Пророчки сан Свeтог Јована Кронштатског

Један од дарова Духа Светога онима који су својим животом Њега и задобили, јесте и прозорљивост. Благодатни дар који чини да човек може догледати будуће догађаје. Неретко, будућност им бива откривена и посредством других светих Божијих људи. Такав случај збио се и са Светим Јованом Кронштатским коме се јавио Свети Серафим Саровски описујући му догађаје који ће наступити на крају историје света и човека, што је свети и посведочио оставивши о томе запис.

Господе, благослови! Ја, многогрешни слуга Јован, јереј Кронштатски, пишем ово Виђење.

Оно што сам видео и што предајем писмено, написао сам својом руком. На ноћ уочи 1. јануара 1908. године, после вечерње молитве, сео сам да мало одахнем за столом. У мојој келији је био полумрак, а пред иконом Мајке Божије је горело кандило. Није прошло ни пола часа, зачуо сам шум. Неко се тихо дотакао мог десног рамена и лаки и тихи, умилни глас рече ми: „Устани, слуго Божији Јоване, пођи са мном!“

Ја сам брзо устао. Преда мном је стајао дивни, чудни старац, блед са седим власима, у мантији и са бројаницама у левој руци. Погледао ме је строго, но очи су му биле умилне и благе. Од страха ја за мало нисам пао, но чудни старац ме је придржао. Руке и ноге су ми дрхтале, хтео сам нешто рећи, али језик ми се није покретао.

Старац ме је прекрстио и мени је постало лако и радосно, и ја сам се прекрстио, такође. Затим је он штапом указао на западну страну зида и тим истим штапом је написао: 191З, 1914, 1917, 1922, 1930, 1933, 1934. година. Одједном, тај зид је нестао и ја сам са старцем пошао по зеленом пољу. Видим, стоји маса крстова; хиљаде, милиони разноврсних: малих, великих, дрвених, камених, гвоздених, бакарних, сребрних и златних. Ишао сам поред тих крстова, прекрстио се и охрабрио да упитам старца какви су то крстови? Он ми је умилно одговорио: „То су они који су за Христа и Реч Божију пострадали!“

Идем даље и видим, читаве реке крви теку у море које се црвени од крви. Од страха сам се ужаснуо и опет запитао чудног старца: „А, што је проливено толико крви?“ Он ме погледао и рекао ми: „То је хришћанска крв!“

Затим је старац показао руком на облак. Ја видех масу горећих, јарко ужарених светилника. И гле, они почеше падати на земљу: један, два, три, пет, десет, двадесет… Затим почеше падати у стотинама, све више и више, и сви су горели. Ја сам врло жалио што они нису горели јасно, него су само падали и гасили се, претварајући се у прах и пепео. Старац рече: „Погледај!“ И ја видех на облацима само седам светилника, па запитах старца: „Шта то значи?“ А, он сагнувши главу рече: „Светилници које ти видиш да падају значе да ће црква пасти у јерес. А седам горyћих светилника што је остало, значи да ће седам цркава Апостолских Саборних остати при крају света.“

Опет ми је старац казао: „Погледај!“ И гле, ја гледам и видим чудно виђење, анђели су певали: Свјат, Свјат, Свјат Господ Саваот! Велика маса народа са свећама у рукама и радосним, сијајућим лицима ишла је за њима. То су били: кнежеви, патријарси, митрополити, епископи, архимандрити, игумани, схимници, јереји, ђакони, посници, отшелници Христа ради, мирјани, младићи, дечаци, деца… Херувими и серафими су их пратили у небеску, рајску обитељ. Ја сам запитао старца: „Какви су то људи?“ Старац као да је знао моју мисао, рече: „Све су то слуге Христове, који су пострадали за свету Христову Саборну и Апостолску Цркву.“ Ја сам се опет усудио да запитам: „Да ли се и ја могу придружити њима?“ Старац рече: „Не. Још је рано эа тебе, стрпи се и причекај!“ Опет сам запитао: „Реци ми оче, а откуд деца?“ Старац рече: „Та деца су такође пострадала эа Христа од цара Ирода (14 хиљада). А, такође су добила венац од Цара и она безимена деца која су погубљена у утроби своје мајке!“ Ја сам се прекрстио: „Какав ће велики и страшни грех бити мајци – неопростиви!“

Идемо даље и улазимо у велики храм. Хтео сам да се прекрстим, али старац ми рече: „Овде је мрзост и запуштење.“ Видим мрачан и таман храм и у њему мрачан и таман престо. Нема иконостаса пред олтаром. Уместо икона, неки туђи портрети са зверињим лицима и оштрим калпацима, а на престолу није крст него велика звезда и еванђеље са звездом. Смолане свеће горе и прште као дрва. На престолу стоји путир из кога долази страшан смрад и отуда гамижу свакакви гадови: жабе, шкорпије, пауци – страшно је гледати све то. Просфоре су такође са звездом, а пред престолом стоји свештеник у светло црвеној одежди по којој гмижу зелене жабе и пауци. Лице му је страшно и црно као угаљ, очи црвене а из грла иде дим и црни жалци као у осе.

Ах, Господе, како је то страшно гледати. Затим је на престо скочила нека мрска, гадна и безобразна црна жена, сва у црвено обучена, са звездом на челу. Завртела се на престолу, потом крикнула као ноћна сова чији глас се страшно разлегао по читавом храму: „Слобода!“ – и стала. А, људи су као безумни почели да трче око престола, радујући се нечему. Викали су, звиждали и певали некакву песму, из почетка тихо, затим јаче, као пси, затим се све претворило у зверско рикање и режање. Одједном бљесну јарка муња и удари силан гром. Земља задрхта и храм се сурва и пропаде у земљу. Престо, свештеник, црвена жена, све се у ковитлацу сурвало у бездан.

Господе, спаси! Гледајући овај страшан призор хладан зној ми је избио по челу и ја сам се прекрстио. Осврнуо сам се и старац се осмехнуо на мене, упитавши: „Јеси ли видео ?“ „Видео сам оче. Реци ми шта је то било, тако страшно и ужасно?“ Cтарац ми одговори: „Храм, свештеници и људи, то су јеретици, одступници и безбожници који су одступили од Вере Христове и од Свете, Саборне и Апостолске Цркве, и признали јеретичку ново-живообновљеничку цркву која нема благодати Божије. У њој је немогуће ни постити, ни исповедати се, ни примити миропомаэање.“

„Господе, спаси мене грешнога, пошаљи ми покајање, смрт хришћанску!“, прошапутао сам. Но, старац ме умирио: „Не жалости се“, рече. „Моли се Богу!“

Пошли смо даље. Гледам, иде маса људи страшно измучених. У свакога од њих звезда на челу. Они, угледавши нас, повикаше: „Молите се за нас, свети оци, Богу. Нама је врло тешко, и ми сами не можемо! Очеви и мајке нас нису учили эакону Божијем и чак немамо ни име хришћанско. Ми нисмо добили печат дара Духа Светога, него црвени энак!“ Ја сам заплакао и пошао за старцем.

„Погледај!“, показао ми је старац руком. „Видиш ли?“ „Видим брда!“ „Не! То је брдо лешева људских, огрезло у крви.“ Ја сам се прекрстио и упитао старца: „Шта то эначи? Какви су то лешеви?“ „То су монаси и монахиње, отшелници и отшелнице, убијени эа Свету Саборну и Апостолску Цркву; који нису хтели да приме антихристов печат него су желели да приме мученички венац и умру эа Христа.“ Ја сам се молио: „Спаси Господе и помилуј слуге твоје и све хришћане.“

Но одједном, старац се окренуо ка северној страни и показао руком: „Гледај!“ Погледао сам и видео царски дворац, а около трче животиње разних врста, звери разне величине, аждаје и свакакви гадови који шиште и улазе у дворац и већ су појурили на трон помазаника Николаја Другог. Његово лице је бледо али храбро. Он чита Исусову молитву. Одједном, трон се пољуљао, круна је спала и откотрљала се. Звери су режале, тукле се и давиле помазаника. Растрзале су га, изгазиле, као зли дуси у аду. Одједном, све ово је нестало и ја сам горко заплакао: „Ах, Господе, спаси и помилуј од свакога зла, непријатеља и противника!“ Старац ме је узео за раме: „Не плачи! Тако је угодно Богу!“.

И рече: „Гледај!“ Гледам и видим како се показало бело сијање. С почетка нисам могао разликовати, но затим је постајало све јасније: приступао је невољни помазаник. На глави му венац од зелених листова, а лице бледо и окрвављено, са златним крстићем на врату. Тихо је шаптао молитву. Пришао је и са сузама рекао: „Моли се за мене оче Јоване, и реци свим православним хришћанима да сам умро као мученик, чврсто и храбро за веру Православну и за Свету, Саборну и Апостолску Цркву, пострадао за све хришћане. Реци свим православним пастирима да служе општи братски парастос за све војнике, пострадале на бојном пољу: изгореле у огњу, у мору потопљене, и за мене грешнога и пострадалог. Гроб мој не тражите, њега је тешко наћи. Још молим, моли се за мене оче Јоване, и опрости ми добри пастиру.“

Затим се све покрило маглом. Ја сам се прекрстио: „Упокој Господе душу уснулог слуге Твог Николаја! Вечни му спомен!“ Господе, како је страшно. Руке и ноге су ми дрхтале, плакао сам. Старац ми је опет рекао: „Не плачи, тако је угодно Господу. Моли се Богу, и још погледај?“

Гле, видим масу људи који се ваљају умирући од глади. Јели су траву, земљу, јели су један другога, а пси су јели лешеве. Свуда страшан смрад, бестидност. Господе спаси нас и у светој Христовој Вери укрепи, јер смо немоћни и слаби без вере. Старац ми опет говори: „Гледај тамо!“ И гле, видим читава брда разних књига, малих и великих. Међу тим књигама гмижу смрадни црви који шире страшан задах. Ја сам запитао: „Какве су то књиге, оче?“ Он је одговорио: „Безбожне, јеретичке, које заражују све људе света својим богохулним учењем.“ Старац се крајем свога штапа дотакнуо тих књига и све се претворило у огањ и изгорело до краја. Ветар је разнео пепео. Затим гле, видим цркву око које лежи маса поменика и спискова. Сагнуо сам се и хтео подићи један да прочитам, но старац ми рече да су то поменици и писма која леже при цркви много година, и на које су свештеници заборавили па их не читаjy никада, а уснуле душе траже да се молимо за њих, но нема ко да чита ни да помиње. Ја упитах: „Па, ко ће онда ?“ „Анђели!“, рече старац. Ја. сам се прекрстио: „Помени Господе душе уснулих слугу Твојих, у Царству Твоме!“

Пошли смо даље. Старац је ишао брзо, тако да сам једва успевао да га стигнем.

Одједном, он се окренуо и рекао: „Погледај!“ И, гле, иде гомила људи гоњена страшним бесима који су их немилосрдно тукли и боли дугачким шиљцима, вилама и моткама. „Какви су то људи?“, запитао сам старца. „То су они“, одговорио је старац, „који су отпали од Вере и од Свете, Саборне и Апостoлске Цркве и примили јеретичку живообновљеничку цркву. То су били епископи, свештеници, ђакони, световњаци, монаси, монахиње који су примили брак и живели развратно. То су били безбожници, врачари, блудници, пијанице, среброљупци, јеретици, одступници од Цркве, сектанти и остали.“ Они су имали ужасан и страшан изглед: лица црна, из грла им је ишла пена и смрад и страшно су викали. Но, демони су их тукли немилосрдно и гонили их у дубоку провалију. Отуда је излазио смрад, дим, огањ и нечисти мирис. Ја сам се прекрстио: „Избави, Господе, и помилуј!“ Страшно је све то виђење.

Затим сам видео како маса народа иде, стари и млади. Сви су били обучени у црвене хаљине и носили су огромну црвену звезду петокраку на чијем сваком углу је седело по дванаест бесова. У средини је седео сам сатана са страшним роговима и крокодилским очима, са лављом гривом, страшним чељустима и великим зубима, а из чељусти је ригао смрдљиву пену. Сав народ је викао: „Проклетством жигосани!“.

Затим се појавила маса демона, сви црвени. Жигосали су народ стављajyћи свакоме на чело и руку жиг у виду звезде. Старац рече да је то жиг антихриста. Ја сам се страшно уплашио, прекрстио сам се и прочитао молитву: Да васкрсне Бог … После тога све је ишчезло као дим.

Старац је ишао брзо и ја сам једва успевао да га пратим. Зауставио се потом и показао ми је на. исток: „Гледај!“ – вели. Угледао сам масу народа са радосним лицима у чијим рукама су били крстови, црквени барјаци и cвећe. На средини међу овом масом високо у ваздуху стоји престо са златном царском круном на којој је златним словима написано: За мало времена! Око престола стоје патријарси, митрополити, епископи, свештеници. монаси и монахиње, пустињаци и мирјани. Сви певају: „Слава во вишњих Богу и на земљи мир.“ Ја сам се прекрстио и заблагодарио Богу.

Одједном, старац је крстолико три пута замахнуо у ваздух. И. гле, ја видех масу лешева и потоке крви. Анђели су летели над телима убијених и једва су успевали да душе хришћанске узносе к Престолу Божјем певајући: Алилуја! Страшно је било гледати све то. Ја сам горко плакао и молио се. Cтарац ме је узео за руку и рекао: „Не плачи! Тако је потребно Господу Богу за наше маловерје и кукавност, ово тако треба да буде. Спаситељ наш Исус Христос је такође пострадао за нас и пролио Своју пречисту крв на крсту. Биће, дакле, још много мученика за Христа и то су они који неће пpимити aнтихристов жиг, но пролиће крв и добити мученички венац.

Затим се старац помолио, три пута се прекрстио према истоку и рекао: „Ево, испунило се пророштво Данилово. Коначна мрзост запуштења.“ У том часу сам угледао јерусалимски храм на чијем врху је звезда. Око храма се тискају милиони људи који желе да уђу у храм. Ја сам хтео да се прекрстим, али ми је старац опет задржао руку и рекао: „Овде је мрзост запуштења!“ Ушли смо у храм у коме је било много народа. По сред храма сам видео престо око кога су у три реда гореле смолане cвећe. На престолу је, обучен у светло црвену порфиру, седео светски управитељ, цар, на чијој глави је била златна круна са брилијантима и звездом. Запитао сам старца ко је то? Он је рекао: „То је антихрист!“ Био је високог раста, очи црвене као ужарени угаљ, брада црна као клин, лице свирепо, хитро и лукаво -подобно зверу, нос орловски. Одједном. антихрист устаде на свом престолу и усправи се у целом расту свом. Подиже високо главу и пружи десну руку народу (на прстима су му били нокти као у тигра), па рикну својим зверињим гласом: „Ја сам ваш бог, цар и управитељ! Који не приме мој жиг, смрт им је овде!“ Сви су пали на колена, поклонили се и примили жиг на чело.

Но, неки су смело пришли и одједном му снажно узвикнули: „Ми смо хришћани, верујемо у Господа нашег Исуса Христа!“ Тада је у тренутку блеснуо мач антихриста и главе хришћанских младића су слетеле. Пролила се крв за веру Христову. Гле, потом доводе девојчице, жене и младу децу. Овде се он још више разгоропадио и зарикао као звер: „Смрт њима! Ти хришћани су моји непријатељи. Смрт њима!“ Одмах је следила моментална смрт. Главе су слетале на под и пролила се крв православна по свем храму.

Затим доводе антихристу десетогодишњег дечака да се поклони и говоре: „Падни на колена!“ Но, дечак је смело пришао до престола антихристовог и рекао: „Ја сам хришћанин и верујем у Господа нашег Исуса Христа, а ти си пород и слуга сатанин, ти си aнтихрист!“ Страшним и дивљим режањем зарежао је на њих: „Смрт!“ Сви су пали пред антихристом на колена.

Одједном хиљаде громова је загрмело и хиљаде небеских муња су летеле као огњене стреле тукyћи слуге антихристове. Изненада, једна нajвећа стрела, огњена и крстолика, слетела је са неба и ударила антихриста у главу. Он је узмахнуо руком и пао, док му је круна слетела са главе и распала се у прах. Милиони птица су летели и кљували лешеве нечистих слугу антихристових.

Осетио сам тада да ме је старац ухватио за раме и рекао: „Идемо даље, путем!“ Ево, опет видим масу крви до колена, до појаса.! Ох, како је много проливено крви хришћанске! Ту сам се сетио речи из Откровења Јована Богослова: Биће крви коњима до узда! Ах. Боже спаси мене грешнога! На мене је напао велики страх и био сам ни жив ни мртав.

Гле, видим анђели лете и певају: Свјат, Свјат, Свјат Господ! Окренуо сам се, а старац је клечао и молио се. Затим је устао и умиљато ми рекао: „Не жалости се! Брзо, брзо је крај свету, моли се Господу. Он је милостив слугама својим. Нису више преостале године, него сати, и брзо је крај!“

Потом ме је старац благословио и показао рукама на исток. рекавши: „Ја идем ено тамо!“ Док сам пао на колена и поклонио му се, видим да се он брзо одваја од земље. Тад сам запитао: „Како је твоје име, чудни старче?“ Затим сам јаче повикао: „Свети оче, реци како је твоје свето име?“ „Серафим!“ -тихо и лако рече он мени.

„А то што си видео напиши и не заборави све то ради Христа.“

Одједном као да је над мојом главом ударило велико звоно. Ја сам се пробудио и отворио очи. На челу ми је био хладан зној, а у слепоочницама је ударало. Срце је јако лупало и ноге дрхтале. Учинио сам молитву: „Да воскреснет Бог… Господе прости ме грешног и недостојног раба Твојега Јована. Богу нашем слава. Амин.“

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ