Беседа о крајњој победи добра

Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова.

Нико под Сунцем није велики, драга браћо, осим човека који верује у крајњу победу добра. И нико озбиљно не верује у Бога осим човека који верује у крајњу победу добра. Те две вере се подударају као што се сунчана светлост подудара са Сунцем. Као што се не може признавати сунчана светлост, а одрицати Сунце, тако се не може признавати крајња победа добра, а одрицати Бог. Нити обратно.

Веровати у Бога значи веровати у крајњу победу добра; веровати у крајњу победу добра може само човек са вером у Бога. У тренутку, браћо, кад потамни ваша вера у крајњу победу добра, знајте да је потамнела ваша вера у Бога. Људи који кажу да верују постојано у Бога, међутим, тврде да зло увек побеђује добро, нису ниуколико свесни своје вере. Јер, ако Бог постоји, то Њему припада победа, и ником другом. У свету се бори добро и зло. Ако би злу припадала крајња победа, то би значило да је Бог зла сила. Но, Бог пре не би постојао но што би постојао као зла сила.

Ви сви, браћо, верујете у Бога, но има ли један међу вама који би веровао у крајњу победу добра? Тј. има ли један који би веровао доследно? Нека вас не чуди и не вређа моје питање: гле, од увек је било много верујућих у Бога, а мало верујућих у крајњу победу добра; и гле, од увек је вређан Бог на тај начин, што се моћ Његова сматрала слабијом од моћи зла. Ко је херој? То је човек који је уверен да ће добро на крају крајева победити зло и који се за живота неустрашиво истиче као бранитељ и заточеник добра. Ко је мудрац? То је човек чије мисли воде Богу и чије срце гори вером у победу добра. Свако време у историји носи нарочито обележје, као што свака планета у васиони носи своју нарочиту боју. Сва времена су уткана тесно једно у друго као разнобојна потка у једно исто ткиво.

Влада технике обележје је управо нашег времена. Никад техника није била тако развијена као у време у коме ми живимо. Њена влада прелази готово у апсолутизам. Све друге области људског духа и људске активности морају се задовољити са једним скромним рангом у сравњењу са свепотискујућом техником. Изгледа да се чак и Црква Христова мора у наше време задовољити једним скромним рангом пред модерном техником.

Има много људи који живе у великој даљини од идеала Христове цркве. Ти људи, који су сиромашни вером у Бога и у крајњу победу добра, пркосно истичу неко своје богатство, мислећи да је то Њихово богатство несравњено веће од онога које црква предлаже. Црква предлаже свима људима на земљи богатство у вери у крајњу победу добра, као једино богатство које могу имати сви људи и које мора надживети и наследити сва остала богатства. Не оглушите се, браћо, о овај спасоносан предлог цркве јер црква га не чини због себе, но због вас.

Сетите се свих оних људи, старих и младих, који се сваки дан жале на тријумф неправде и неморала и ругобе и неразума у свету. Сетите се тих људи, који своју слабу веру у крајњу победу зла у свету заснивају често на врло ситним разлозима, најчешће на дневним непријатностима; сетите се тих људи, погледајте их: они су свуда око вас, загледајте и у себе и видите да нису они и у вама самима.

Кад је Он био распет на Голготи, зло је у истини тријумфовало. Никад тријумф зла није изгледао тако потпун као у томе тренутку. Кад је овај Праведник издахнуо у најтежим мукама, које су се још једном понављале у души Његове Мајке испод Крста, Његови пријатељи стајали су погружени и у срцу своме утврђивали веру у крајњу победу зла у свету. Вера у победу добра, коју је у њиховој души утврђивао распети Христос кроз толике дане друговања с Њима, угасила се у њима као лелујави и несигурни пламен свеће, одуван ветром у ноћи. Ови пријатељи распетога Праведника враћали су се увече у Јерусалим, помажући у ходу старој и несрећној Мајци преко каменитог брега. За леђима је мајка остављала голготу, но голгота је непрестано ишла за њом. На тамном небу су сијале светле звезде. Погружени другови могли су с болом рећи звездама: Гле, ви ипак сијате, звезде! Дакле, и небо се радује победи зла над добром?

Но, нити би они то рекли, нити би жалост стезала душу њихову да су у том часу могли дићи завесу будућности и видети само многобројне храмове, подигнуте у славу Њиховог Учитеља. Нити би стара и несрећна Мајка посртала од изнемоглости низ каменити брег да је могла сазнати да голготско страдање Њеног Сина не значи последњи чин у Његовом животу, као што уопште страдање и пропаст није и не може бити последњи чин ни у једној драми добра. То је проста прича, коју Црква у ове дане прича вернима. Завршетак те приче гласи: Христос је победио, добро је победило, ожалошћени: горе срца!

Та проста старинска прича у стању је и у нашем техничком веку да подмлади многа увела срца и да поврати веру многим разочараним душама. Много има увелих срца и много разочараних душа у нашем времену. Као олово тешко и као олово хладно – такво је наше време; како да под његовом оловном тежином и оловном хладноћом не буде много увелости и много разочараности? Таква је влада технике; она је тешка и хладна; она удаљава човека од Њега самога, она преноси тежиште вредности у свету са човека на машине, са живога на мртво.

Модерна техника је постала као један гигантски панцир, иза кога се човек једва да приметити. Дело је засенило делаоца, ствар је засенила живот. Интимни душевни живот човеков је далеко, далеко запостављен иза техничке виртуозности. Несталност спољашњег живота створила је несталност и живота унутрашњег, душевног; донела нервозу и паралисала вољу. Отуда очајање, опуштање руку низа се и исповест да зло побеђује добро у овоме свету. Усред тог савременог очајања и нервозе и кршења руку, диже се Црква Христова као вечни и свемогући доказ супротног гледишта.

Вара се ко мисли да Црква бива с временом сиромашнија и слабија. Напротив, из дана у дан Црква бива богатија и јача. Она се богати и јача множином нових факата, нових доказа о победи добра над злом. Црква Христова расте. Сви људи који верују у крајњу победу добра јесу живе стене, из којих је саграђена Црква Христова. Хришћанин који, под притиском тренутног зла, поверује у крајњу победу зла у свету, престаје у ствари бити хришћанин. Свештеник-песимист – то је лажни слуга Христов. Сама вера у победу зла над добром јесте служба злу.

У наше, техничко време, људи теже верују у победу добра но што су веровали људи ранијих времена. Откуда то долази? Поглавито отуда што људи нашег времена више посвећују труда и времена развићу код себе какве техничке способности но карактера. Отуда у наше време има много бољих вештака и мајстора сваког посла, но мало карактерних људи, насупрот ранијим временима, која су имала истина мање вештака, али зато више људи. Отуда и песимизам нашег времена, и разочарење и очајање и самоубиства! Некад се човек узимао као мерило ствари, сад се ствар узима као мерило човека.

Црква није противна савршенству модерне технике, напротив, она јој се радује; Црква је само противна деспотској влади те технике над човеком. Црква има свој ранг вредности: прво долази Бог, па човек, па техника. Наше време обрнуло је тај ранг вредности и ставило овај ред: техника, па човек, па Бог. Отуда несрећа, отуда песимизам! Не дајмо се, браћо, никад заварати тренутним успехом зла. Наша вера често мора бити јача од стварности. Зло често доводи нашу веру у искушење. Ако вера наша не стоји увек на стражи, зло ће нас изненадити и савладати.

Осветимо нашу веру свешћу, осветимо наш живот вером. Благо човеку који, верујући у Бога, верује у крајњу победу добра у свету. Још дуго свет неће пропасти, не, никад свет неће пропасти, он ће се завршити победом и тријумфом добра. Амин.

Св. владика Николај

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ