Из старе српске читанке

Пише: Немања Девић

Кроз избор аутора читанке види се да се много полагало на родољубље, али и на морал ученика, од којих се захтевало да буду привржени породици, одани пријатељима, али и захвални својим прецима

Још увек чувамо прадедину читанку. Помало похабану, пожутелих листова и прилично излизаних корица – али као реликвију. За четврти разред основних школа у Краљевини Југославији, штампану 1932. године.

У кући је било и пљачки и рација и преметачина, зуб времена појео је свашта од предмета који су се чували генерацијама, али читанка је – чувана као света ствар – преостала. Породична, емотивна вредност ове књиге је немерљива: у њој је мој предак пре 90 година подвлачио реченице и стихове, цртао своје вињете на маргинама. Ту су и невешти дечачки потписи њега и његових другова, брата му убијеног 1945. године. Али, изнад свега личног, ова књига вредна је и због јасног одговора на питање: како је изгледала српска просвета пре Другог светског рата и какве је светоназоре тадашња читанка пружала десетогодишњим ђацима.

Писменост у Краљевини Југославији споро се ширила – иако је држава улагала велике напоре и издвајала значајна средства за обнову и унапређење просветног система. Број ученика уписаних у школе у годинама после Првог светског рата био је двоструко увећан, а школска мрежа – за данашње услове скромна, али функционална – развијала се и у најудаљенијим планинским селима. Зато је број неписмених грађана Краљевине у деценији после рата рапидно опадао: са 51% (1921) на 44%. Ипак, у српским крајевима тај процес се одвијао спорије. У тренутку повезивања читанке 1931. у Смедереву је било преко половине неписмених, у Пожаревцу преко 60%, а у Хомољу три четвртине становништва није знало да чита и пише.

Држава је остала доследна решавању овог проблема као једном од приоритетних, па су – како закључује историчар Љубодраг Димић – у предвечерју новог рата „просветне власти успеле да ка школи покрену значајнији део за школу дорасле популације”. И то само петнаестак година после Великог рата који је разорио земљу и уништио просветни кадар!

Аутори читанке из Краљевине Србије, која је била у употреби и у југословенској држави, били су Љуб. М. Протић и Влад. Д. Стојановић. То да се нису ни потписали пуним именом делује тешко замисливо у поређењу са савременим еминентним стручњацима, који на корицама књига неретко истичу и своја академска звања. Но њихова дела говорила су за себе – што се види из богате биографије једног од аутора.

Љубомир Протић (1866-1928), педагог, родом из старе свештеничке породице из Азбуковице – живописно названог дела српског Подриња – по завршеној учитељској школи у Београду студирао је педагогију на престижним универзитетима у Лајпцигу и Јени. Када се вратио у Србију, неуморно је (као професор, директор, публициста) радио на реформи наставе и увођењу нових педагошких метода у националну просвету. Сматрао је да школа нужно мора да буде васпитно-просветна установа:

„Карактер људи се разликује зависно од тога каква су начела рада. Ако су та начела истовремено највише моралне идеје – онда је карактер моралан. Хришћански морал је водитељ у карактеру људи. Морални карактер је идеал ком се тежи васпитањем у породици, школи и у друштву. За темељ развоја моралног карактера код младих потребан је утицај одраслих, што је доказ неопходности потребе за васпитањем”.

Садржај Протићеве и Стојановићеве читанке обухватао је неколико целина. У првом разреду, дакле у врло раној фази, ђаци су изучавали теме везане за свој нараштај, породицу, околину, веру и обичаје, да би им се у другом разреду придодале и оне које су се тицале и народа ком припадају, отаџбине, националне историје. Читанка за четврти разред основне школе започињала је химном и две кратке заклетве. „Прва жеља Србину” имала је два јасна стиха: „Сини, сунце, да огрејем руке, да потерам по Косову Турке!”. А „Прва клетва” је садржајем била слична: „Ко не види дугу и Косовску тугу, не вид’ла га мајка до суђеног данка”. У Краљевини Југославији – када је Косовски завет био испуњен – ови и слични делови били су уклоњени, али је родољубиви набој остао присутан – и несмањен.

Прво поглавље, под називом „Српство”, упознавало је школарце са делом (песмама и есејима) савремених Прометеја: Чика Јове Змаја, Љубе Ненадовића, Каћанског, Вука Караџића, Милана Ђ. Милићевића и других. Ту је био уврштен и читав низ практичних савета о чувању здравља, од Милана Јовановића Батута. Са ове временске дистанце незамисливо је да десетогодишњаци упију толику количину родољубља из својих читанки: овде се нашла и „Српска мајка” и „Деда и унук” од Ј. Ј. Змаја (баш ову песму учио ме прадеда на свом крилу, уз прве лекције о српској историји), и приповетка За веру Симе Милутиновића Сарајлије и ђердан најлепших песама Алексе Шантића.

Кроз избор аутора види се да се много полагало на родољубље, али и на морал ученика, од којих се захтевало да буду привржени породици, одани пријатељима, захвални прецима. Народне приповетке као „Клони се ината”, „Правда и кривда”, „Кућни крадљивац” требало је да на њих утичу у смислу стварања узорног моралног лика.

Извор:
СТАНДАРД