Моја два сата под рушевинама у Гази

Отац је слушао радио, мајка је покушавала говорити умирујућим гласом, а онда, у трену, мрак и бол. Ово је живот под израелским нападом.

Оног јутра када се догодило незамисливо, мој је отац држао радио близу, надајући се да би вијести могле донијети некакво олакшање, попут вијести о прекиду ватре.

Моја је мајка покушавала пустити умирујући тон након још једне дуге и непроспаване ноћи у нашој породичној кући у центру града Газе.

“Надам се да ће данашњи дан проћи мирно или да ће барем бити нешто другачије него синоћ”, рекла нам је.

Тог јутра, 7. децембра, након што сам ступио у контакт са својим уредом за вијести у Дохи како бих их обавијестио да смо преживјели тешко ноћно бомбардирање, придружио сам се свом 65-годишњем оцу, Рафику, који је слушао вијести.

Нико од нас није имао појма што ће се догодити. Догодило се у неколико милисекунди. У тренутку је јутарње сјајно сунце нестало, док је цијели свијет постао мрачан, а мој двогодишњи син Рафик, моја супруга Асмаа, отац, мајка Надиа и сестра Фатма, сви су гурнути у црни свијет прашине, дима и ватре.

Чинило се да је све нестало. Све што сам знао је да бол пролази мојим тијелом и да сам био заробљен под оним што сам касније сазнао била тежина стропа која је притискала моју породицу и мене. У паници сам вриштећи дозивао чланове породице, јадно по једно.

Не могавши видјети никога од њих, молио сам се и плакао да ми неко од њих одговори.

Није нико.

Неколико тренутака послије, онесвијестио сам се.

Потпуна конфузија

Сатима касније, прво су се чули гласови, пригушени узвици “и он је жив!”. Онда – “он дише!”. То ми није било важно. Само сам желио сазнати је ли моја породица на сигурном.

“Сви су добро, не брини за њих”, увјеравао ме странац, покушавајући зауставити крв из мојих руку и смрсканих прстију.

“Само, молим те, немој се нимало трудити мицати – држи главу горе”, рекао ми је док је претраживао моје тијело тражећи друге озљеде. Све што сам осјећао била је апсолутна збуњеност. Нисам могао схватити шта се догађа. Нисам разумио ко су сви ти људи, нити како смо погођени зрачним нападом за који нико није чуо да долази. Нисам могао рећи гдје је моја породица, нити јасно размишљати о томе шта се догодило.

Сјећам се објашњења. Прошла су два сата откако је кућа бомбардирана. Сво то вријеме били смо затрпани под рушевинама, лежећи док су се наши сусједи грчевито борили да пробију цементне зидове куће како би дошли до нас. Како сам полако почео схватати шта се догодило, чинило се да се бол коју сам осјећала појачала.

Сви смо задобили повреде током зрачног удара. Сјећам се како је мој син Рафик вриштао, лица умрљаног крвљу и прашином док су га странци покушавали очистити. Како смо преживјели бомбардирање, стакло и метал који су падали по нама док нам се двоспратница рушила изнад глава, не могу рећи. Још увијек се чини као чудо. Али иако нас тај зрачни напад није убио, уништио је нешто у нама. Избрисао је све посљедње остатке нормалности и наставка живота које смо имали. У једном сићушном тренутку посијало је сјеме менталних рана које ћемо носити са собом сваки дан цијели живот.

Седмица бескрајне агоније

Наше комшије су нам одмах могле пружити прву помоћ, очистити и превити ране. Али није постојало ништа што би ублажило бол која је сада мучила наша тијела. Нико није имао илузија да ће приступ медицинској њези бити једноставан. Болнице и медицинске установе тешко су погођене бомбардирањем.

Недостатак одговарајућих медицинских потрепштина довео је до тога да су многи озлијеђени касније изгубили животе због инфекција. Кретање било куда у сјеверној Гази доноси озбиљан ризик да будете на мети израелског снајперисте или да будете затечени у рафалној паљби. Ипак, успркос наредбама израелских снага за одлазак, ово подручје остаје дом стотинама хиљада цивила, који морају свакодневно подносити ове ризике.

Шест дана, у рушевинама нашег дома, сањали смо о проналаску таблета против болова – или о нечему што би нам барем омогућило спавање.

Није их било.

Речено нам је да смо имали среће што смо преживјели бомбардирање. Иако је то можда истина, нуди мало утјехе током ноћи, када бол од повреда постане неописива, лишавајући вас сна или било какве утјехе.

Инфекција је стална брига. Сваки пут кад се појави први траг контаминације, ране је потребно опрати врућом водом, текућином толико врућом да опече здраву кожу око ране. Било је тешко натјерати Рафика да схвати да га не покушавамо спалити. Ипак, упркос томе што је бол од вруће воде била већа од било које инфекције, прихватио ју је.

О алтернативи не вриједи размишљати.

Бјежећи у страху

Прошла је седмица и почели смо примјећивати нека побољшања у нашем здрављу. Сво то вријеме трајало је бомбардирање.

Око поднева 14. децембра наше је сусједство било изложено снажној зрачној и артиљеријској ватри. Било је невјероватно и дјеловало је потпуно неселективно. Наши сусједи су умирали из минуте у минуту. Много их је више озлијеђено.

Кад су израелске трупе стигле након бомбардирања, они који су могли, побјегли су како би спасили животе – укључујући и моју породицу. Тај тренутак могу описати само као чисти терор. Они који су били погођени или повријеђени од ватре остали су иза.

Зауставити се и помоћи значило је умријети.

Док смо трчећи цик-цак пролазили улицама усред гомиле престрављених људи, бол наших рана се осветнички враћала.

Моја супруга, држећи нашег престрављеног сина у наручју, предложила је да потражимо уточиште у једној од школа које води Агенција УН-а за помоћ палестинским избјеглицама на Блиском истоку (УНРWА), релативно далеко од жаришта бомбардирања.

Тамо смо се придружили хиљадама других. Сви су говорили да су иза себе оставили сцене смрти и покоља.

Сада нам остаје мало за живот осим најнужнијег. Храна и лијекови нису доступни.

Нема довољно мадраца и покривача за заштиту од ноћне хладноће. Чиста питка вода је луксуз, оставља људе без ичега за пиће осим прљаве воде, повећавајући шансе за бактеријске инфекције и желучане болести.

Дјеца, труднице, млади и старци свакодневно се суочавају с истом борбом: преживљавањем.

Живот у овој школи је чекање смрти.

Ништа више не можемо изгубити. Изгубили смо пријатеље, своје вољене, колеге, учитеље и љекаре. Све – апсолутно све што смо имали – је нестало.

Чак и ако рат сада заврши, требат ће године да почнемо враћати нешто од онога што смо изгубили.

Када бисмо опет могли имати мјесто које бисмо могли звати домом, немамо појма.

Извор:
АЛ ЏАЗИРА