Андреј Рудаљов: САВРЕМЕНИ СМЕРДЈАКОВ

Литература је, између осталог, осмишљена да идентификује и дијагностикује духовне болести човека и друштва. Али десило се да смо после 24. фебруара сви јасно видели да је постсовјетска отаџбинска култура – а посебно књижевност – озбиљно оболела.

То се показало кад је она почела да се од историје, од њене логике, од своје земље крије иза црног квадрата. Кад су неки у паници и страху побегли. Кад су почели да псују своју и директно подржавају другу страну. Кад својој земљи нису дали ни најмању шансу, нису ни покушали да схвате њену логику, да саслушају њене аргументе, показујући апсолутну отуђеност и глувило.

Догодио се слом шаблона. Као да су пробудили сомнамбулну особу, а она је у паничној реакцији почела да јурца на граници сна и јаве. Један број наших „господара мисли“ постали су носиоци болести отуђења од земље, од њене културе и националне цивилизације. Како се то догодило?

Изузетно илустративан пример је страни агент писац Дмитриј Биков, који сад живи и предаје у Сједињеним Државама. У ишчекивању америчког држављанства, он хули на Русију и њене грађане. Пранкери Вован и Лексус снимили су с њим занимљив разговор, представљајући се као шеф кабинета Зеленског Андреј Ермак.

Ништа ново, али симптоми болести у овом разговору су представљени у концентрисаном виду, као у епрувети. Дакле, у разговору се као црвена нит провлаче Биковљеви снови о служењу и корисности за Украјину. Он је навео да је спреман да дође на први позив. Биков сања да заузме Мариупољ и планира да тантијеме од своје књиге о Зеленском поклони за украјинске дронове. Убијање Руса? „Незгодно“, али он то у потпуности разуме и оправдава. Уосталом, спреман је и да купи дронове који уопште нису пољопривредни.

„Шта је ово? Обична издаја или ментална болест?“ – питала је поводом Биковљевих открића званична представница руског министарства спољних послова Марија Захарова.

И једно и друго, а и нешто више: Биков је производ идеолошких директива усмерених на отуђење, које се код нас одавно урагански шире.

Постоје одређени идеолошки концепти који стварају посебну оптику и смештају човека у мрачну купку са пауцима, из које он више не може да изађе. То је као кожа грабљивца из познате бајке која прираста уз тело.

Издаја је иста таква вечна тема као и продаја душе. А без душе, о каквом менталном здрављу можемо говорити? Својевремено је Биков више пута рекао да машта да пише о генералу Власову. То је његов херој. Али је конјунктура искрсла у лику Зеленског, кога је с великим ентузијазмом хвалио у својој новој књизи. Иначе, хвалио се и да ће напустити руски језик и писати само на енглеском. Или га није довољно савладао, или га нови задаци који стоје пред савременим власовцем усмеравају ка апелима и лецима само према рускојезичним срцима.

Јасно је да поштовање Власова и Зеленског није настало ниоткуда, не због ситуационе тегле џема и корпе колачића. У својим књигама, које су увек биле у изобиљу представљене у приоритетним изложбама у било којој књижари у земљи, Биков је доследно и упорно писао о греху и кошмару руске историје, која наводно није у стању да створи било шта осим крви и хаоса и увек је бременита сукобима и ратовима.

„Твој муж је незапослен, шеф ти је идиот, твоја земља је Русија. И ретко је да дан прође без експлозије. Где да одем?“ – таква је била, на пример, анотација његовог давног романа „Евакуатор”. Било где, макар се евакуисати на другу планету. И ево, дислоцирао се у земаљски Елисијум, каквим он сматра Сједињене Државе, али његове очи су и даље упрте само у Русију. Она га брине.

Фикс идеја се састоји у томе да се „порочно“ руско тло мора очистити до темеља, како би сећање на њега било сачувано само у страшним бајкама.

Уместо тога, требало би засадити ново земљиште, потпуно невезано за Русију. Све ово одговара плановима Биковљеве нове домовине за нашу земљу. Отуда страсна љубав према актуелном украјинском режиму, који показује посебну агилност на пољу искорењивања.

Идеолошки шаблон у који су се Биков и ликови попут њега сместили јесте идеја потпуног преформатирања културног и цивилизацијског кода наше земље. Таква је и била њихова културна активност. Дакле, западни императив лоших вести из Русије доследно се усађивао у нашу земљу, формирајући сасвим специфичну посебност културне политике, практично по завету маторог Сороша.

Овај обрт потиче из времена перестројке, кад је масивним идеолошким притиском стварано отуђење од свега сопственог као увек порочног и штетног. Као резултат, добили смо огромну катастрофу и каснија превирања са чијим се последицама још увек носимо. Ти ставови су коначно формализовани у манифесту-апелу из октобра 1993. године, познатом као „Придавити гмизавца!“

Све то значи да логична еволуција изјава писца Бикова, која га је довела до жеље да финансира куповину дронова за Оружане снаге Украјине, није лична манија, није настраност креативне природе. Биков је увек осећао конјунктуру, усмеравао нос према ветру и вешто пловио кроз опортунистичке таласе.

Главни симптом целе ове пандемије отуђења је вирус нихилизма, који су либерални цивилизатори на све могуће начине стимулисали и поздрављали. У неком тренутку су почели да доживљавају себе као господаре националне културе. Почели су да замишљају да су је не само приватизовали, већ су обавезни да је препишу од нуле и до непрепознатљивости.

„Мрзим целу Русију“ – то је позната реплика Смердјакова, коју је прихватила конјунктура, чијим коритом је Биков лутао на путу ка дроновима.

Василиј Розанов има одличну дефиницију читаве ове публике: „погребници Русије“.

Они су одавно створили посебан жанр са својим фигуративним системом, стилом, канонима и догматиком. То је бескрајна прича о смрти – њен предукус – коју чине нихилизам, есхатологизам, очекивање великог спаљивања, као и страсна жеља да се наша земља отера у празнину.

„Русија је мртва. То је леш“, изнео је Розанов пресуде Мережковског, који је говорио о блиској граници иза које „Русија више није историјски народ, већ историјска лешина“.

Актуелни „погребници“ су у почетку полазили од појмова „лешина“ или „гмизавац“ као од датости.

Све је дозвољено ако Бога нема. А ако је Русија мртва или опустошена? Доле сва ограничења и стереотипи! Невероватан простор и слобода отварају се за „погребнике”. Чини се да добијају посебан свештенички статус, који им даје мандат да обрађују ово наводно празно и нерађајуће тло. Отуда безгранична уображеност и патетика.

Зато тај Биков мрзи Достојевског, који је о сличном типу све испричао, а такође и открио чему води одрицање од тла, од традиционалних вредности и памћења. У човеку нешто шкљоцне, и он се разболи до те мере да постане мумија са празнином и унутрашњом промајом, опасном за окружење.

Извор:
ИСКРА