Сергеј Караганов: Изазови пред савременим светом (1)

„И црна, земаљска крв
Обећава нам, надимајући вене
Уништење свих граница
И промене каквих није било
И побуне каквих није било”

Александар Блок, Одмазда, 1911. [1]

Овај чланак отпочињем речима мог најдражег руског песника Александра Блока, који се по дару и проницљивости може поредити са највећим руским генијем Фјодором Достојевским. Дуго посматрам свет који се неизбежно креће према таласу војних сукоба, који прете да се развију у трећи светски термонуклеарни рат који би могао, по свој прилици, да уништи људску цивилизацију. Ова прогноза била је један од главних разлога зашто сам објавио серију чланака о томе због чега је нужно обновити уверљивост нуклеарног одвраћања – које је свет чинило безбедним током више од 50 година.

Многи структурни чиниоци указују на изузетно високу вероватноћу квалитативно нове ескалације у војним сукобима, која примиче свет до ивице коначне катастрофе али, чак и одвојено од тога, може да донесе небројано недаћа човечанству уопште и Русији посебно. Не желим да преплашим оне који су већ нервозни и још увек нису спремни да прихвате нову реалност, посебно узимајући у обзир хистерију коју је моја прошла серија релативно одмерених чланака изазвала.

Но, залудно је заклањати се од стварности, и неке моје проницљивије колеге су почеле да све одлучније пишу о изгледима да се склизне у велики рат – нудећи рецепте како да се он спречи, те да се обаве припреме за случај да он избије. Пре свега, наравно, ту је чланак „Ратовање у новом добу: повратак великих армија” (Warfare in a New Epoch: The Return of Big Armies) који су написали  Василиј Кашин и Андреј Сушенцов, текст заснован на излагању пред Валдајским клубом и објављен на „Russia in Global Affairs”. Још један од наших водећих стручњака за спољну политику, Фјодор Лукјанов, је заговарао сличне идеје, али на један одмерен начин који је за њега тако карактеристичан. [2]

С друге стране, америчка „дубока држава” је такође почела да упозорава о високој вероватноћи да ће избити трећи светски рат, и да спекулише како би САД могле да избегну пораз, уколико буду морале да се боре на два или три фронта у исто време (у Европи, на Пацифику и на Блиском истоку). [3]

Алармантна стварност

Одлучио сам да се придружим овој расправи. Наравно, прижељкујем негативан одговор на питање постављено у наслову овог чланка. Али да би се до тога дошло потребно је да разумемо узроке ескалације сукоба и да спроводимо активнију политику усмерену према осигуравању мира. Уверен сам да знатно морамо да прилагодимо наше политике – домаћу, војну и спољашњу – и понудимо нову парадигму развоја за нас и за свет.

У првом чланку покушаћу да представим моје виђење онога шта су изазови. Други чланак ће описати активне и проактивне начине да се одговори на ове изазове. Не мислим да ћу набрајањем изазова открити нешто ново. Али када се поређају један поред другог – они показују алармантну стварност која одлучну акцију чини нужном.

Први и основни изазов јесте исцрпљивање савременог капитализма заснованог превасходно на остваривању профита – са тим циљем се подстиче необуздана потрошња добара и услуга који су све мање и мање нужни за нормалан људски живот. У исту категорију се може сврстати и бујица бесмислених информација настала у последње две или три деценије. Електронске направе прождиру колосалну количину енергије и времена које би људи могли да искористе за корисне активности. Човечанство је дошло у сукоб са природом и почело је да је нарушава – саму основу свог постојања. Чак и у Русији, раст благостања и даље превасходно подразумева повећање потрошње.

Други изазов је најочигледнији. Глобални проблеми – загађење, климатске промене, све мање резерве пијаће воде, која је искључиво погодна за пољопривредну производњу, као и неких других природних ресурса – нису решени. Уместо тога, предлажу се такозвана зелена решења, најчешће усмерена на консолидацију надмоћног положаја привилегованих и богатих, и у њиховим друштвима и на свету. Узмимо, на пример, стална настојања да се бреме борбе са загађењем животне средине и емитовања угљен диоксида пренесе на произвођаче, од којих се већина налази изван старог Запада, уместо на потрошаче на Западу – где прекомерна потрошња поприма гротескне облике. Отприлике 20-30% светског становништва – сконцентрисаног највише у Северној Америци, Европи и Јапану – троши око 70-80 ресурса исцрпљених сваке године из биосфере, и овај јаз временом постаје све шири [4].

Али зараза конзумеризма се шири и у остатку света. И ми сами и даље патимо од разметљиве потрошње, која је била толико популарна 1990-их година, а та популарност сада опада (уколико уопште опада) изузетно споро. Стога, све је јача борба за ресурсе и све су веће унутрашње напетости, укључујући неједнаку потрошњу и све већу неједнакост у многим земљама и регионима.

Свест да садашњи модел развоја никуда не води, али такође и невољност и неспособност да се он напусти, јесте главни разлог за све веће непријатељство према Русији и, у нешто мањој мери, према Кини (цена прекида односа са њом би била много већа). Како би се људима скренула пажња са изазова без преседана потребан вам је непријатељ. Већ половином друге деценије 21. века санкције су отворено објашњаване потребом да се обузда незграпно тело ЕУ. Сада су оне једна од главних веза које држе Запад на окупу.

Олигархијске елите

Политичари у Европи све чешће говоре о потреби – ако не и о пожељности – припрема за светски рат, очигледно заборављајући у налету историјске амнезије и интелектуалног опадања да ако такав рат не дај Боже почне – европским државама, чланицама НАТО пакта, неће преостати више од неколико дана, а можда ни часова живота.

Паралелни процес је све већа друштвена неједнакост, која је у експлозивном порасту од колапса комунистичког СССР-а, којим је поткопана потреба за постојањем државе друштвеног благостања. У развијеним западним државама, средња класа – темељ политичког демократског система – је опадала током последњих 15 до 20 година, а тиме постала и све мање ефикасна. Демократија је једна од алатки којима олигархијске елите – држећи моћ и богатство – управљају сложеним друштвима. То је разлог зашто су ауторитарне, или чак тоталитарне тенденције у успону на Западу, упркос врисци о заштити демократије, али тај тренд је видљив и ван Запада.

Трећи изазов јесте деградација човека и друштва, превасходно на релативно развијеном и богатом Западу. Запад (и не само он) постаје жртва живота урбанизоване цивилизације, који је релативно удобан али одвојен од традиционалних животних оквира у којима су људи историјски и генетски обликовани. Стално ширење дигиталних технологија, које би наводно требало да промовишу масовно образовање, све су одговорније за опште заглупљивање и повећану могућност манипулације масама не само за олигархе, већ и за саме масе, што води према новом нивоу охлократије.

Поврх тога, олигархије које не желе да деле своје привилегије и богатство намерно држе људе у помрачини и охрабрују дезинтеграцију друштава, покушавајући да их учине неотпорним да се одупру успостављеном поретку, који је све више непоштен и по њих опасан. Оне не само да заступају већ и намећу антихумане и постхумане идеологије, вредности и обрасце понашања који одбацују природно утемељење људске моралности и скоро све основне људске вредности.

Информациони талас сједињен је са релативно просперитетним животним условима – изостанком главних изазова који су увек водили развој човечанства: глад и страх од насилне смрти. Страхови су виртуализовани.

Интелектуално опадање

Размишљање на основу видео клипова је оптерећено општим интелектуалним опадањем. Већ сада можемо да видимо да су европске елите скоро у потпуности изгубиле могућност стратешког промишљања, те да готово ништа од њега није остало у традиционалном меритократском смислу. Можемо да посведочимо интелектуално опадање владајуће елите у САД, држави са огромним војним – укључујући и нуклеарне – капацитетима.

Примери се могу набрајати унедоглед. Већ сам навео један од недавних примера који ме је шокирао. И амерички председник Бајден и његог државни секретар, Ентони Блинкен, заступали су став да „нуклеарни рат није гори од глобалног загревања”. [5] Али ова бољка прети читавом човечанству и захтева одлучно котраделовање. Наше мишљење је све мање и мање адекватно у покушајима да се одговори комплексним изазовима.

Како би одвратили људе од нерешених проблема и заварали сами себе – политичари неумерено подстичу интересовање за вештачку интелигенцију. Упркос свим њеним могућим корисним применама, она неће моћи да попуни вакуум интелигенције, и несумњиво носи са собом додатне огромне опасности. О њима ће бити више речи касније.

Четврти и најважнији извор повећаних глобалних напетости током претходних 15 година јесте брзо прераспоређивање моћи са старог Запада на растућу светску већину, које је без преседана у историји. Тектонске плоче почеле су да се померају испод претходног међународног система, изазивајући дуге светске геополитичке, геоекономске и геоидеолошке земљотресе. За то постоји неколико разлога…

1. Совјетски Савет од 1950-их и 1960-их година 21. века, а потом Русија, након што се опоравила од периода петнаестогодишњег опадања, измиче тло испод утемељења европске и западне петстогодишње доминације – односно војне надмоћности. Поновићу оно што је изречено много пута: то је била основа на коју се надоградила њихова доминација у светској политици, култури и економији – допуштајући им да намећу своје интересе, политички поредак, културу и, најважније, да црпе светски доходак. Губитак ове петстогодишње хегемоније стоји у корену западне фанатичне мржње према Русији и узрок је покушаја да се она скрши.

2. Грешке самог Запада који је стекао уверење о коначној победи, опустио се, заборавио историју, па запао у еуфорију и малодушност мишљења. Направио је неколико спектакуларних геополитичких грешака. Прво је надмено одбио (можда срећом по нас) настојање већег дела руске елите крајем 1980-их и током 1990-их година 21. века да се интегрише на Западу. Они су желели да буду једнаки, али су, уместо тога, презрени. Последица тога је претварање Русије од потенцијалног партнера и чак можда савезника који располаже огромним природним, војним и интелектуалним потенцијалима, и мањом али ипак знатном производном снагом у противника и стратегијско језгро не-Запада, који се најчешће означава као „Глобални југ”, али би прикладнији назив био „Светска већина”.

3. Дошавши до уверења да не постоји алтернатива моделу либерално-демократског глобалистичког капитализма, Запад није само пропустио да уочи већ је и подржавао успон Кине, надајући се да ће ова велика цивилизацијска држава кренути путем демократије, односно да ће се њоме управљати мање ефикасно и да ће се стратешки сврстати уз Запад. Сећам се своје запрепашћености када је изузетно уносна понуда руске елите изнета 1990-их година била одбијена. Мислио сам да је Запад одлучио да докрајчи Русију. Али испоставили се да су једноставно били вођени мешавином ароганције и похлепе. Након тога, политика према Кини више није деловала тако запањујуће. Било је очигледно на ком се интелектуалном нивоу налазе западне елите.

Потом су САД биле укључене у низ сукоба који нису проистицали из нужности – Авганистан, Ирак, Сирија – и очекивано су у њима губиле, нарушавајући ауру своје војне доминације и трошећи хиљаде милијарди долара улажући их у војне снаге опште намене.

Непромишљеним повлачењем из Уговора о антибалистичким ракетама, можда у нади да ће повратити супериорност у стратегијском наоружању, Вашингтон је обновио осећај самоочувања у Русији, коначно разарајући све наде о пријатељском договору. Упркос свом јадном стању, Москва је покренула програм модернизације стратешких снага, које су јој до краја 2010-их омогућиле не само да ухвати прикључак већ и да – по први пут у историји – предњачи у односу на своје супарнике, иако је, додуше, то преимућство било само привремено.

НАСТАВИЋЕ СЕ…

______________________________________________________________________________

УПУТНИЦЕ:

[1] Извор: https://aleksandr-blok.su/poemy/vozmezdie/2/?lang=en

[2] Видети: Lukyanov, F.A., 2023a. Polupolyarny mir [A Halfpolar World]. Rossiya v gobalnoi politike, 3 октобар. Доступно на: https://globalaffairs.ru/articles/polupolyarnyj-mir/;  Lukyanov, F.A., 2023b. Nyneshnyaya “Tretya mirovaya voina” budet rastyanutoi vo vremeni i rasplredelyonnoi v prostranstve [Трећи светски рат биће продужен у времену и распрострањен у простору]. Rossiiskaya Gazeta, 8 новембар. Доступно на: https://rg.ru/2023/11/08/chto-budet-posle-status-kvo.html

[3] Видети: Mitchell, A. Wess, 2023. America Is a Heartbeat away from a War It Could Lose. Foreign Policy, 16 Новембар. Доступно на: https://foreignpolicy.com/2023/11/16/us-russia-china-gaza-ukraine-world-war-defense-security-strategy/?tpcc=recirc062921

[4] Kempf, H., 2008. How the Rich Are Destroying the World. Le Monde diplomatique, June. Доступно на:  https://mondediplo.com/2008/06/18ecology

[5] „Једина егзистенцијална претња са којом се човечанство суочава а која је опаснија од –  нуклеарног рата је глобално загревање које подиже температуру за више од 1,5 степени у наредних 10 до 20 година… Отуда нема повратка награг“. (Biden, J., 2023.“Remarks by President Joe Biden in a Press Conference.” The White House, 10 September. Доступно на:  https://www.whitehouse.gov/briefing-room/speeches-remarks/2023/09/10/remarks-by-president-biden-in-a-press-conference-2/

Извор:
ИСКРА