Хришћанство се не може измислити

Хришћанство се не може измислити. Ово није филозофија, није измишљен култ. Ово је чињеница, сјајна као блиц. Назив ове чињенице звучи необично, чудно, изненађујуће: Бог је постао човек. По речима Светог писма: „Реч постаде тело и настани се међу нама, пуна благодати и истине“ (Јован 1:14).

Бог! Свемоћан, мудар, свеприсутан. Ништа од Њега није скривено, Он све зна и све види. Он садржи све и контролише све. Једно од Његових имена је Свемогући. Шта ће се догодити ако Он дође на земљу? Замислио је ово древни праведник, а ово су речи које су му побегле из душе: „О, кад би Ти раздерао небеса и сишао! Горе би се топиле пред Твојим присуством, као огањ који се топи, као кључала вода“ (Исаија 64:1-2).

Али Он је сишао, и планине се нису отопиле. Али анђели су певали: „Слава на висини Богу, и на земљи мир, међу људима добра воља“ (Лука 2:14).

Спуштао се чудно и тихо, као роса на исушену земљу. Роди се без семена мужа од Духа Светога и Марије Дјеве и постаде човек. Три мудраца са Истока су кренула на далек пут и донела Му дарове. До места Божића водила их је посебна звезда. Позвати Бога у инкарнацији је Исус Христос.

Хришћанска вера стоји и утемељена је на Личности Исуса Христа и на чињеницама које су повезане са Њим. Христос је једини, јединородни Син Оца Небеског. У свему осим у греху, постао је сличан нама, људима, да би нас усвојио као браћу своме Родитељу. После свог Васкрсења, Он говори ученицима: „Узилазим Оцу своме и Оцу вашему, и Богу своме и Богу вашему. У Христу смо усвојени као синови Створитеља неба и земље и сада се можемо обратити Њему: „Оче наш“. Овим речима почиње молитва коју је Христос учио апостоле.

У раном детињству успео је да буде избеглица, а у наручју своје мајке у Египту побегао је од мача Иродових војника. Затим је, враћајући се у земљу Израиљску, живео скромно и непримећено до своје 30. године – док није био довољно стар да проповеда.

Пред Њим је изашао Јован Крститељ да проповеда у сили и духу пророка Илије. Громки глас Претече, као рика лава, са царском влашћу позивао је људе на покајање. То је било неопходно, јер душа која се не каје, смрзнута у гресима, неспособна је за веру. Људи су се покајали и под Јовановим рукама уронили у јорданску воду. Дошао је и Исус Христос тамо, на Јордан. Не захтевајући покајање, ушао је у воду као један од грешника. У то време је Дух Свети сишао на Њега у виду голуба и Отац Небески је рекао: „Ти си Син Мој љубљени! Моја милост је у Теби!” (Лука 3:22).

После овога Христос је 40 дана у пустињи постио и изашао да проповеда. Ова проповед се може упоредити са јаким бљеском светлости за људе који обично седе у мраку. Ево шта је пророк рекао: „Народ који је седео у тами угледа светлост велику, и онима који седеше у земљи и у сенци смртној свану светлост“ (Матеј 4:16). Христос је говорио о томе да се приближава Царство Небеско. Дошло је време да се покајемо и верујемо у Јеванђеље. Своју реч је потврдио делима.

Шта можемо рећи о овим делима Исуса Христа? Временом ће један од јеванђелиста приметити да када би се детаљно описали, онда цео свет не би садржао написане књиге (видети: Јован 21,25). Христос је изгонио демоне, исцељивао све врсте болести, умножио хлебове, ходао по води и васкрсавао мртве. Он је тако рекао: „Све ми је предао мој Отац“ (Матеј 11:27). И видимо да је заиста све предано од Оца у руке Сина силом којом Христос утиче и на духовни и на материјални свет.

Он познаје људско срце. А ово сазнање је страшно, јер су људска срца прљава. Међутим, Он никоме не суди, никога не презире и никога не протерује осим ђавола. Само палом духу Син Божији каже у пустињи: „Одлази од мене, сатано“ (Матеј 4:10). Он каже људима: „Дођите к мени сви који се трудите и оптерећени сте“. Грешници су били привучени Њему јер Он не само да није понизио ни исмевао пале, већ им је опростио грехе и донео ту радост и лакоћу коју нико осим Бога не може дати. Кротост Христова у опхођењу према грешним, али покајничким људима најбоље је изражена речима пророка: „Трске зломљене неће сломити, и лана који се пуши неће угасити“ (Матеј 12:20).

Сину Божијем, скромном али свемоћном, обраћајући се грешнику, подједнако није било тешко да каже: „Опроштени су ти греси“, и, окренувши се парализованом човеку, да каже: „Устани и ходи“ (види: Мт. 9: 1–6). У оба случаја Христове речи су биле дела – греси су заправо опроштени човеку и болест је нестала.

Христос је у тим трудовима провео око три године. Као свећа упаљена и стављена на свећњак, Он се није могао сакрити. Свуда су слушали о Њему. Али срца многих нису била љубав или радост што су одговорила на Његов долазак и Његову активност. Ближило се време да Он постане Жртва. Знао је за то. Штавише, због тога је Он дошао. Знао је не само за Његову смрт, него и за то како ће тачно умрети – на Крсту. Христос је унапред говорио о овој смрти на крсту: „Кад будем подигнут са земље, привући ћу свакога к себи“ (Јован 12:32).

Издао га је један од његових ученика. Христос је ухваћен, али не само убијен, већ суђен и неправедно осуђен на смрт. Пре распећа, римски војници су га жестоко претукли у Преторијуму. Заједно са Христом разапета су два зликовца. У ово време сунце није хтело да обасја земљу, а камење, као огорчено, бучно је пуцало. Људи у подножју Крста су рекли: „Сиђи са крста и ми ћемо веровати у Тебе. Спасао си друге, а себе не можеш?“ На крају, рекавши: „Свршено је“, Христос је погнуо главу и предао свој дух.

Оплакивали су га Мајка и мали број ученика и на брзину сахранили недалеко од места страдања. Врата Његовог гроба била су затворена великим каменом. За оне који су волели Христа живот је изгубио смисао. За оне који су Га мрзели, дошла је мрачна истоветност.

Није дуго трајало. Ни гроб ни смрт Христова нису задржали. Он је васкрсао! Он је жив, и смрт више нема никакву власт над Њим. Светли бљесак у ноћи греха било је Рођење Христово. Његов изглед да проповеда био је бљесак светлости за оне који су седели у тами. Али најсјајнији бљесак било је његово Васкрсење. До дана данашњег и заувек светлост Божија сија и сијаће из празног гроба у коме је за кратко време уснуо Безгрешни Господ.

Ово је хришћанство! Сада је проповед о Васкрслом требало да се прошири по целом свету. Требало је људима свих племена и народа објавити победу над смрћу и нови живот започет у Христу. Ко поверује, прихвати крштење и опроштење свих грехова, заручиће се за Исуса као Краља долазећег Краљевства. А све се то догодило када је Дух Свети сишао на апостоле, када им је дата непобедива сила и храброст да сведоче о Христу који је умро и васкрсао.

Духовна слобода, братољубље, предосећање будућег живота – то је хришћанство. Мржња према греху, љубав према праведности и жеља за светошћу – то је оно што је хришћанство. И то није приватно власништво једног или више народа. Ово је Божји дар целом човечанству. Наш народ је уведен у ову радост још од времена Владимира.

протојереј Андреј Ткачев

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ