МУЋАК ИРИНЕЈА БУЛОВИЋА – II ДЕО

(Одломак из књиге „Сине мој, не пристај“, друго допуњено издање,  2011,  ИСБН 978-86-88 109-21-5, стр. 373-384)

18. Још нас Сава поучава да нипошто не узимамо благослов Иринеја Буловића, нити да идемо тамо где он служи: >>Свети Герман Нови Патријарх Цариградски (Јосиф Вријеније) поручује Кипранима: „Налажем свом народу Божјем на Кипру, који сте истинска деца Католичанске Цркве, да бежите главом без обзира од свештеника који су пали у латинску обману и да не за-лазите у њихове цркве, нити да благослов из њихових руку случајно примате. Јер, боље је да се сами у кућама Богу молите, него ли да са латиномислећима заједно у цркве идете, да не бисте заједно са њима наследили пакао.“<<  (в.стр.93)

19. Још нас Сава учи: бежите у било који молитвени дом, само бежите од саблазнитеља Иринеја Бу-ловића: >>Свети Атанасије Велики, познати борац про-тив аријанизма исповедник и мученик Цркве поручује својим вернима:

„Ходећи незаблудивим и живоносним путем, ископајмо око које нас саблажњава, не телесно већ умно. Ако се, наиме, епископ или презвитер, који су очи Цркве, неблагочестиво понашају (у овом случају се мисли на јерес) и саблажњавају народ, треба се издво-јити од њих. Боље се, дакле, без њих окупљати у неком молитвеном дому него ли са њима бити вргнут као са Аном и Кајафом у геену огњену.“<<(в. стр. 94)

20. Још се Сава чуди што нам је савест парализована, па нашим очима гледамо и нашим ушима чујемо како Иринеј Буловић зове папу „свети отац“, јеретике „браћом“, а њихове цркве сестринским: >>У претходним бројним примерима екуменистичких сусрета, молитвословља, свечаности могли смо се уверити да се сви ови горе наведени канони и учења светитеља флагрантно крше: јеретици се називају „браћом у Христу“, њихове заједнице „сестринским Црквама“, признаје им се свештенство, крштење и друге „тајне“, њихова имена се помињу на богослужењима, благосиљају се бракови православних са јеретицима, са њима се заједно моли, празнује и отворено сарађује. Међутим од свега тога највеће чудо представља чињеница да мали број људи то сматра јересју, док већина одмахује главом или једноставно индиферентно ћути. To je управо потврда да је савест многих у Цркви једноставно парализована.<< (в. стр. 95)

21. Још нам Сава показује како Иринеј Буловић ради против православне вере, и како је „купљен“: >>Међу учесницима екуменских дијалога много је и оних „наивних“ православних хришћана који екуменизам схаватају као могућност да са православним истинама упознају друге, међутим иако је њихова намера, на први поглед сасвим коректна, резултати њихових „мисионарских активности“ показују да су својим учешћем у екуменском покрету сами они много више попримили од римокатолика и протестаната, него ли они од њих. Они сматрају великим успесима уколико јеретици у неком своме званичном документу признају понеко учење Православне Цркве, превиђајући притом да испод свих тих „признања“ живи хладни дух интелектуалне гордости која Православље схвата као богату ризницу из које свако узима понешто за украс што му се свиђа. Сваки иоле искрен православни теолог не може а да не призна да екуменски дијалог за сада није донео ништа више до велике штете угледу Православне Цркве. Да не говоримо о негативном утицају на право-славне вернике који своје пастире виђају на „заједничким молитвама“, руку под руку на свечаним банкетима приликом устоличења и хиротонија, освећења цркава итд. Један број православних екумениста „купљен“ је, нажалост, за ову идеју богатим даровима и донацијама јеретика за изградњу православних  храмова,  факултета и  других  образовних  установа.  У сваком случају ради  се  о разноликом друштву које у мањој или већом мери, свесно или несвесно ради против православне вере, али сигурно и свог личног спасења.<< (в. стр.95 и 96).

22. Још нам Сава објави зашто Иринеј Буловић и неколицина око њега узимају у уста каноне само кад прогоне истинске православце, а својим понашањем „каноне каче мачку о реч“: >>Ово нам даје одговор на нашу недоумицу, како екуменисти тако отворено крше црквене каноне и предања? Па они за њих имају само музејску и археолошку вредност.

Када имамо у виду начин размишљања екумениста, није нам тешко разумети ни како један патријарх може да честита Бајрам муслиманима, или да се помоли у џамији заједно са имамима. <<  (в.стр.97)

23. Још Сава показује заблуду Иринеја Буловића и његову хилијастичку јерес: >>Основну еванђелску идеју оцрковљења свих људи у једној Цркви Божјој, једној истини, једној вери, што ће се у својој пуноћи остварити у Царству Небеском, по Другом доласку Господњем и општем васкрсењу, екуменисти реинтерпретирају на свој начин. Они у суштини свесно или несвесно проповедају хилијастичку идеју историјског „Царства Божјег“, овде, на земљи. Свима нам је добро познато из Светог Писма и отачке литературе, да таква идеја није остварива. Сви су људи, додуше, позвани на спасење, али се сви не одазивају том позиву. Христос је јавио име Божје људима, које му је Отац Небески дао од света (уп. Јн 17,6) “ Ја се за њих молим, (Господ каже), не молим се за свијет, него за оне које си ми дао, јер су твоји.“ (Јн 17,9). Господ није дошао да спасе свет „који у злу лежи“, већ да људе спасе од света и „кнеза овога света“, јер је „свет“ његово оруђе за борбу против Господа и Његове Цркве. Црква и свет се зато налазе у сукобу, Црква и хришћани „нису од овога света“, (уп. Јн17,16) ,они у њему живе привремено као путници, јер је њихова отаџбина на небесима. Господ нас учи: „Када бисте били од свијета онда би свијет своје љубио, а како нисте од свијета него вас ја од свијета избрах, зато вас мрзи свијет.“ (Јн 15,19) „He љубите свијета ни што је на свијету. Ако ко љуби свијет љубави Очеве нема у њему“ (1Јн 2,15).

У целом Светом Писму јасно можемо видети да се прави јасна разлика између чланова Цркве и осталих људи који нису у Цркви. He постоји ниједан доказ који показује да ће цели свет прихватити Христово Еванђеље пре свршетка овога века, нема ни речи о томе да ће се цели свет у овоме времену преобразити у Цркву, што верују ревнитељи екуменизма. Насупрот томе, Свето Писмо нас учи да ће се број истинских хришћана смањивати, јер се Господ пита, да ли ће када опет дође на земљу наћи веру у људима. Господ нас учи да ће хришћани бити предавани на муке, многи ће бити побијени и сви ће их народи омрзнути због имена Његовог, појавиће се многи лажни пророци и превариће многе… (уп. Мт 24, 9-12). Он отворено каже јеретицима и свим одступницима од истине: „Многи ће рећи у онај дан: Господе! Господе! нисмо ли у име твоје пророковали, и твојим именом ђаволе изгонили и твојим именом чудеса многа творили? И тада ћу им ја казати: никад вас нисам знао, идите од мене који чините безакоње.“

Ова јасна сведочанства Светог Писма показују да је екуменизам у својој суштини ХИЛИЈАСТИЧКА ЈЕРЕС која се огледа у настојању да се оствари јединство у компромису између истине и лажи, између добра и зла, између Христа и Велијара, како би се створила једна „нова Црква“, али и један „нови свет“. Они као да заборављају да ће „у онај дан небеса са хуком проћи, а стихије ће се од ватре распасти, а земља и дјела што су на њој изгорјеће.“ (2Пет, 3.10) Заборављају да ће се тек после свршетка овога века појавити нова небеса и земља, a ca њима ће доћи и јединство свих верних у Господу, јединство које није плод људских напора већ творачке силе Божје. Историја Цркве нас учи да се Хришћанство није никада ширило дијалогом и компромисима са незнабошцима,  већ живим сведочењем истине  и борбом против  сваке лажи заблуде. Да ли су апостоли ишли у незнабожачке храмове да би се заједно са жречевима молили Богу за мир и приносили му са њима кад? Екуменисти, међутим, свечано објављују да су прошла времена „нетрпељивости и сукоба“. Они проглашавају лажни мир, не онај који од Христа долази („Мир свој дајем вам!“), већ мир који је резултат лажног компромиса.<< (в. стр. 97 и 98).

24. Још Сава вапије: народе, чујте и почујте!: Иринеј Буловић истину замењује лажју, а небеса трулежном земљом: >>Из свега овога јасно је да екуменизам представља важну карику у читавом низу настојања европског човека да Бога замени човеком, да Царство Божје замени Царством Човечјим, да истину замени лажју и небеса трулежном земљом. У њему препознајемо исте елементе које можемо да приметимо у папизму, хуманизму, комунизму и многим другим „измима“ европског палог човека. А као подлога свега тога лежи намера „кнеза овога света“- ђавола да на земљи оснује своје Царство, своју Псеудоцркву и на његово чело доведе свога изабраника, лажног Христа -Антихриста. To cy основни циљеви и правци екуменистичке јереси…<<  (в. стр. 99).

25. Још нам показује Сава како Иринеј Буловић хоће себе и Синод да прогласи Црквом, а народ периферијом којој ће звецкати проклетством: >> Да би се све ове екуменске идеје „прогурале“ у јавност и заживеле међу простим народом потребно је било створити одговарајуће услове. Томе је под руку увелико ишло и постепено губљење свести међу православним верним народом да Црква нису само епископи и свештеници већ и цели верни народ, и да о питањима вере додуше расправљају пастири Цркве, али њихове одлуке немају истинску вредност уколико их не прихвати шире народно тело Цркве и уколико оне не заживе у свакодневном литургијском  животу  Цркве.  Сетићемо  се  из црквене историје много примера како су епископи склапали разне уније, уводили јереси и сл., али верни народ то није прихватао већ је отворено устајао против таквих безаконих одлука, a неретко и свргавао лажне пастире који су били вукови у јагњећој кожи. Такав је био и пример са Флорентинском унијом, која је званично склопљена, али никада није заживела међу православним народом. << (в. стр.99).

26. А онда Сава прекорева верни народ због тога што је оно што њему припада, ставио у руке Иринеја Буловића:  „Нажалост, данас смо сведоци потпуне индиферентности већине верника за суштинска питања своје вере. Влада једно опште уверење да о тим питањима треба да расправљају само теолози и владике, а на народу је да беспоговорно прихвати оно што му се каже. Ово представља велику опасност“. (в. стр.99).

27. Сава спас види у храбром монаштву, које одбацује лажно смирење и лажну послушност и позива монаштво у отпор духовној поганштини Иринеја Буловића: >>Ипак, један од „сигурносних вентила“ Православне Цркве је њено монаштво, које никада у својој историји није било равнодушно према питањима вере. Монаси живе у подвигу покајања удаљени од света и беже од сваког осуђивања ближњих због њихових моралних падова, сматрајући себе грешнијим и горим од свих људи. Али у питањима вере монаси одбацују „лажно смирење и лажну послушност“ који од њих траже да и у питањима вере остану индиферентни и „смирени“, већ устају увек када је истина Православља угро-жена. На то их подстиче жива свест о одговорности за своју веру, за коју су наши преци, мученици и исповедници жртвовали све па и свој живот.<<

(„Никада се нећемо одрећи тебе, вољено Православље! Никада те нећемо издати, благочешће отаца! Никада те нећемо оставити, мајко побожности! У теби смо рођени, у теби живимо и у теби ћемо умрети. А ако времена то буду тражила и хиљаде пута умрећемо за тебе“ – каже Јосиф Вријеније.) (в. стр. 99)

Ваљда ће у историји Православља бити уписана жртва, страдање и подвиг протераних рашко-призренски монаха. Али не само њих: широм Србије одважни монаси дижу свој глас против екуменизма и безумља Иринеја Буловића и браће му екуменистичке.

28. Још нам Сава показује како Иринеј Буловић хули на Духа Светога: >>…Спасити се можемо покајањем после сваког учињеног греха, али ако изгубимо праву веру губимо заједницу са Христом, падамо у непокајну гордост која је „хула на Духа Светога“ за што нема опроштаја. Свакако, не због тога што нам Господ ни то не би опростио, већ зато што падом у јерес хришћанин губи живу заједницу са Богом, отуђује се од Божје Благодати и постаје идолопоклоник, обожавалац лажног Бога, фалсификованог Христа, иза чије образине заправо стоји сам Сатана као творац свакога зла и обмане. У јереси нема и не може бити аутентичног духовног опита, нема благодати Божје и светости, нема спасења, већ штавише падом у јерес човек пада у сферу прелести, духовне обмане и лажи и постаје заједничар ђавола и његових енергија зла. Велика је погрешка веровати да и јеретици служе истоме Богу као и правоверни, a тo је, нажалост, једна од основних поставки савременог екуменизма, који иде још и даље те сматра да и ван хришћанских вероисповести постоји аутентичан духовни живот, светост и спасење.<< (в.стр.100).

29. Питање је сад, вели Сава, да ли ће бежећи од Иринеја и његових сарадника наша Црква морати у катакомбе и пустиње (попут ове у Љуљацима): „Сада се поставља озбиљно питање, да ли је дошло време да ће Црква Христова моћи да преживи једино у катакамбама и пустињи и дочека Христа тамо, одакле је и кренула на свој историјски пут?“ (в. стр.100)

30. Још Сава каже да борба за веру и очување Православља има два пута: >>Тренутно два су основна начина на који савремени православни хришћани реагују на јерес екуменизма. Први је начин, борба против екуменизма унутар канонских и институционалних оквира Помесних Православних Цркава, а други је напуштање тих оквира и пресецање свих званичних веза са Црквама чији су поглавари активни у екуменском покрету. Они који се боре на први начин верују или да је још могуће васпоставити светоотачки курс у васцелом Православљу и да ће јерес екуменизма бити превладана, или барем сматрају да још нису исцрпљене све могућности борбе унутар постојећих оквира, те да не треба правити додатне расколе на ионако већ изранављеном телу Цркве која страда. С друге стране, они који су се већ званично одвојили од официјелне црквене организације развијају један став који се може дефинисати као „еклисиологија отпора“. О каквом се заправо ставу ради?

У суштини појам отпора и поделе у црквеном телу има негативну конотацију, пошто су основни атрибути Цркве љубав, мир и слога. У том смислу свака подела и раскол проузрокован због личних или нецрквених циљева није оправдан и сматра се цепањем ризе Христове. Али у историји можемо да видимо да кад год су Цркву нападали вукови у јагњећој кожи, тј јеретици, посебно они који су били високих црквених чинова, свештенство и народ су се уклањали од таквих и прекидали са њима општење. У том погледу важно је размотрити шта каже 15. канон Прво-другог сабора цариградског из 9. века:

„…Према томе, презвитер, или епископ, или митрополит, који се усуди прекинути општење са својим патријархом и не буде спомињао, као што је наређено и установљено, име његово на божанственој служби, него, прије саборне одлуке и коначне осуде његове, произведе раскол у погледу таквога, Свети Сабор наређује да буде сасвим уклоњен од сваког свештеничког ступња, ако се само доказима одостовјери његов безаконити поступак. Уосталом ово се наређује и потврђује у погледу оних који само под изговором неких преступа одступају од својих предстојника и расколе производе, и руше јединство Цркве. А они, који се одељују од општења са својим предстојником због какве јереси, која је од светих сабора, или Отаца осуђена, то јест кад он јавно проповеда јерес и отворено о њој у цркви учи, такви не само што неће подлећи казни по правилима за то, што су прије саборнога разбора оделили се од таквога епископа, него ће напротив бити заслужни части која православнима пристоји. Јер они нису осудили епископе, него назовиепископе и назовиучитеље, нити су расколом порушили јединство Цркве, него напротив похитали су да ослободе Цркву од раскола и раздељења.“ (15. канон)<< (в. стр. 100 и 101)

31. Још Сава вапије: бежимо од Иренеја Буловића, и кажимо му одлучно: не!: >>Једини случај, дакле, када је допуштено и не чекајући званичну саборску одлуку раскинути послушност предстојнику јесте случај када он отворено проповеда јерес, те самим тим он престаје бити истинским епископом и пастиром. Апостол Павле нас учи послушности према својим духовним старешинама: „Сећајте се својих старјешина који вам проповједаше ријеч Божју гледајући на свршетак њихова живљења, и угледајте се на вјеру њихову…-слушајте старјешине своје и повинујте им се, јер они бдију над душама вашим, пошто ће одговарати за њих…“  Али уколико наши учитељи нису добри шта да радимо? Свети Јован Златоуст одговара: „У ком смислу? Ако je тo y питању вере, бежите од њега и клоните га се, не само ако је то човек, већ да и дође сам анђео са неба.“ <<  (в. стр. 101 и 102).

32. Још Сава показује: Јеванђеље говори: проклет да је човек који јавља Јеванђеље другачије него што нам га јавише Свети Апостоли и Свети Оци:Не треба народ правоверни да се боји Иринејевих измишљотина о проклетству, већ да слуша Господа свога и Свете Оце: >>Томе нас учи и Свето Писмо: „Али ако и ми, или анђео с неба јави вам јеванђеље друкчије него што вам јависмо, проклет да буде! Као што прије рекосмо и сад вам опет велим: ако вам ко јави јеванђеље друкчије него што примисте проклет да буде! Зар ја сад настојим да људе придобијем или Бога! Или тражим људима да угађам? Јер када бих ја још људима угађао, не бих био слуга Христов.“<< (в. стр.102).

33. Још Сава сведочи да Иринеја Буловића и они који „каче каноне мачку о реп“ не треба слушати јер су речи њихове отров који су лукаво пошећерили да би преварили народ: >>Чињеница је да многи екуменисти поричу да проповедају другу веру, штавише они отворено изјављују да управо они имају исправно тумачење Христовог учења. Погледајмо шта каже на то Св. Теодор Студит у једном свом писму: „Ми смо православни у сваком погледу и одбацујемо сваку јерес и примамо сваки сабор, било васељенски или помесни, који је општеприхваћен. Али ми се такође чврсто држимо свештених и канонских правила које су они донели. Јер није могуће потпуно учити реч истине ако неко мисли да има праву  веру,   а  не  руководи  се   божанским  канонима.“  Да  ли је  могуће   бити православан, а флагрантно газити свештене каноне? Да ли је могуће себе сматрати православним хришћанином и наследни-ком Светих Отаца, а чинити супротно ономе што су чинили Свети Оци, мученици и исповедници вере? << (в. стр. 102).

О Никољдану, 2010. љета Господњег.

Напомена:

Толико од мене неуког. Надам се да ће образованији (они који имају образа!) и позванији (они који имају свети пастирски позив!) рећи више, ако Бог да и вера им јуначка!

А што се произвољности Иринејевих о проклетству тиче: бар толико знамо да је проклетство ићи за непослушнима! И зато за њим ићи нећемо!

Иринеј Буловић не слуша Свете Оце, каноне… Саботира саборске одлуке… Он слуша само власт имајуће (својевремено Миру Марковић, сад папу и још понеког).

Нека му Бог помогне да се сети Светог Марка Ефеског (на коме је докторирао) свог духовног оца Аввe Јустина (који га је ове године двапут опоменуо у Ћелијама) и нека се сети свога писма које је написао у Атини 26. нов./7.дец. 7480. године од стварања света епископу Лаврентију.

Да ако би дошао к себи!