Како је Владимирска област добила своју Србију

Породица Строев је креативна и има необичну историју: свако од њих четворо је на свој начин повезан са Балканом. Зато су у јануару 2023. одлучили да остваре свој стари сан: да у Владимирском крају створе мало етно-село, где би гости могли да се упознају са српском традицијом.

Па ипак – зашто Србија?

Прича почиње 1970-их, када је Екатерина Строева, Федорова мајка, отишла на своје прво путовање у иностранство – то је била Југославија. Путовање је донело много утисака и необичан сувенир – фотографију фудбалске репрезентације Србије „Црвена звезда” са аутограмима играча који су случајно затечени на улици.

А 1985. године породица се преселила на Балкан након свог оца, новинара Анатолија Строева. Неколико година су се навикавали на нову културу, а такође су се упознали са кухињом, традицијом и знаменитостима. На Балкану, Федор је ишао у вртић, а потом у први разред, где му је српски дечак постао најбољи друг. Породица се вратила у СССР, али љубав према Србији и фудбалу није нестала. Федор Стројев навија за три сестринска клуба: српску Црвену звезду, московски Спартак и грчки Олимпијакос – и иде на утакмице, укључујући и Србију.

Федор је могао да подели своју љубав и интересовање за Балкан са својом женом. Евгениа Строева је чак пристала да промени концепт венчања: уместо планираног ресторана са великим бројем гостију, испоставило се да је то интимна прослава за двоје на Балкану, која је донела огромну количину емоција. А касније је Евгенија постала идејни инспиратор пројекта – кампа „Мала Србија” (или, како се на српском каже, „Мала Србија”).

У почетку је Федор Строев желео да изгради руско село у Србији, а захваљујући локалним пријатељима чак је имао такву прилику. Али пандемија корона вируса покварила је ове планове и Федор је одлучио да све промени: „Мислили смо: пошто не можемо сада у Србију, онда ће Србија бити овде. Тако се родила идеја да се крене тешким путем – уосталом, не значи да је овај пут лак.”

Шта је посебно у Малој Србији?

И Федор и Евгенија су радили у хотелијерству пре отварања Мале Србије, тако да су имали разумевање за угоститељство и његове главне трендове. Зато су одлучили да од Мале Србије не буду глампинг дестинација. Федор се тога присећа на овај начин: „Сада је модерно отварати глампинг локације, али смо одмах помислили да ћемо бити камп. А наши први гости, када су стигли, рекли су: „Ваше место је тако цоол, а овде вам не треба много шатора. Овако су нам сугерисали да постанемо интиман камп.”

Камп није предвиђен за велики број гостију – максималан број гостију може бити око 20. Свима је удобно, нико никоме не смета. Федор Строев овако дефинише циљну публику: „Већина гостију су или млади људи који воле да путују и уче нове ствари, или брачни парови са децом. Ово последње нам се веома допада, јер, по њима, где год да кренете, целе ноћи су журке, а посебно са децом нећете моћи да станете. А у „Малој Србији” увек је тихо, пријатно и гостољубиво.

Наравно, постоје и неке потешкоће: на пример, у кампу нема сталне струје. Тренутно ради на струју генератора током одређених сати, али оснивачи дају све од себе да упале светла. А Федор у томе налази предности: „Чак нам је и администрација рекла: у природи сте и за дигиталну детоксикацију. А гости нам заиста не долазе да би седели на својим телефонима и гледали ТВ. 90% људи се заправо умори од града и желе да оду у природу и само прошетају, опусте се, буду у тишини.”

Још један важан задатак кампа је да уједини иницијативне и креативне људе који желе да развију Владимирски регион. У манифестацијама које се одвијају на територији „Мале Србије” учествују многи – земљорадници, занатлије, занатлије, уметници. Федор Строев каже да је то углавном старија генерација, али има и младих заинтересованих за развој региона, посебно ове области: „Ми смо регион Владимирске области, рекло би се, чак и полузаборављен. Имамо дивљу природу, тек сам недавно видео јелене овде. Ово је еколошки чисто подручје, у близини нема индустрије, само природа. И волео бих, наравно, да га оставим у истом облику, али и да га унапредим. Сада планирамо са колегама, који су на пар километара од нас, да направимо еко стазу. Сада покушавамо зимску опцију да људи могу да скијају. И верујем да је наш највећи напредак уједињавање људи, чини се да смо их напунили својом енергијом.

Балканска срдачност и гостопримство

Федор Строев сматра да се сличности између две земље не своде само на једну веру и сличну заставу, већ је Србија у гостопримству много отворенија и привлачнија: туристе тамо не примају као госте, већ као пријатеље: „Ви једном дошао у посету некоме, а они ти кажу: не треба да зовеш и преговараш, можеш само да дођеш као да се познајете 20 година. И Србима ће увек бити драго да вас виде.”

Породица Строев је одлучила да ову особину балканског гостопримства усвоји за свој посао. Сами власници кампа дочекују госте, могу да седну за сто са њима, испричају им нешто занимљиво о Србији и прославе празнике. Понекад у камп дођу пријатељи са Балкана и проводе време са другим туристима.

На питање како становници Владимирског краја реагују на то што имају своје парче Србије у региону, Федор одговара да су у суштини сви срећни и да показују активно интересовање, а посебно занатлије. Најважнији догађај одлазеће године за „Малу Србију” био је празник жетве, који је одржан у јесен и показао се веома великим. Међу гостима су били локални фармери са својим производима, произвођачи накита и ручно рађене чоколаде, керамичари, ковачи, народни извођачи из разних крајева и занатлије из села занатлија у близини Рибинска. „Они обично излажу своје производе у Переслављу-Залеском, али су после празника жетве рекли да то више неће радити, сада само овде“, смеје се Федор.

Овакви празници и догађаји, наравно, привлаче не само оне који своје производе могу ставити на продају, већ и обичне становнике региона који су веома заинтересовани за оно што се дешава. Федор Строев каже: „Направили смо празник као у Русији – имали смо такмичења, људи су ходали на штулама, вукли конопце, сви су разговарали, упознавали се, опуштали, пробали српску кухињу, а многи гости празника постали пријатељи. Дошли смо са децом и псима – иначе, ми смо пријатељски расположени за псе, можете и треба да дођете са псима. И сами смо недавно удомили пса из азила, а она сада живи са нама, срећна је овде.

Има и оних за које етнокамповање поставља питања – на пример, једној становници суседног села није се допало што је на територији почела градња, а њен сопствени посао, издавање кућа, имао је конкуренцију. Али, говорећи о овоме, Федор опет не губи оптимизам и праву српску срдачност: „Радио сам прљаве трикове на све начине, звао шумару и друге органе, али захваљујући њој упознао сам све потребне људе из државних органа и сељани. Периодично им помажемо, нешто урадимо, а и они се добро опходе према нама. А онда је та жена запалила и дошла је код нас да тражи помоћ. Сви су ме питали – зашто помажеш? Али ја не могу другачије, родитељи су ме тако васпитали.”

Тајне међусобног разумевања и подршке у породичном бизнису

Када је реч о породичним предузећима, није увек јасно како оснивачи успевају да дођу до компромиса и не мешају личне односе са пословним. Ако свако у породици, на овај или онај начин, има свој поглед на то како треба да се одвијају пословни процеси, шта помаже у преговарању? Федор Строев искрено одговара: „У почетку смо се моја жена и ја свађали неколико пута дневно. И родитељи имају своју визију, а свако је настојао да инсистира на свом. Сада је, наравно, лакше него раније, пролазимо кроз покушаје и грешке – сви заједно седнемо и разговарамо о томе како да покушамо нешто да урадимо, шта дефинитивно неће успети, а шта би могло да функционише. Осим тога, породица верује да ја и даље имам последњу реч.”

Организовање првих одмора у кампу се такође показало као емотивно тежак процес. „Сви су, наравно, били на ивици“, каже Федор. „И онда нам је један фармер рекао: момци, зашто се тучете? Ово радите првенствено због себе, па се забавите. И када смо одлучили да пустимо ситуацију – ако прође, одлично, ако не прође, ништа страшно – одмах смо успели да се смиримо и уживамо у ономе што се дешавало, а гости су почели да нас напуштају одушевљени. ”

“Ово је мој сан, и сан се не може издати”

Говорећи о томе шта је најважније и највредније у професији, Федор Строев напомиње да је његов главни циљ да прича људима о Србији, да покаже ову земљу док је у Русији. То је изазовно, али се дефинитивно исплати и пружа искуство које ће вам добро доћи без обзира на све. А оно што ми даје снагу да све то радим је природа, поред које је Фјодор некада желео да остане заувек: „Она ме држи на површини и стимулише. Салаш и све што је овде је сан, а сан се не да изневерити. Наравно, има дана када схватиш да немаш снаге да урадиш било шта. А онда идете у купатило и поново покрените систем. Шта се Московљанин може похвалити да два пута недељно иде у право купатило? И ми ходамо, а тако и наши гости.”

Московљани, иначе, ове године нису стигли до „Мале Србије“, иако је од престонице до кампа удаљено само 120 километара. Али било је много гостију из других региона – из Костроме, Подолска, Апатита, Лењинградске области, па чак и Ханти-Мансијска. Федор се смеје: „Кажем пријатељима из Москве – осећам се као да сте Срби. За Србе је и 10 километара већ далеко, а они неће нигде.

На крају, питамо Федора која три удружења повезана са Србијом му падају на памет. А он одговара: „Пријатељство и храна. А такође, можда, и цркве – тамо су врло искрене, а вера је истинита и отворена.”

Извор:
ВАСЕЉЕНСКА