СРПСКА И 9. ЈАНУАР: НИКО НЕ МОЖЕ БИРАТИ ДАТУМ РОЂЕЊА

Историју и прошлост не можемо фалсификовати, па тако ни чињеницу да је Република Српска, вољом српског народа, рођена 9. јануара 1992. године у Сарајеву, прије почетка ратних сукоба у бившој СР БиХ.

Пише: Татјана Парађина

Датуме рођења нико не може бирати, нити мијењати. Они су чињеница, као што је чињеница и да је 9. јануар 1992. године рођендан Републике Српске. Српски народ је своју Републику створио у миру, прије грађанског рата у БиХ, а одбранио је током Одбрамбено-отаџбинског рата и изборио се за њено међународно признање у Дејтону 1995. године.

Историјске чињенице показују да све што су српски народ и његов представници чинили у БиХ од 1991. године до данас било легално и легитимно с циљем да се избјегне рат.

ПЛЕБИСЦИТ СРПСКОГ НАРОДА – ИЗАШЛО ОКО 85 ОДСТО ГРАЂАНА, 98 ОДСТО ГЛАСАЛО ЗА ОСТАНАК У ЈУГОСЛАВИЈИ

Након што су 15. октобра 1991. године хрватски и муслимански посланици у Скупштини СР БиХ прегласавањем донијелу одлуку о независност БиХ, у потпуности игноришићу вољу српског народа, српски посланици су 24. октобра 1991. године одржали заједничку сједницу и донијели Декларацију Скупштине српског народа у БиХ којом је формирана Скупштина српског народа.

Одмах су одржали и прву сједницу, а српски посланик, угледни сарајевски љекар Милутин Најдановић, који је на почетку рата у БиХ одведен из стана и свирепо убијен у том такозваном мултиетничком Сарајеву, предложио је да за предсједника Скупштине буде изабран Момчило Крајишник. Његов приједлог једногласно је прихваћен, а за потпредсједнике су изабрани Милован Милановић и Бранко Симић.

Посланици су потом на истој сједници донијели одлуку о расписивању плебисцита о останку српског народа БиХ у заједничкој држави Југославији који је одржан 9. и 10. новембра 1991. године. Питање је гласило: „Да ли сте сагласни са одлуком Скупштине српског народа у БиХ од 24. октобра 1991. године да српски народ остане у заједничкој држави Југославији, са Србијом, Црном Гором, српским аутономним областима, те другима који се за тај останак изјасне?“.

Према подацима које су објавили организатори плебисцита, на гласање је изашло око 1.350.000 грађана или 85 одсто, од којих се 98 одсто изјаснило за останак у Југославији.

Након изражене воље Срба на плебисциту, одржана је сједница Скупштине српског народа у БиХ у сарајевском хотелу „Холидеј ин“ 21. децембра 1991. године на којој је донесена одлука да до 14. јануара 1992. буде проглашена Српска Република БиХ коју чине сва насељена мјеста у којима се апсолутна већина становника изјаснила за останак у Југославији.

ДЕКЛАРАЦИЈА О ПРОГЛАШЕЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА БиХ 9. ЈАНУАРА 1992. ГОДИНЕ

Скупштина српског народа у БиХ је 8. јануара 1992. године усвојила Декларацију објаве Републике српске БиХ, а наредног дана, 9. јануара, Декларацију о проглашењу Републике српског народа БиХ у којој пише:

„Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, као легитимни, слободно и демократски изабрани представник и заштитник његових права и интереса, остварујући његову плебисцитом изражену вољу и на њој засновану своју одлуку да се приступи формирању Републике српске Босне и Херцеговине, на засједању одржаном 9. јануара 1992. године доноси:

ДЕКЛАРАЦИЈУ О ПРОГЛАШЕЊУ РЕПУБЛИКЕ СРПСКОГ НАРОДА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ

1.

На подручјима српских аутономних регија и области и других српских етничких цјелина у Босни и Херцеговини, укључујући и подручја на којима је српски народ остао у мањини због геноцида који је над њим извршен у Другом свјетском рату, а на основу плебисцита одржаног 9. и 10. новембра 1991. године на коме се српски народ изјаснио за останак у заједничкој држави Југославији, оснива се и проглашава Република српског народа Босне и Херцеговине.

2.
Република се налази у саставу савезне државе Југославије као њена федерална јединица.

3.
Територијално разграничење са политичким заједницама других народа, Босне и Херцеговине, као и разрјешавање осталих међусобних права и обавеза, извршиће се мирним путем и договором, уз уважавање етничких, историјских, правних, културних, економских, географских, комуникацијских и других битних критерија и уз поштовање принципа и правила међународног права.

4.

Основе друштвеног, политичког и државног система Републике уредиће се њеним уставом. Уставом Републике гарантоваће се пуна равноправност и једнакост пред законом народа и грађана и заштита од било ког облика дискриминације.

5.

До избора и конституирања њихових органа и институција који ће бити установљени уставом Републике, функције државних органа у Републици обављаће садашња Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини и Министарски савјет.

6.

Сједиште органа Републике је у Сарајеву.

7.
До доношења устава, закона и других прописа Републике на њеном подручју ће важити савезни прописи, као и прописи досадашње СР Босне и Херцеговине, осим оних за које Скупштина српског народа утврди да су у супротности са савезним уставом.

8.

Органи власти досадашње СР Босне и Херцеговине представљаће заједничке органе националних заједница у прелазном периоду, до коначног територијалног разграничења и разрјешења осталих права и обавеза. У прелазном периоду заједнички органи консензусом доносе неопходне одлуке и акте.

Ова декларација ступа на снагу даном доношења, а увешће се у живот даном евентуалног признавања независности Босне и Херцеговине. Увођење Декларације у живот одложиће се на неодређено вријеме под условом да захтјев за признање независности Босне и Херцеговине његови подносиоци повуку до 15. јануара 1992. године.

10.

Декларација ће бити објављена у Службеном гласнику српског народа у Босни и Херцеговини„.

На скупштинском засједању Декларацију је прочитао доктор Војислав Максимовић, академик, професор емеритус и члан Сената Републике Српске, први ректор Универзитета у Сарајеву /Републике Српске/, данашњег Универзитета у Источном Сарајеву.

Након оснивања „Службеног гласника Републике Српске“, тада „Службени гласник српског народа у БиХ“, Декларација је објављена у броју 2/92. До успостављања „Службеног гласника“, акти које је Скупштина усвојила од свог оснивања 24. октобра 1991. године, укључујући и Декларацију о проглашењу Републике, објављивани су у тадашњем Листу српског народа „Јавност“.

На сједници 28. фебруара 1992. посланици су усвојили Устав Српске Републике и Уставни закон за његово спровођење.

ИГНОРИШУЋИ ВОЉУ СРПСКОГ НАРОДА ОРГАНИЗОВАН НЕЛЕГИТИМНИ РЕФЕРЕНДУМ О НЕЗАВИСНОСТИ БИХ, У САРАЈЕВУ УБИЈЕН СРПСКИ СВАТ И ЗАПАЉЕНА СРПСКА ЗАСТАВА – УВОД У РАТ

Међутим, игноришући вољу српског народа, муслиманско-хрватска коалиција одржала је неуставни референдум и изгласала независност БиХ, иако је и проценат те излазности био недовољан. Дана 1. марта 1992. године организован је референдум, чиме је БиХ формално издвојена из уставног и територијалног поретка Социјалистичке Федеративне Републике Југославије, за шта је гласало 62,7 одсто муслиманских и хрватских бирача.

На тај дан 1992. године испред Старе православне цркве на Башчаршији, у центру Сарајева, убијен је српски сват Никола Гардовић и спаљена српска застава, што је наговијестило грађански рат у БиХ и показало шта се спрема сарајевским, као и Србима у цијелој БиХ.

У Федерацији БиХ /ФБиХ/ 1. март се обиљежава као такозвани „дан независности“, док српски народ овај датум доживљава као дан када је донесена нелегитимна одлука муслиманског и хрватског народа против српског народа и њихових интереса и дан када је мучким и кукавичким убиством српског свата најављено етничко чишћење сарајевских Срба.

Наредна сједница Скупштине српског народа у БиХ одржана је 18. марта 1992. и на њој је прихваћен мировни план португалског дипломате Жозеа Кутиљера, који је предлагао да БиХ буде уређена као децентрализована држава три национална кантона. Тај документ одбили су представници муслиманског народа, иако га је Алија Изетбеговић претходно потписао.

Након што је 6. априла 1992. крња Влада Социјалистичке Републике БиХ, на основу муслиманско-хрватског референдума, прогласила независност БиХ од Југославије, а Европска заједница признала ту независност, у Бањалуци су се већ сутрадан, 7. априла 1992, састали посланици Скупштине српског народа БиХ и донијели одлуку о проглашењу Републике српског народа БиХ и останак у Југославији.

НАЗИВ РЕПУБЛИКА СРПСКА УСВОЈЕН 12. АВГУСТА 1992.

Од свог оснивања Републике Српске у јануару 1992. године у употреби су били називи: Република Српска БиХ, према одлуци да се приступи формирању Републике Српске БиХ /1991/, Република српског народа БиХ, у складу са Декларацијом о проглашењу Републике српског народа БиХ /1992/, Српска Република БиХ, према Уставу Српске Републике БиХ /1992/ и Српска Република, према Декларацији о државном и политичком уређењу државе /1992/.

Садашњи назив – Република Српска усвојен је 12. августа 1992. када је Скупштина српског народа у БиХ /садашња Народна скупштина Републике Српске/ усвојила амандмане 7 и 8 на Устав Српске Републике БиХ.

ДЕВЕТИ ЈАНУАР ДАН РЕПУБЛИКЕ – РЕПУБЛИЧКИ ПРАЗНИК

Дан Републике Српске је био првобитно утврђен Законом о славама и светковинама 1992. године као један од празника. Касније је овај закон укинут, а Дан Републике је утврђен Законом о празницима Републике Српске као републички празник који се празнује 9. јануара.

Имајући у виду да је у вријеме доношења Декларације која је у члану 5 као приоритет исказала стандард обезбјеђења и заштите људских права, посланици Народне скупштине су оцијенили да је то довољан разлог да се управо датум њеног доношења, 9. јануар, одреди као Дан Републике.

Народна скупштина је, спроводећи одлуку Уставног суда (У 4/04), донијела Закон о празницима Републике Српске 30. марта 2007. године у редовној процедури уз учешће представника сва три конститутивна народа – Срба, Хрвата и Муслимана.

Тврдње да се Дан Републике не може славити 9. јануара су изразито политичког карактера, и то само са једним јасним циљем – негације легалитета и легитимитета Републике Српске и дејтонског уставноправног поретка БиХ, а све ради стварања унитарне централизоване БиХ.

Дан Републике, 9. јануар, не угрожава никога, нити било чији национални и вјерски идентитет, као ни равноправност било којег од конститутивних народа у Републици Српској и БиХ, те је у складу са универзалним вриједностима, европским тековинама и добрим искуствима, за разлику од, на примјер, 1. марта дана када је убијен српски сват и запаљена српска застава, а што је у ФБиХ „празник“.

Народна скупштина је, у складу са Уставом Републике Српске и Законом о референдуму и грађанској иницијативи, 25. септембра 2016. године одржала републички референдум на којем је гласало 679.069 бирача, од којих се 99,81 одсто изјаснило да подржава да се 9. јануар обиљежава као Дан Републике.

Спроводећи вољу грађана исказану на референдуму, Народна скупштина је 25. октобра 2016. године усвојила Закон о Дану Републике Српске у чијем Члану 2 став 1 јасно пише: „На основу потврђене воље грађана Републике Српске, 9. јануар се утврђује као Дан Републике Српске“.

Дан Републике обиљежава се као дан оснивања и проглашења Републике Српске, која је у Дејтону добила међународно признање и која је Устав добила 28. фебруара 1992. године, прије Устава БиХ са којим је усклађен, након његовог доношења, 14. децембра 1995. године.

Општим оквирним споразумом за мир у БиХ, Дејтонским споразумом, потписаним 21. новембра 1995. године, Република Српска добила је међународно признање као један од два ентитета државне заједнице БиХ.

Ово су историјске чињенице које се не могу побити, нити мијењати, колико год данас политичко Сарајево, разни страни мешетари, амбасадори, звани или самозвани високи представници тврдили другачије и пријетили да 9. јанауара и обиљежавања Дана Републике неће бити, јер је то, ка ко кажу, неуставно.

НА ПРИЈЕТЊЕ ЛАЖНОГ НАМЈЕСНИКА ШМИТА СТИГАО ЈЕДИНСТВЕН ОДГОВОР ИЗ СРПСКЕ – ДАН РЕПУБЛИКЕ ЈОШ СВЕЧАНИЈИ, ВЕЛИЧАНСТВЕНИЈИ И МАСОВНИЈИ

Самозвани високи представник препотентни Кристијан Шмит, препознатљив једино по хитлеровским гестикулацијама и пропалој политичкој каријери, позива се на одлуке Уставног суда БиХ, оцјењује шта је уставно, шта неуставно, а тај исти суд је 2006. године потврдио да појединац који би био високи представник у БиХ мора да прође процедуру именовања у Савјету безбједности УН, коју је Нијемац избјегао јер веома добро зна да нема подршку.

Сљедбеник нацистичке идеологије отишао је још даље, па је затражио од Брисела да изврши притисак на званичнике Србије и Црне Горе, који су иначе редовни гости на обиљежавању Дана Републике, да ове године не присуствују свечаности.

Препотентни Шмит, којег Република Српска и српски народ никада неће признати за високог представника јер није изабран на ту позицију у складу са предвиђеном процедуром, не знајући више шта ће од своје мржње према свему што је српско, недавно је хистерично запријетио да би званичници Српске који буду организовали обиљежавање Дана Републике могли бити ухапшени.

Осим што даје себи за право да пише и намеће законе, сада је отиша и корак даље, па би чак да одређује ко ће бити ухапшен…!? Нијемац који нелегално борави у БиХ пријети хапшењем легално изабраним званичницима Републике Српске!? Још нисмо сазнали да ли планира и хапшење народа који ће масовно присуствовати обиљежавању рођендана своје републике и ко ће хапсити – он лично или, можда, Рамо Исак који има велику жељу да мало хапси по Републици Српској!?

Из Републике Српске Шмит је добио јединствен одговор: Туристо, врати се кући, а 9. јануара и Дана Републике биће, и то много величанственијег, масовнијег, снажнијег, јер је то воља српског народа, а глас те воље су предсједник Републике Српске Милорад Додик, српски члан Предсједништва БиХ Жељка Цвијановић, предсједник Народне скупштине Републике Српске Ненад Стевандић и предсједник Владе Републике Српске Радован Вишковић, као и сви легитимно изабрани представници Републике Српске на нивоу БиХ.

Извор:
ФРОНТАЛ