Како се међународно право користи за прикривање израелског досељеничког колонијализма

Право Израела ‘да се брани’ погрешно се спомиње у контексту окупације палестинских територија.

Израел је 7. октобра објавио да је „у рату“. Након напада на градове и насеља на југу Израела, израелска влада је објавила да покреће „операцију великих размјера да одбрани израелске цивиле“. Два дана касније, израелски министар одбране Yоав Галлант, најавио је пуну блокаду Газе, укинувши доток струје, горива, воде и хране; „Боримо се против људских животиња“, изјавио је.

Од тада је више од 17.700 Палестинаца убијено у израелском бомбардовању Појаса Газе, а више од трећине те цифре чине дјеца. Више од 1,7 милиона људи је расељено унутар енклаве, а сигурна зона у коју би цивили могли отићи не постоји.

Усред ове смрти и разарања, доминантни наратив у западним медијима и политичким круговима био је да је ово „рат“, да Израел има „право да се брани од тероризма“ и да је палестинска патња „хуманитарно“ питање. Овакав начин представљања тренутних дешавања – потпомогнут језиком посуђеним из међународног права – потпуно искривљује реалност на терену.

Све што се тренутно дешава у Израелу и Палестини дешава се у контексту колонизације, окупације и апартхејда, који су према међународном праву, илегални. Израел је колонизаторска сила а Палестинци су колонизирана старосједилачка популација. Било какво позивање на међународно право које не узима у обзир ове околности представља искривљавање ове приче.

Израел: колонизатор

Статус Израела као колонизаторске државе био је јасан у раним данима Уједињених народа. Вриједи поменути да већи дио посебности случаја Палестине, подложност његовом погрешном представљању и манипулацији, потјече из чињеница да је Палестина колонизирана у вријеме када је масовна колонизација глобалног југа теоретски била на свом крају.

Напримјер, представник Јеврејске агенције Аyел Wеизман, једна од главних особа које су омогућиле ционистички пројекат, описао је тадашња дешавања као јеврејску „колонизацију Палестине“ током саслушана Специјалног одбора УН-а за Палестину 1947, када се вијећало о признавању државе Израел.

Резолуције које је издала Генерална скупштина УН-а од 1950-их до 1970-их Палестину су сврставале са другим колонизираним нацијама. Напримјер, Резолуција 3070 из 1973. прогласила је да Генерална скупштина УН-а „осуђује све владе које не признају право на самоопредјељење и независност народа, посебно народа Африке који су још под колонијалном доминацијом и палестинског народа“.

На сличан начин је случај Палестине такођер представљен као близак случају апартхејда у Јужној Африци. Напримјер, Резолуција 2787 из 1971. каже да Генерална скупштина „потврђује законитост борбе народа за самоопредјељење и ослобођење од колонијалне и стране доминације и страног потчињавања, посебно у јужној Африци, а посебно народа Зимбабвеа, Намибије, Анголе, Мозамбика и Гвинеје [Биссау], као и палестинског народа, свим доступним средствима која су у складу са Повељом Уједињених народа“.

Након рата из 1967, израелска окупација Западне обале, Источног Јерусалема, Газе, Синајског полуотока и Голанске висоравни, потакнула је Резолуцију 242 Вијећа сигурности УН-а, која је у својој преамбули нагласила „недопустивост стицања територије ратом“ и позвала је на „повлачење израелских оружаних снага са територија окупираних у недавном сукобу“.

Међутим, намјерну двосмисленост резолуције у реферирању на „територије окупиране“ у енглеској верзији текста, искористио је Израел да оправда своју окупацију и припајање дуже од пола стољећа. Она је утрла и пут за Израел да почне градити насеља – појаву коју је Францесца Албанесе, специјална извјеститељица УН-а за питања људских права на палестинским територијама, дефинисала у свом извјештају А/77/356 као „колонизацију“ Западне обале.

Контекст колонизације и окупације гурнут је устрану потписивањем Споразума из Осла 1993, који је представљен међународној заједници као „мировни споразум“ који је окончао „палестинско-израелски сукоб. Овај споразум то, наравно, није направио.

Угњетавање и одузимање земље палестинског народа од стране израелског колонизатора се наставило.

Право на самоодбрану и право на отпор

Изостављање контекста колонизације и окупације довело је до тог да Палестинци буду представљени као искључиво једна од двије категорије: „жртве“ хуманитарне кризе или „терористи“.

С једне стране, представљањем палестинске патње као хуманитарног питања прикривају се њени главни узроци. Као што је више организација УН-а и организација за људска права истакло, израелски окупација и апартхејд уништили су палестинску економију и отјерали Палестинце у сиромаштво. Фокус на хуманитарни елемент наставља овисност о хуманитарној помоћи и оставља по страни захтјеве за одговорношћу и одштетом.

С друге стране, наратив који представља Палестинце као „терористе“ замагљује стварност да је циљ израелске војске увијек био искоријенити „палестински проблем“ на све могуће начине, укључујући етничко чишћење, потчињавање и расељавање. Он, исто тако ускраћује палестинском народу право на отпор, које је наведено у међународном праву.

Универзална декларација о људским правима наглашава у својој преамбули да је „неопходно, ако човјек не жели бити приморан да се, у крајњем случају, побуни против тираније и угњетавања, да људска права буду заштићена владавином закона“. Ово заправо значи да је, побуна против тираније и угњетавања у случају када људска права нису заштићена, прихватљива.

На сличан начин, многе резолуције Генералне скупштине УН-а од 1950-их до 1970-их, Први протокол Женевских конвенција, и судска пракса Међународног суда правде, пружају доказе за легитимитет борби народа свим средствима која су им на располагању у кориштењу права на самоопредјељење.

Наравно, у којем год облику да се побуне, Палестинци су везани правилима понашања у случају вођења сукоба које прописује међународно хуманитарно право.

Ускраћивање Палестинцима права на пружање отпора иде у комбинацији са чињеницом да се Израел и његови савезници стално позивају на право Израела „да се брани“. Али, на Члан 51 Повеље УН-а, који даје легитимност оружаној агресији у име самоодбране, не може се позивати када пријетња долази из окупиране територије.

Међународни суд правде поново је потврдио ово начело у свом савјетодавном мишљењу о правним посљедицама изградње зида на окупираној палестинској територији (2004).

Важно је истакнути да, иако је Израел једнострано повукао своје војнике и насеља из Газе 2005, он и даље има ефективну контролу над том територијом. Ова је реалност је очита у посљедња два мјесеца када је Израел прекинуо доток хране, воде, медицинских потрепштина, струје и горива – све нужних ствари за постојање становништва у Гази.

Према међународном хуманитарном праву, Газу је окупирао Израел који не може наводити самоодбрану као легитиман разлог за своју агресију против пријетње која потјече са територије над којом он има ефективну контролу.

У том смислу, Израел чини ратне злочине, злочине против човјечности и злочин геноцида у Гази не у контексту „самоодбране“ него окупације. Израелска војска неселективно и непропорционално користи експлозивно оружје, присилно расељавање више од 1,7 милиона људи у Гази, прекидање дотока горива, струје, хране, воде и медицинских потрепштина, што представља колективну казну.

Нажалост, ови злочини нису аномалија, него дио континуираног системског насиља које Израел чини палестинском народу протеклих 75 година.

Застарјели ратни закони

У покушају да оправда шокантан број убијених цивила у Гази, Израел и његове присталице често се позивају на ратне законе, разбацујући се термина попут „добровољни живи штитови“ и „пропорционалност“.

Осим мањкавих аргумената и мањка доказа који карактеришу ове тврдње, оне се исто тако ослањају на сет норми које су кодифицирале колонијалне силе и које су страховито застарјеле.

Ратни закони су састављени током колонијалних времена да регулишу употребу силе између суверених држава. Колоније очито нису сматране сувереним једнакима, а ови закони су осмишљени да одрже доминацију над старосједилачким народима, територијама и ресурсима.

Ови закони не узимају у обзир асиметрију моћи између страна у сукобу. Не реагују на технолошке промјене у рату. Нису осмишљени да узимају у обзир економске и политичке интересе који обликују рат. У протеклих 75 година, значајни напори су уложени да се исправе ови недостаци, али државе глобалног сјевера систематски су их поткопавале.

То не изненађује када се узме у обзир чињеница да се већина савремених ратова дешава изван глобалног сјевера, а профит од ратова углавном убиру његове економије.

Није у интересу моћних држава да ажурирају ове законе на начин који је у складу са реалношћу на терену. Умјесто да допуни ратне законе како би их деколонизирао, у протеклих 20 година, глобални сјевер је наметнуо нови оквир који се прилагођава његовом „рату против тероризма“.

Стога није изненађујуће да, док Израел истребљује Палестинце у Гази и на Западној обали, водећа међународна правна реакција одражава колонијални став који не узима у обзир искривљавања и погрешно представљање и одбија назвати ствари њиховим именом – досељеничким колонијализмом, отпором и правом народа на самоопредјељење.

Једини начин да се изађе из кругова бруталног насиља је да се колонијални контекст у Палестини потпуно и недвосмислено призна. Израел мора окончати своју колонизацију, окупацију и апартхејд у Палестини и укључити се у помирење и плаћање одштете.

Извор:
АЛ ЏАЗИРА