Сећање на протосинђела Јована (Милојевића)

Данас, 17. јануара, навршава се осма годишњица упокојења протосинђела Јована (Милојевића), настојатеља катакомбног манастира Светог Архангела Михаила у Нишу. Отац Јован је пострадао у саобраћајној несрећи недалеко од свог манастира, при повратку са послушања у својој парохији.

Протосинђел Јован (Милојевић) је рођен 2. маја 1976 у Нишу, од родитеља Милорада и Биљане. На крштењу је добио име Иван. Завршио је Учитељски факултет у Призрену. У манастир светих Архангела код Призрена је дошао марта 1999. године. У истом манастиру је замонашен 24. новембра 2001. од стране свог духовног оца Епископа Артемија.

Монашко име Јован, добио је по преподобном Јовану, саподвижнику преподобног Варсануфија. Са својом братијом преживео је мартовски погром 2004. године, када је манастир потпуно спаљен од стране шиптарских терориста.

После екуменистичког погрома, са својом братијом, наставља свој монашки живот у скромној катакомби на Брезовици, почев од 27. децембра 2010. године. Одатле, 21. августа 2013. године, прелази у катакомбни манастир светог Архангела Михаила у Нишу, где обавља послушање настојатеља манастира. У чин протосинђела унапређен је 12. јануара 2014. године у свом манастиру у Нишу.

Отац Јован се одликовао кротошћу, незлобивошћу и, пре свега, правом монашком послушношћу и тихошћу. Никада га нико није чуо да се гневи или љути.

Тон је знао да повиси само када је одбрана вере била у питању. У манастиру је савесно обављао многа послушања. Најдуже је био на послушању гостопримца. Од монашке бројанице се није одвајао. Био је заиста прави Христов монах који зна зашто је дошао у манастир. Вољен је био од свих. Са својим сарадницима уређивао је интернет страницу „Православље живот вечни“. Највећи број текстова на овој страници припада управо њему. Из монашке скромности своје текстове никада није потписивао. Био је веома ревностан у одбрани вере од екуменизма и у борби за Косово. Био је веома крхког телесног здравља.

Верујемо да га је Господ убрао из свог земаљског винограда јер је био зрео за Царство Небеско. Надамо се да и отац Јован сада, заједно са Светим Апостолом, може рећи: Добар рат ратовах, трку заврших, веру одржах. Сад ме чека венац правде, који ће ми у онај Дан дати Господ, праведни судија“ (2. Тим. 4, 7).

Упокој Господе са светима уснулог слугу Твога протосинђела Јована и даруј му рајско насеље.

Вјечнаја памјат!

У наставку доносимо једну од веома поучних беседа оца Јована.

БЕСЕДА НА ПРАЗНИК СВЕТОГ ХАРИТОНА ИСПОВЕДНИКА

Драга браћо и сестре,

Господ нас, опет, призива у свој храм, да прославимо Њега, да дамо један мали део свога живота Њему али да, зато, добијемо стоструко, добијајући сваки духовни дар у Светој молитви на Светој Литургији. Господ Наш Исус Христос позива своје људе, позивао их је у Царство Небеско и дао им је предах у Свом Царству Небеском, који ми људи највише осећамо у Светој Литургији. И зато је Он дао тај залог, у ствари, нешто што је још несавршено у овоме свету, да би ми знали шта је оно што нас очекује у будућем веку, какве су то борбе… И тако почињемо да разумевамо Царство Небеско, још овде на земљи, схватајући, они који искреним срцем прилазе, схватајући колико су велика блага на небу. Господ је људима, овде на земљи обећавао не само благо већ често и патњу и муке које су требали да поднесу у Његово име. Муке те Он је описивао у Јеванђељу и данас смо их чули, слушајући Свето Јеванђеље, где Каже да су блажени они који се гоне и да се радују и веселе јер је њихово Царство Небеско. Али све те муке није могуће поднети без вере; јер као што и један земљорадник без вере не може да засеје нити да почне да обрађује своју земљу, тако ни један хришћанин, један човек неће овде живети како треба без вере јер да је маловеран земљорадник, не би посејао своје поље, своју њиву; не би је мукотрпно обрађивао не верујући у то да ће после тога доћи и летина и род и тако да се сав тај труд наплати.

Тако и ми, хришћани, знајући да смо у Царство Небеско кренули, да тај род чекамо, да тај плод од својих дела тражимо и од Бога; зато ми имамо веру и трпећи често на овоме свету разне муке и невоље.

Господ је показао Својим примером оно шта ми требамо да прођемо и Својим примером нас је поучио али није рекао да је то нешто далеко од нас, већ је рекаода будемо савршени као што је Господ Савршен; да је то, у ствари, мера сваке наше врлине – свака наша врлина је ништавна и мала пред Господом, само ако се задовољимо да мислимо о себи да смо “нешто“, већ је врлина она коју нам је Господ дао и мера коју нам је Он дао, да будемо као што је сам Господ. Зато су велики Светитељи увек сматрали себе најгрешнијима, најнесавршенијима, најлошијим људима на свету. Зато што су видели колика је њихова ништавност према Господу Који им је све дао. Тако нас у данашњем Јеванђељу Господ учи шта је дужност једног хришћанина. Он каже да чинимо људима оно што би ми хтели нама да људи чине, јер то како чинимо, тако ће нам се и вратити. То је наш народ прихватио у својој народној науци, па и каже често, има разне изреке везане за то: једна од њих је да ко не плати на мосту, платиће на ћуприји; тј.што год чиниш, добро или зло, кат тад ће ти се вратити. Тако је народ говорио, а то је, у ствари, наука јеванђељска јер је наш народ – народ који је применио Јеванђеље у своме животу! Зато су велике плодове давали наши преци, почевши од косовског боја па до 500 година живота под Турцима, када су исповедали своју Православну веру. Али та Православна вера није само једна маска, како код других вера постоји маска за зло и онда се људи само обуку у ту своју религију, на лицу се показују побожни, а у ствари чине неко зло. Православна вера је вера која жели срце да промени, која срце мења и тражи читавог човека. Није хришћанин само када је у храму; није хришћанин само када је на Литургији већ је хришћанин да показује Хришћанство на сваком своме делу, на свакоме месту у своме животу.

Тако нас и овде учи Господ; каже да чинимо свакоме оно што желимо ми себи, да нама људи чине. Али не само то,он нас учи још једну већу науку; каже да чинимо добро и онима злима и онима који су незахвални, показујући да требамо да будемо слични Њему а не да се задовољавамо онако како се незнабожци задовољавају: чине добро онима који њима чине добро; узајмљују онима који њима враћају; дају част онима који њима узвраћају част већ Господ Каже хришћанима једну вишу науку – да се свима чини добро, па чак и злим и неблагодарним. На тај начин Хришћанин постаје сличан Господу. Господ није дао да ми овде благујемо, да се овде доказујемо, да овде добијемо сатисфакцију; да нам се врати за свако наше добро добрим, већ нам је дао да овде чинимо добро, да би се надали Царству Небеском – узвраћању тог нашег добра. Зато је Говорио да оно што чини десница твоја, да не види, да не зна левица твоја, чак и да се чувамо сами себе од својих добрих дела. Тако је Господ Рекао, то је дато само онима који верују јер они који не верују, њима је то безумље: зашто би чинио добро некоме ко ће ти узвратити злим? Зар не треба да му се врати, па чак и да му се покаже да си ти паметнији, тако што ћеш још више да му напакостиш. Тако размишљају незнабошци а хришћани размишљају другачије јер они знају да смо за Царство Небеско створени и зато они и чине тако добра дела.

Наше хришћанство и наша вера, ако гледамо овај задњи период, је, у ствари, проповедана тим људима, таквим Светитељима који су добрим узвраћали онима који би им чинили зло. Зато су многи прихватили ту веру. Зар нису наши Светитељи, који су били често одбачени од народа остали потпуно одани том народу; зар нису они на делу испунили ову поуку? Зар није Свети Отац Јустин, који је био затворен, од својих прислушкиван и одбациван, зар није он могао да каже: “Ма шта ме брига за тај народ непобожан, шта има ја за њега да пишем и за њега да се борим?“ Он то није чинио, већ је узвраћао добро онима који су му чинили лоше. Зато је његово дело и дало многоструки плод.

Тако је нама дато, да и ми разумевамо нашу веру, не тако што ћемо добити за наша добра дела добро, већ тако што ћемо се трудити да наша дела чинимо без било какаве жеље да нам се узврати, знајући да Господ све види и да Господ свакоме узвраћа по делима његовим. И зато, да се трудимо да на тај начин будемо истински Хришћани јер није Хришћанство само променит мајицу, променити дрес, као што то чине често људи па остану исти а у другим хаљинама. Човек је исти макар златне или сиромашне хаљине носио али оно што у њему пребива, оно што у њему куца, то је срце. Оно треба да се измени, то наша вера православна учи.

Ево и данас, на дан када славимо Светог Исповедника Харитона, Преподобног Оца, у ствари, имамо пример какав је то живот што учи Свето Јеванђеље на делу јер је он испунио све оно што се тражило од Светог Јеванђеља. Он је много пострадао за Господа Исуса Христа, често руган и често подсмеван, подсмевали су му се свуда али га је Господ сачувао и на крају и умножио то његово дело. Касније је Свети Харитон био зачетник монаштва и подигао многе лавре, много бивших разбојника и бивших одпадника од Бога су примили код њега монаштво. На тај начин је живео и један нови Светитељ, овде наш, из ових наших крајева, који носи име Светог Исповедника Харитона. То је отац Харитон који је исто тако живео не ради себе, већ ради других и није тражио за себе корист већ је тражио корист за свој народ, за своју веру, за друге људе, не делећи их по верској припадности, већ је свима чинио добро. Зато је и пострадао. Господ га је удостојио страдања јер каже се у нашој цркви у нашој вери: да није свако достојан страдања; да није свако достојан тако велике чаше и да нико не може сам својом вољом да крене у тако нешто. Већ Господ оставља само најбољим својим чедима да ту мученичку чашу попију. Тако је Господ и њега удостојио да попије мученичку чашу, да своју веру сачува до своје крви, зато што је он и пре тога доказао своју веру на својим делима, увек трудећи се да буде најмањи међу свима, да буде неприметан али да буде увек свима на корист, свима да помогне и свима да узврати добро. Зато је Господ тај његов живот и ту његову веру Узвратио, тако што му је дао да добије највећи могући венац, а то је венац мучеништва.

Тако, њиховим примерима нам остаје и ми да се учимо и ми да се трудимо јер Господ је и нама дао да будемо оно што је Он заповедио да се назива „со земљи“ а та со неће да буде истинска со ако ми само на речима будемо хришћани, ако ми само по имену будемо хришћани и само будемо такви онамо где се тражи од нас да будемо хришћани а онда одемо у свет и живимо као незнабожачки свет. Већ ће нас Господ удостојити барем мало да добијемо и ми те заслуге, као што су и наши Светитељи, уколико будемо истински Хришћани – срцем и својим животом и на тај начин будемо Исповедници и Проповедници вере: не речима већ делом! И на тај начин, имајући веру, а без маловерја, да корачамо овим нашим животом знајући да никакву смрт и никакву жалост не може нам овај свет причинити, коју Господ не може да надокнади и да нам стоструко узврати за то, ако смо за Његово име живели.

Нека молитвама Светих наших Отаца Харитона и једнога и другога и ми даље корачамо у нашем, овоме животу, трудећи се на нашем делу, не тражећи од света да нам узвраћа, већ тражећи од самога себе да ми узвратимо за сва она добра дела која нам је дао Господ наш Христос и којима је Он нас научио и поучио да будемо хришћани. Без маловерја корачати у овоме свету и без имало сумње, јер на тај начин бићемо саучесници оне чаше и оне радости које имају сви наши Свети преци и Свети Оци наши који прослављају Господа Нашега у Царству Небеском Оца и Сина и Светога Духа сада и увек и у векове векова. Амин!

Извор:
ЕПАРХИЈА РАШКО-ПРИЗРЕНСКА У ЕГЗИЛУ