. века, а другу је цртао Лонгин – познати уметник из 16. века. Обе плаштанице се данас чувају у ризници Пећке Патријаршије. Сачувани су делови фресака.

Пре рата на Косову, 1998.-1999. је планирана обнова ове светиње и изградња манастира. Целокупан манастирски комплекс Богородице Хвостанске је данас без заштите, због чега постоји опасност од уништавања од стране албанских терориста из непосредног окружења. У новијој историји СПЦ викарни епископи Патријарха српског носе титулу Хвостанског епископа. Целина манастира Богородице Хвостанске је од 1990. године под заштитом Републике Србије као споменик културе од изузетног значаја.

Извор:
PANACOMP