Ко су непријатељи човечанства: Планови господара историје – 2. ДЕО

fursov

Запад је погрешио у рачуници?

Невероватно је колико су врхови Постзапада били глупи у својој бахатости и арогантни у својој глупости.

На крају крајева, они су до те мере сатерали у угао најпрозападнији режим у руској историји да му није преостало ништа друго него да почне активно да се опире, и да у том у отпору, додуше недоследно, осврћући се око себе, правећи корак напред – два корака назад, пређе, можда неочекивано за себе, тачку без повратка и нађе се у стање опкољене тврђаве.

Али још током сиријског сукоба Х. Кисинџер је упозоравао да Америка може да победи Русију у Сирији (погрешио је), али би у овом случају, највероватније, изгубила све што је у самој Русији постигла за 20 година (тако се и десило, али не поводом Сирије). Истина, сада је променио своју позицију – у јастреба.

Одређени део руководства НР Кине такође је исправно схватио курс Постзапада, почели су процеси који су довели до заоштравања кинеско-америчких односа, до „тајванског инцидента“, до курса Си Ђинпинга за трећи мандат и раста напетости између његове групе и „комсомолаца“; шлаг на торти је кад на ХХ конгресу КП Кине „под белим ручицама“ изводе на ходник вођу „комсомолаца“, присталицу мирног курса према Тајвану и помирења са САД Ху Ђинтаоа. Кини прети да се нађе у ситуацији опкољене тврђаве – попут Руске Федерације.
Међутим, две тврђаве, чак и опседнуте, јесу сила, поготово ако се има у виду да су то две нуклеарне државе. Задатак је да се институционализује овај статус опседнуте тврђаве и да се опседне (у оба смисла те речи) онај који опседа – Постзапад.

С почетком терминалне фазе системске кризе, светска елита је потписала пресуду суверенитету Руске Федерације и НР Кине и њиховим владајућим слојевима у садашњем облику, и оне су одлучиле да пруже отпор. Међутим, главна невоља за ултраглобалисте дошла је одакле нису очекивали, из њихове јазбине: Трамп је постао „црни лабуд“. Он наравно није националиста каквим би неки желели да га виде.

Трамп је традиционални глобалиста који сматра да држава треба да се фокусира на Међународни монетарни фонд, Светску банку и друге структуре сличног наднационалног типа, али се мора сачувати. А с њом и индустрија, запослена радничка класа, средњи слој. Ипак, пошто није био националиста, Трамп је морао снажно да савије „ултраглобалистички штап“ у супротном смеру да би покушао да га исправи. С тим у вези, можда је његов главни резултат поткопавање до темеља, али без „затим“, неопозиво, две трансокеанске формације – „два кита“, на којима се градио план еволутивног, постепеног преласка на посткапитализам.

И шта после тога?

С тим у вези, у условима привременог притиска, ултраглобалисти су имали само један пут до Новог светског поретка – брз или, ако хоћете, револуционаран. Али за то је било неопходно очистити терен у Сједињеним Државама, вратити Америци статус јазбине ултраглобализма, а то значи збацити Трампа. Што је учињено 2020. државним ударом, чему су помогли ковидом који је погодио економију, покретање БЛМ – покрета црног нацизма – и груби фалсификати током гласања. У Белу кућу су унели дементора (у сваком смислу) Бајдена, ултраглобалисти су могли да тријумфују и интензивирају своје активности како на Постзападу, тако и шире.

Међутим, ултраглобалисти су почели да се спремају за офанзиву, наравно, пре 2020. године. Нешто од тога се чуло у Давосу 2017, али главна ствар се догодила 2018. Тада су се десила два важна догађаја: ултраглобалисти су објавили документ „Циљеви за 2030“ и одржали конференцију у Институту за комплексност (Санта Фе, САД).

Понекад морамо да слушамо: зашто треба да знамо шта пишу глобалисти, ми уопште нисмо обавезни да се обазиремо на њих, већ да живимо како нам одговара, као да их нема. Ова тачка гледишта је изненађујућа. Они који се тога придржавају су или, најблаже речено, не баш далековиди људи, или су потенцијални страни агенти. Како то: не знати планове непријатеља? Па хајде да будемо идиоти у грчком смислу речи, тј. људи који живе као да свет око њих не постоји.

Али у томе и јесте ствар, што он постоји и што планира да нас уништи. Закопавање главе у песак није најбољи начин да се ово спречи. Поред тога, као што је Гандолф рекао у „Господару прстенова“, „схватајући непријатеља, прожимаш се његовим лукавством“! Укратко, непријатељ се не само мора „знати из виђења“ већ се мора проучавати и анализирати. Није случајно што су стотине структура у Сједињеним Државама проучавале Совјетски Савез, док су код нас Сједињене Државе проучавали – врло мало, и још начичкани проамеричком агентуром утицаја.

Какви су циљеви наведени у документу „Циљеви за 2030“?

У документу је формулисано дванаест циљева за 2030. годину:

1. Укидање приватне и личне својине.
2. Универзални основни доходак за оне који су прихватили „нову нормалност“.
3. Укидање готовине, замена дигиталном валутом.
(Додаћу: дигитална валута није новац већ средство друштвене контроле.)
4. Систем угљоводоничних рејтинга за државе и корпорације.
5. Ригидна друштвена контрола (дронови, препознавање лица).
6. Рационирање утрошене хране, енергије и природних ресурса.
7. Патенти за семенски фонд и ограничење могућности исхране прехрамбеним производима сопствене производње.
8. Готово потпуна ликвидација сточарства. Прелазак највећег дела становништва или на вештачку протеинску храну или на вегетаријанску храну.
(Додаћу: у Холандији, у Харлему, од 2023. забрањено је рекламирање месних прерађевина, јела од меса на јавним местима; даље – више: према извештајима медија, у октобру 2022. у Холандији је донета одлука о насилном откупу 3.000 фарми говеда од њихових власника. Збогом сточарству – и висококвалитетној протеинској храни.)
9. Контрола рађања. (Додаћу: ово је депопулација.)
10. Обавезна (додаћу: принудна) вакцинација.
11. Забрана алтернативних форми лечења.
12. Укидање полних разлика.

Ово последње, наглашавам, није ништа друго до ударац не само породици већ и човеку и човечанству као биолошкој врсти. Енгелс је своје дело о цивилизацији насупрот варварству својевремено назвао „Порекло породице, приватне својине и државе“. Имплементација „Циљева…“ претпоставља уништење свега што је створило људску цивилизацију. С тим у вези, гледајући унапред, примећујем: ултраглобалисти теже не само да створе посткапитализам који је њима погодан на глобалном нивоу него, прво, да поново покрену историју у оном облику у коме се развијала од времена „неолитске револуције“, тј. последњих 10–12 хиљада година, и да је усмере ка институционализованом неоварварсту, футуро-архаици; друго, да ставе под контролу (социо)биолошку еволуцију, окрену је уназад и претворе главнину становништва планете у друштвене животиње без квалитета, без идентитета – у људе без својстава, у постљуде. Шваб, Харари и сви ти зли духови, говорећи о крају људске ере и почетку постљудске ере, подсећају ме на брбљање и повике двојице антихероја „Господара прстенова“ – злог мађионичара Сарумана и наказног орка Готмога: „Долази крај људске ере, долази време орка!“ Постљуди швабоида су управо орки, лако их је контролисати подстрекавањем и хушкањем на преостале људе.

Поменули сте конференцију у Санта Феу. Чему је она била посвећена? О њој практично ништа није познато.

То је веома важна конференција. Мислим да је управо њен садржај одредио даља дешавања у свету. Конференција није била тајна, али је била затворена, а медијским структурама је саветовано да на њу не скрећу пажњу и да је не прате у медијима. На срећу, увек постоји прилика да се подигне вео тајне. Осим тога, како су стари рекли, чак и најтања длака баца сенку.

Ако се у документу „Циљеви…“ наводе само циљеви, онда је у дискусијама на конференцији у Институту за комплексност Санта Феа, у чијем су исходишту Р. Тилерсон и неколико специјалних структура, првенствено АНБ, формулисана стратегија, средство за њихово постизање. Конференцији, под шифрованим називом „Ризици рањивог света“, присуствовали су корпоративни руководиоци, политичари и високи обавештајци. Након што је саслушано и размотрено шест извештаја (општи; економија и индустрија; претња стабилности и поретку од вештачке интелигенције; клима; енергетика; демографија), почела је расправа о главним могућим и пожељним сценаријима развоја човечанства – наравно, у интересу горњих 0,1% светске елите којима учесници и служе.

Прва два сценарија – револуционарни (човечанство решава актуелне акутне проблеме и прави квалитативни продор у будућност) и оптимални (човечанство једноставно решава хитне проблеме без икаквог продора) – већина учесника је одбацила као мало вероватно да ће бити спроведена.

Разлог је низак ниво интелектуалног и вољног нивоа светске административне елите, с једне стране, и добро храњени конформизам, безиницијативност и ускогрудост највећег дела становништва, с друге. Трећи сценарио – катастрофу – сматрало је највероватнијим 55 одсто учесника. Највеће интересовање изазвао је четврти сценарио – 25% је гласало за пожељност његове примене. Он се зове „антрополошка транзиција“.

Реч је о стварању друштва чији се врхови и дна разликују као две биолошке врсте. Виши слојеви, који стално мењају органе, живе 120–140 година у еколошки чистим зонама („енклавама“), укључујући плутајуће градове, једу висококвалитетну природну протеинску храну и држе ниже класе и ресурсе под потпуном контролом. Нижи слојеви живе 40–60 година, физички су слаби, суштински необразовани, живе у еколошки загађеним подручјима, уроњени у „интерактивну“, тј. виртуелну реалност; Ст. Лем, у „Суми технологије“, то је назвао фантоматиком. У ствари, имамо двокастно друштво у духу елоија и морлока из „Машине времена“ Х. Велса, без икаквог наговештаја средњег слоја („класе“), који би први требало да иде „под нож“ експропријације током антрополошке транзиције у Нови светски поредак.

Изгледа као антиутопија.

Тачно. Садашњи светски лидери, ултраглобалисти, желе да створе антиутопијски свет, чинећи га реалношћу за 90% преосталог човечанства.

Преосталог?

Да, јер они планирају да смање светско становништво или на две милијарде људи (минимални програм) или пола милијарде (максимални програм). Али поставља се питање: како започети процес антрополошке транзиције? Још 2010. идеолог мондијализма Жак Атали је у једном интервјуу искрено изјавио да би пандемија могла постати подстицај за Нови свет. Слична размишљања о оваквом „трансформативном догађају“ изнели су и Доналд Рамсфелд док је био амерички секретар за одбрану, и људи из Рокфелерове фондације. И ево, у октобру 2019. године, Фондација Била и Мелинде Гејтс спроводи вежбу „Евент 201“ („Догађај 201“). На вежбама се разрађују мере за борбу против пандемије вируса корона.

А 2020. она долази! Наручили – добили! Тачније, овако: најпре медији вриште о порасту оболелих, а 11. марта 2020. шеф СЗО Тедрос Аданом Гебрејсус, Етиопљанин са репутацијом корупционаша и троцкиста, Гејтсов миљеник, изјављује: „Дошли смо до закључка да се болест може сматрати пандемијом.“ Касније ће Гебрејсус нагласити да СЗО није прогласила пандемију већ је само изразила претпоставку. У исто време, међутим, сећамо се да су све владе, са изузетком белоруске и шведске, салутирале и пожуриле да спроводе мере које су далеко изнад потребних. Почело је коронобесије – изазвана психичка епидемија комбинована са социјално репресивним и мерама депривације. Директно по Мишелу Фукоу – „надгледај и кажњавај“ (сурвéиллер ет пунир).

Само нешто више од три месеца након објаве пандемије објављена је књига ултраглобалисте, организатора Светског економског форума у Давосу Клауса Шваба, коју је написао заједно са Жаном Малеретом, „Ковид-19: Велико ресетовање“ (ЦОВИД-19: Тхе Греат Ресет). Реч ресет погрешно преводе као „поновно покретање“; поновно покретање је рестарт; ресетовање је анулирање, одбацивање. И заиста, оно о чему Шваб и Малер говоре јесте ресетовање, анулирање претходне историје.

Постоје они који Шваба сматрају изузетно утицајним човеком, малтене чланом светске владе. Шта мислите тим поводом?

Па, као прво, светске владе нема и не може бити. Постоји на десетине економски моћних кланова, уједињених у кластере и мреже, који истовремено имају различите, најчешће неподударне интересе. Затворене наднационалне структуре су управо оно што је потребно за разјашњење и усаглашавање интереса, решавање конфликтних ситуација итд. Овим платформама је потребан модератор или, ако су ове платформе сталне, нешто као главни конобари који представљају газде и артикулишу њихову позицију.

Што се тиче статуса ликова попут Шваба, ситуација је следећа. Постоје господари светске игре; они управљају играчима, који су прилично независни, али само у оквиру правила која су израдили господари; а постоје и фигуре којима играчи повлаче потезе. Ову типологију је предложио Бернд фон Витенбург у књизи „Шах планете Земље“, а Олег Маркејев ју је активно користио у једном од својих романа.

У неким случајевима, додаћу на своју руку, домаћини могу фигуру која је постала велика пренети у категорију играча. Шваб је почео као штићеник Кисинџера, који је и сам дуго био фигура, да би временом делимично постао играч – у границама које су му одредили његови господари (у његовом случају то су Рокфелери).

Што се конкретно Шваба тиче, последњих година он све више личи на кловна који улази у оптицај. Па ипак, примају га председници и премијери, држи поздравне говоре (на пример, на самиту на Балију у новембру). Принуђени су да прихвате, јер разумеју: он је фигура, померају га играчи по вољи господара, а ови не снисходе председницима и премијерима, комуницирају преко чиновника попут Шваба, којима понекад чак може бити дозвољено да играју улогу играча.

Задатак „швабова“ је да организују догађаје у интересу господара, да повлаче потезе које прописују играчи, замењујући их по потреби, и да делују као „глава која говори“: да дају изјаве, пишу књиге и чланке; тачније, да их потписују. Мислим да сам Шваб једва да нешто пише, није случајно што су последње књиге писане у коауторству. Књиге су слабе, са одређеним бројем логичких противречности и неслагања. Међутим, ова дела треба пажљиво читати и анализирати. Прво, они сасвим искрено фиксирају циљеве и планове светске елите („гâзда“) и акције за њихово спровођење (ниво „играча“). И као друго, кроз ове текстове пробијају се страхови ових људи (ако се могу назвати људима у строгом смислу те речи).

Какве су основне тезе и закључци књиге?

За почетак, Шваб признаје да ковид уопште није егзистенцијална претња – не може се поредити ни са „црном смрћу“ из XИВ века ни са „шпањолицом“ 1918–1919, али је упркос томе веома важна, јер омогућава драматично убрзавање процеса који су већ у току у XXИ веку и треба да уведу људе у свет „нове нормалности“. Ти процеси су: развој „зелене економије“ (читај: деиндустријализација под изговором климатских промена које је наводно изазвао човек); курс смањења потрошње (наравно, ово се не односи на светску елиту и Шваба лично); дигитализација (читај: дигитална друштвена контрола) и роботизација; продубљивање родне равноправности; борба за ЛГБТ права, апсорпција државе(а) од стране корпорација.

Иако се чини да Шваб понавља речи о неизбежности постковид света „нове нормалности“, он наводи и опасности због којих је више него забринут: а) отпор маса; б) одлагање процеса – а све треба да се уради за кратко време (друштвени блицкриг); ц) излазак из „пројекта“ једне од три највеће земље – САД, Руске Федерације, НР Кине – то неће дозволити имплементацију плана на глобалном нивоу.

Хвалећи НСП на сва звона, Шваб одмах каже да ће ковид повећати неједнакост – социјалну, економску, политичку, психолошку, у приступу медицинским услугама. Роботизација ће погоршати положај радника, смањиће се друштвено-економски простор малих и средњих предузећа, а истовремено и држава: швабовски свет је свет свемоћи корпорација.

А у исто време, свет значајно погоршаног квалитета живота највећег дела становништва. У суштини, обердавосијанац се враћа неомалтузијанском концепту „нултог раста“ Римског клуба у новој верзији: дегроwтх („нераст“, „антираст“, „обрнути раст“); са ентузијазмом се придружује манифесту, који је у мају 2020. потписало 1.100 стручњака – присталица курса за „једнакост у смањењу квалитета привреде“. Задатак је, сматрају, стварање економије смањеног квалитета (доwнсцалинг ецономy). Шваб пише да ће нас таква економија „одвести у будућност у којој ћемо моћи да живимо боље, задовољавајући се мањим“.

Али то значи кардиналну промену принципа економског развоја савременог друштва.

Чини се да се окретање од привредног раста (гроwтх) ка нерасту (дегроwтх) претвара у мејнстрим. Магазин „Економист“ (12. 11. 2022) у чланку „Како се Запад одљубио од економског раста“ (Хоw тхе Wест Феллоут оф Лове wитх Ецономиц Гроwтх) извештава да су земље ОЕЦД-а сада отприлике упола мање фокусиране на економски раст него што су биле 1980-их. О томе сведочи пројекат Манифесто, чији програмери прикупљају информације о манифестима политичких партија у земљама ОЕЦД-а.

Наклоност политичких партија у корист раста била је јака 1960-их, опала је 1970-их, порасла на ниво близу 1960-их у 1980-им, а затим је почела да опада, и то нагло до 2021. године. Расположење против раста било је ниско у периоду 1960–1980, а затим почело нагло да расте, достигавши врхунац до 2021. године. Партијски манифести, реторика и расположења одражавају став владајућих група, које су, као што видимо, одлучиле да што више успоре привредни раст. Средство и оправдање у исто време јесте „зелена агенда“. И то упркос чињеници да многе мере за развој „зелене економије“, на пример, изградња ветроелектрана, не само да не решавају проблеме снабдевања енергијом већ уништавају природу – шуме.

Може ли пример?

Дана 21. јануара 2020. објављен је званичан одговор Владе Шкотске (број документа: ФОИ/19/02646, датум пријема: 26. 11. 2019, датум одговора: 16. 1. 2020) на захтев о количини стабала посечених за изградњу ветроелектрана на копну у Шкотској и области коју заузима ово дрвеће. У званичном одговору се наводи да је од 2000. године посечено дрвеће на површини од 6.994 ха.

Укупан број посечених стабала до јануара 2020. је 13,9 милиона. А колико је посечено у Европи у целини? Али присталице „зелене агенде“ љубазно кажу да шуме морају бити посечене ако желимо да сачувамо планету и живот на њој. А европски парламентарци се под овим изговором спремају да забране увоз кафе, чоколаде и папира – ако њихови произвођачи не документују да дрвеће није посечено. Вратимо се, међутим, Швабовим рецептима, које је он, у име својих господара, спреман да препише човечанству.

Као пример живота на најнижем нивоу, Шваб наводи Патагонију – сурови крај сиромашне земље Аргентине. „Патагонизација“ је судбина периферије и полупериферије већине света (у ствари, добиће се хаитизација и сомализација). За мањи део – „јапанизација“ (модел Јапана у оном облику у коме он постоји после страшног економског удара с краја 1990-их). И једно и друго је назадовање, деградација.

А шта Шваб пише о капитализму, о судбини тог система?

Шваб се капитализмом бави на веома оригиналан начин, правдајући курс да се средњи слој лиши власништва над материјалним факторима производње (читај: курс за уништавање средњег слоја, тј. малих и средњих предузећа) потребом да се створи највиши облик капитализма који служи свим људима – стејкхолдерима. У ствари, стејкхолдерски капитализам није само капитализам већ средство за уништавање капитализма, при томе не у интересу радног народа, како су о томе сањали Маркс и комунисти, већ у интересу уске шачице милијардера. Акционар стејкхолдер се разликује од акционара деоничара (схарехолдер) по томе што не поседује имовину, он је учесник, лице заинтересовано за функционисање овог бизниса; „споредни учесник у огромном комерцијалном пројекту“.

Колико ми је познато, Шваб и Светски економски форум нису једини правац ултраглобализма.

Заиста, Шваб и Светски економски форум у Давосу, то је једна линија разградње капитализма од стране ултраглобалиста под маском његове максималне експанзије, која се шири на све становнике планете: сви се наводно претварају у капиталисте који заправо немају ништа осим учешћа, тј. „текло низ бркове, али у уста није ушло“. Још једну, али врло сличну линију развија, са Ватиканом, „Савет за инклузивни капитализам“ који је створен у децембру 2020. године. Формални поглавар је први језуита на папском престолу Франциско, координатор и фронтмен – Лин Форестер де Ротшилд, удовица преминулог у новембру 2022. Евелина Роберта де Ротшилда, власница огромног богатства, а делом и часописа „Економист“, чланица Савета за спољне односе Краљевског института за међународне односе (КИМО) и многих других структура. Она је блиска пријатељица Хилари Клинтон и Жислен Максвел (саучесница педофила и организатор педофилских оргија за врхове власти и шоу бизниса Џефрија Епстајна, који је убијен у затвору као нежељени сведок). Како кажу, реци ми ко ти је пријатељ…

Инклузивисти свој „укључујући капитализам“ представљају као такав друштвено-економски систем који наводно не ради за капитал већ за целокупно становништво планете; сви у свету постају „укључени капиталисти“, а немају имовину, и то не само приватну већ ни личну – све је само у коришћењу: „немамо ништа, а срећни смо“. Циљ је изградња праведног инклузивног друштва (природно, како би требало да буде: „одрживи развој“, „зелена агенда“ итд.). Слоган: Пеопле, планет, принциплес оф говернмент, просперитy. Људи, планета, принципи власти, просперитет.

Укупно, структуре које стоје иза Савета имају капитализацију од 2,1 трилион долара, укупан приход од 10,5 трилиона долара, а за њих ради 200.000 људи у 163 земље. Савет води 27 стражара.

Број 27 и назив „страже“ – да ли је то случајност?

Не. Године 2007. тим предвођен Џејмсом Глатфелдерсом са Државног технолошког института у Цириху унео је податке о 37 милиона корпорација, њихових подружница и приватних инвеститора у суперкомпјутер Орбис 2007. Идентификовано је језгро од 43.060 корпорација; оно има своје језгро – 1.318 корпорација које контролишу 20% светског прихода плус поседују и контролишу уделе већине највећих корпорација (још 60% прихода). Унутар језгра – суперјезгро – налази се 147 корпорација, чији пипци покривају 1.318. Банке су 75% њих. Оне су уско повезане једни с другима и заправо чине јединствену целину. Контролишу 40% светског прихода и све главне медије. Њих 147 имају мозак – 27 корпорација, банака и фондација.

Њихови представници су 27 стражара. То су представници структура, од којих су многе умешане у непристојна, па чак и просто прљава дела (смртоносни лекови, ГМО). Па, они који раде под командом Де Ротшилда и у савезу с Ватиканом називају се стражарима из простог разлога: једна од неоглашених титула Ротшилда је „чувари Ватиканске ризнице“ (Гуардианс оф тхе Ватицан Треасуре). И, наравно, Франциско И, и Де Ротшилд, и Шваб су ватрене присталице „зеленог програма“ и универзалне обавезне вакцинације против ковида.

До почетка Новог светског поретка Шваб и инклузивисти нису давали оштре изјаве о Русији, већ напротив, а Шваб и посебно Франциско И покушавали су да играју улогу љубазног иследника. Улога злог иследника традиционално припада Британцима, и они су се поново истакли у пролеће 2020. Тада је Краљевски институт за међународне послове, познат и као Четем хаус (Цхатхам Хоусе), који је центар концептуалног развоја не само глобалне Англосфере већ и Постзапада у целини, објавио извештај „Митови и лажни концепти у споровима о Русији. Како они утичу на западну политику и шта се може учинити?“. У документу је наведено 16 тачака које се проглашавају лажним и које треба оповргнути! У ствари, формулисана је агенда за Постзапад у целини, стриктно упутство које се мора поштовати. Појава овог документа један је од важних догађаја 2022. године.

Какве су то идеје?

Ево тих лажних, према документу, идеја.

1. Русија и Запад су подједнако лоши.
2. Русија и Запад желе исто.
3. Русији је обећано да се НАТО неће ширити на исток. (Напоменућу: овде су ОНИ „лажови“. Штавише, већ су пронађени документи, при томе од самих „западњака“, који потврђују постојање таквог обећања. Плус недавна изјава једне од личности НАТО-а да сад, након почетка операције, САД и НАТО нису везани никаквим обећањима која су дали. Значи да је било обећања.)
4. Русија није у сукобу са Западом.
5. Западу није потребна нова паневропска безбедносна архитектура која ће укључивати Русију.
6. Запад треба да побољша односе с Русијом.
7. Русија има право на заштитни периметар. (Напоменућу: то значи, по њиховом мишљењу, сад га нема.)
8. Запад треба да забије клин између Русије и Кине како би ослабио њихове заједничке акције.
9. Западне односе с Русијом треба нормализовати како би се супротставило успону Кине.
10. То што буде после Путина биће боље од Путина.
Узимајући у обзир идеје које се побијају, бројеви из Четем хауса формулишу 10 императива акције:
1. Усвојити стратегију засновану на ригорозној процени емпиријских доказа, способности, намера и акција Русије.
2. Памтити да Кремљ није пријатељ Запада и да то никад неће бити.
3. Избегавати искушење великог договора с Русијом или геополитичког савеза.
4. Очекивати од Русије сурове акције.
5. Не предавати се, не уступати.
6. Сматрати да су непријатељски односи с Русијом прикладни за садашњи тренутак и диктирани реалношћу с којом се суочавамо.
7. Ставити сигурност изнад економске добити.
8. Одупрети се искушењу компромиса у области интереса и вредности зарад сарадње.
9. Припремити се за оштру реакцију Москве ради заштите интереса од стране Запада.
10. Развијати истраживања о Русији, повећати број специјалиста о Русији.

Ово последње је директно упутство за припрему за когнитивни рат. У неколико својих наступа већ сам рекао да су обавештајне и научне заједнице Англосфере појачале заједничке активности на обуци специјалиста за когнитивни рат. Тако су се ЦИА и МИ6 договорили са историјским факултетима универзитета у Дараму, Оксфорду и Кембриџу да на њиховој основи обучавају историчаре у принципијелно новим специјалностима. Реч је о „системском историчару“ (сyстем хисториан), чији је задатак да анализира друштвене системе у погледу њихове рањивости, и „истраживачком историчару“ (инвестигативе хисториан); његов задатак је да реконструише процесе, ситуације и догађаје, и то углавном на основу индиректних података. Овде је потребно подсетити и на стварање истраживачког центра и семинара у структури „Пет очију“ (савез обавештајних агенција англосаксонских земаља, пре неколико година ту су делимично примљене обавештајне агенције Немачке, Израела и Јапана) и програм ГДЕЛТ, који је преузела ЦИА.

Чиме објаснити агресивно-хистерични тон Британаца, њихово ратничко расположење?

Постоји неколико разлога. Прво, традиционална русофобија коју они развијају од 1820-их, традиционално британско непријатељство према Русији. Друго, управо Руска Федерација стоји на путу формирања британске макрозоне у посткапиталистичком свету (више у наставку). Треће, зато што Русија, са својим нуклеарним оружјем и нагласком на традиционалним вредностима – упркос недоследности низа поступака руководства Руске Федерације – објективно, самом чињеницом свог постојања, стоји на путу реализације шеме „нове нормалности од стране од стране кланова Англосфере и њихових савезника.

У вашим радовима „нову нормалност“ одређујете као биоекотехнофашизам (БЕТ-фашизам).

Наравно, реч „фашизам“ овде је употребљена не у строгом смислу речи (у строгом смислу то је било само у Мусолинијевој Италији) већ у метафоричком. У европској – и широј – светској традицији фашизам је најгоре, максимално зло, ништа горе бити не може. Не постоји реч за „горе“, осим можда „ад“, „пакао“. У ствари, нови свет и нови систем који швабоиди покушавају да наметну свету као неизбежан гори је од фашизма, гори од онога што се дешавало у Трећем рајху. Међутим, ултраглобалисти су његови наследници по правој линији: наследници нацизма – по једној линији и троцкизма – по другој. Као што је Стаљин рекао поводом троцкистичко-бухаринског блока, пођеш лево, доћи ћеш десно, пођеш десно, доћи ћеш лево: дијалектика.

БЕТ-фашизам је гори од свог „претка“ (сходно томе, Швабова књига о ковиду је гора и опаснија од Хитлеровог „Мајн Кампфа“), јер ако је Хитлер желео да створи политички нови светски поредак, швабоиди граде систем који укључује промене човекове биолошке природе. Шваб је посебно нагласио да се Четврта индустријска револуција коју је желео разликовала од прве три на следеће начине: њих је карактерисало оно што радите са светом, док је Четврта револуција оно што се ради вама; и ако примите нешто генетски измењено, онда се мења ваш идентитет бића. Како се овде не сетити да је управа компаније „Фајзер“ била принуђена да призна да је оно што је давала као вакцину заправо алат за генску терапију. И наравно, реч је о смањењу популације.

У последње време, апетит ултраглобалиста за смањењем становништва расте. Док се о 1–2 милијарде људи раније говорило као о жељеном броју, сад се све више наводи 500 милиона. На пример, Џејн Гудол, познати приматолог (проучавала је друштвени живот и интелигенцију шимпанзи у Националном парку Гомбе Стрим у Танзанији скоро пола века), недавно је изјавила да би оптимална популација планете била онаква каква је била пре 500 година. Тада је популација Земље износила 491 милион људи.

И уосталом, Гудолова није само баба полудела од дуготрајне комуникације са мајмунима већ важна јавна личност – мировни амбасадор УН, почасни члан Савета светске будућности, за коју она и планира 500 милиона становника. И није у овом случају битно да ли је ултраглобалисти користе као корисног идиота или је то њено злокобно убеђење о потреби да се одстрели и пресели око 92–93% становника планете, важно је да је број објављен.

Иначе, ова цифра граничне популације планете потпуно се поклапа са оном која је забележена на такозваним таблицама Џорџије. Да подсетим, реч је о споменику од гранита (висина – 6 м, тежина – 119 тона), постављеном 1980. године у округу Елберт (САД, Џорџија) од стране локалне фирме по наруџбини инкогнито клијента. На плочама се налазе натписи на осам савремених и четири древна језика. Садржај натписа је будућност човечанства, укључујући и то да његова бројност не би требало да пређе 500 милиона. Године 2022. непознати људи су дигли у ваздух једну од плоча, истог дана власти су уклониле остале.

Извор:
WEBTRIBUNE