Да ли су Руси сломили украјинску војску?

Пише: Игор Дамјановић

За мећаве и олује које су на прелазу из јесени у зиму захватиле непрегледно пространство од Санкт Петербурга до Одесе, поједници ће рећи да нису виђене за последњих 8 деценија, још од 1941. године када је „генерал мраз“ захуктале Гудеријанове тенкове зауставио у предграђу Москве. Да ли је ово најсуровија зима питање је за метеролошке хроничаре. Ипак, лично могу да посвједочим да толику количну бијелог покривача, са којом на крај тешко излазе и московске комуналне службе, чији возни парк броји 12.000 специјализованих возила за чишћење снијега, нисам видио раније.  

Ситуација у Украјини је још драстичина, гдје је како тврди тамошње Министарство унутрашњих послова до сриједе у снијежној олуји живот изгубило 12 људи. Прије 82 године оштра зима ишла је на руку браниоцима Москве, док је сада питање којој од двије зараћене стране погодује. Линија фронта се протеже преко 1000 км, а обје сукобљене стране покушавале су да нападну на различитим правцима. Климатске прилике су стабилније у Доњецку и околини, гдје ће први мраз по прогнози наступити тек за 10-ак дана. Руска армија наставила је са оперативним опкољавањем Авдејевке, до 2014. индустријског градића који је гравитирао ка Доњецку.

У Авдејевци је украјинско командовање груписало најбоље јединице и пуних 8 година градило мрежу бетонских роовова и утврђења, коју у жаргону руски медији назвали „украјинска линија Мажино“. За претходних 21 мјесец тоталног рата најбоље украјинске јединице су се трошиле и по потреби пребацивле на друге правце, гдје су борбена дејства била активнија. Новоформиране јединице које су им дошли на смјену и мобилисани војници на попуну чини се нису ни приближно мотивисани као прва постава бори до краја.

То нам показује релативно лако напуштање авдејевске индустријске зоне, али и мјеста Хромово гдје у мају након заузимања Бахмута стала Вагнер група. Од Доњецка до Бахмута ваздушне линије је тек неких 60-ак километара и на том невеликом простору судариле су се стотине хиљада војника. На овом правцу украјнска армија је покушала почетком љета изврши углавном неуспјешни контраофанзиву и сада је принуђена да се повлачи и из оних мјеста гдје су прољетос зауставили Вагнер. Прије неких 15-ак дана обишао сам руске војнике на бахмутском правцу. Већина са којима сам разговарао били су руски грађани мобилисани прошле године. Најпричљивија од свих је била посада хаубице Д-30 – Калашњиков артиљерије како ће вам у рећи жаргону они који су на њему прошли војну службу.

Момци у овом одељењу долазе из разних крајева Крима, Санкт Петербурга, Њижњег Новгорода и далеког сјевера. Морал и борбени дух им је висок, али не крију да желе што прије наступи мир и врате се својој дјеци, супругама и родитељима. Упркос што је код одређених војних аналитичара постојала скепса у борбену способност руских мобилисаних војника, ови момци не само да су оправдали очекивања одбијањем украјинске контраовазиве на бахмутском правцу, већ су заузимањем Хромова показали да су спремни да наставе тамо гдје је у мају стао Вагнер.

На Авдејевском правцу, боравио сам често током претходних годину и по дана. Тамо је структура јединица другачија од оне које сам затекао под Бахмутом, Херсонској и Запорожској области. Већина  на Авдејевском правцу су локални момци из Доњецка и сусједних градова Макејевке, Харциска, Јанакијева, Дебаљцева, Шатхјорска… У неколико наврата срео сам и војнике из Славјанска, који свој родни град напустили заједно са Игором Стрелковим у јуну 2014. Дакле у јединицама у Доњецку има и прекљених ратника који су под оружјем ево десета година, али и оних који су први пут мобилисани почетком прошле године. Прије 20-ак дана пришли смо на мање од 2 киломентра авдејевској Кокс-хемијској фабрици. Одатле украјинска армија и даље пружа жилав отпор и многи ову фабрику већ сада пореде са мариупољским Азовстаљом.

На Запорожју гдје је украјинска армија прољетос без успјеха покушала велику контраофанзиву пао је озбиљнији снијег. Неколико дана прије почетка тих дугонајављиваних украјинских операција разговарао сам са од Кремља именованим губенратором Запорожске области Јевгенијем Балицким. Овај харизматични политичар, депутат Врховне раде у два сазива, тада је дословно рекао: «Само би лудак покушао да нападне линије одбране. Можда су неке шансе имали прошле јесени, али сада је ситуација другачија. Ово вам говорим као некадашњи украјински официр који је у мисијама УНПРОФОР служио и код вас».

Колико су биле наивне процјене украјинске обавјештајне процјене можда најбоље илуструје и свједочанство Миколе Мељника, командира чете у 47. бригади Оружаних снага Украјине, који је током борби на Запорожју изгубио ногу: «Очекивали смо ће се Руси разбјежати чим виде Бредлије и Леопарде». Бредлији и Леопарди-2 показало се да су једнако рањиви на мине, дронове, системе Корнет и посебно ракете из Хеликоптера Ка-52, као и стара совјетска техника. Једина предност је била што су војници у њима имају више шансе да преживе у случају директног погодка.

Последњих дана у Москви се све отвореније говори о формирању Афричког корпуса у оквиру регуларне руске војске. Формирање овакве јединице захтијева ангажовање некоколико десетина хиљада врхунских војника. У спекулацијама о скором распоређивању руских војника на «Црном континенту најдаље је отишао портал Афричка иницијатива, који наводи да би руска војска за почетак требала да буде распоређена у Малију, Буркини Фасо и Централно-афричкој републици. Тврде да би на челу Афричког корпуса могао да се нађе нама добро познати генерал Јунусбек Јевкуров, који је у јуну 1999. заузео аеродром Слатину. Он се тренутно налази на функцији замјеника министра одбране. У августу је посјетио Либију, а у септембру Буркину Фасо и Мали, гдје се поред локалних званичника срео и са министром одбране Нигера Салифом Модијем. Крајем јула у Нигеру је након свргавања предсједника Мохамеда Базума успостављена војна хунта.

Ако се спекулације о руском војном присуству покажу тачним то би значило да читав корпус врхунски обучених војника није неопходан на 1000 км дугом фронту, што би даље имплицирало да Русија потпуно контролише ситуацију у рату са Украјином, односно да је постизање примирја, или можда чак свеобухватног мировног споразума ближе него икада раније.

Извор:
ИН4С