Павел Кухмиров: А ШТА АКО СЕ ДОГОВОРЕ?

Недавно су се у информативном пољу појавили потпуно очигледни знаци да они који га формирају покушавају да наведу потрошаче информација на идеју о некаквим преговорима на које ће Украјину ускоро погурати. То је јасно видљиво у медијским плановима који се „спуштају одозго“. Није важно колико је ова порука сама по себи глупа – да ће се бандеровска Украјина „савити“ на преговоре. Или чак да ће је „савити“ њене газде. Нећу улазити у расправу о том питању.

Нешто друго је потпуно јасно: на овај начин „одговорни другови“ покушавају да сублимирају своје снове о „договарању“. Које је „неизбежно“. Истина, не може а да се не примети одређени напредак: сад се не ради о „договору под било којим условима“, већ о „договору под нашим условима“. Али је тaj напредак веома „релативан“. Јер „наши услови“ за њих и даље имплицирају да ће Украјина остати на мапи. И, наравно, у „денацификованом” и „неутралном” формату.

Аха. Па да. У реду, нећу да говорим о томе да се неки људи изгледа ничему не могу научити. Одједном ми је пало на памет нешто друго: хајде да замислимо да су успели. Није важно колико је ова опција у стварности фантастична – само хајде да је замислимо. И да моделујемо шта ће се даље десити са највећим степеном вероватноће.

Дакле… Руска Федерација добија четири региона и Крим. Јер наши „договороспособни“ људи чак и не говоре о Дњепру и Црном мору, а да не помињемо пољску границу. Ето, добијају они тај „мали део“. Не џабе, наравно: у замену да се не иде даље, они ће истрговати „повољније услове“ – демилитаризацију, неутралност – и Медведчука у Кијеву. Промовишу га, зар нисте приметили? Зеленског – у Лондон или у Вашингтон. Или је одбачен и лежи у ковчегу, а у почасном изгнанству је неки Залужни. Или чак Арестович (укључен на листу екстремиста и терориста). Свеједно.

Везе те нове „неутралне“ Украјине са ЕУ су озбиљно прекинуте, а њене везе са Руском Федерацијом још нису довољно обновљене. Али им добра Руска Федерација чак понешто и обнавља. Узгред, добра Руска Федерација није захтевала ни репарације. Она је добра, зар не? Па ипак, у Украјини је све на нули – привреда се урушава, инфраструктура уништена, влада тотално сиромаштво.

Али у исто време, становништво је чврсто уверено да су они скоро „перемоглi клятих москалiв“, да је до те „перемогi“ недостајало буквално још само мало времена, али зла Русија је уценама савијала Запад, у Америци се променила власт (хајде да претпоставимо), ЕУ је била ометена Газом и само због тога они, јунаци, нису успели „перемочь“. И све им то нон-стоп у уши сипају западне невладине организације, које ће се опет тамо увући. А оне ће испузати, јер ће Медведчук и његово друштванце (које ће ископати на ђубришту и довући са собом назад у власт) поново почети да се играју „мултивекторалности“, да флертују са „патриотама“ и раде оно што најбоље знају и умеју. Ако не Медведчук, онда неко такав. Јер наши „договороспособни“ у свом кругу друге немају.

И управо у таквим околностима у Украјини ће стасати нова генерација. Млади људи, којима ће врло брзо почети да се предаје управљање. И сад се поставља питање: колико брзо ће Медведчука и његов режим срушити следећи нацистички Мајдан, који ће поново бити савршено организован са Запада? Ја дајем пет година. Максимум. Медведчук ће имати велику срећу ако не заврши са „трозупцем“ на једном месту. Иако ме за то баш брига – он то и заслужује. Али резултат ће бити повратак бандеризма у много жешћем облику. И такође брз улазак у НАТО (да ли неко сумња да ће наши драги партнери поново обманути наше „договороспособне”?) и нови рат.

Такав ће бити резултат. Нема других опција. О томе се чак и не расправља.

Свиђа вам се?

Нећу даље развијати своје мисли. Већ сам и од овога уморан. Једина (понављам: ЈЕДИНА) опција која може поуздано да стави тачку на ову ноћну мору јесте ликвидација таквог пројекта, потпуна дефрагментација територије и њена постепена реинтеграција у економско и ментално поље Велике Русије. Притом, реинтеграција по одељцима. Само по посебним областима. То је важно. То је принципијелно. Али за ове циљеве неопходно је победити. Војним путем. А ту се не ради о „договарању“. Уопште не.

Извор:
ИСКРА