Шта се крије иза спора Венецуеле и Гвајане?

Пише: Алекса Пауновић

Прашума, злато, нафта и британски империјализам…

Слабо насељен али ресурсима богат регион на граници Венецуеле и Гвајане последњих недеља се нашао у центру пажње светске јавности – а за све је крив један немачки истраживач и једна (не баш непристрасна) арбитражна комисија која је пре више од века спречила рат Британије и Америке

“Сада ћемо да вратимо Есекибо”, поручио је председник Венецуеле Николас Мадуро након референдума у тој земљи на ком је, према наводима власти, 95 одсто гласача подржало предлог о “повратку” тог дела суседне Гвајане под јурисдикцију Каракаса.

“Ваша одлука нам даје снажан импулс. Да, сада ћемо повратити историјска права Венецуеле у Гвајани Есекибу”, додао је он.

Према наводима власти, на референдуму гласало 10,5 од око 20 милиона уписаних гласача, што су поједини посматрачи оспорили тврдећи да је на биралиштима виђено осетно мање људи него на ранијим гласањима.

Рајко Петровић са Института за европске студије за РТ Балкан каже да је референдум несумњиво пропагандни потез власти у Каракасу, али и да већина Есекибо сматра делом Венецуеле.

“Венецуелу чекају председнички избори, а Мадуро ће имати проблема да одржи власт, пошто се опозиција ујединила и има подршку САД и Запада. С друге стране, воља Венецуеланаца коју су јасно исказали је недвосмислена. Нема сумње да већина сматра Есекибо делом своје територије која је неправедно отета, као и да Мадуро ужива подршку за повратак те територије”, објашњава он.

Мадуро и представници власти су током кампање више пута нагласили да ће резултати референдума бити обавезујући, али нису нагласили шта би то тачно могло да значи: Војну интервенцију, наставак преговора или је једноставно реч о блефу, наводи бразилски лист “Глобо”.

“Питање је да ли ће се Мадуро одлучити на војни потез. Венецуела је респектабилна војна сила, а јуче смо видели да границу Гвајане брани свега неколико десетина војника. С друге стане, Гвајана је чланица Комонвелта, блиска Западу. Ту је наравно и Бразил, који би могао да реагује и поред чињенице да постоје блиски лични односи њиховог председника Луле и Мадура”, наглашава Петровић.

Иако је реч о спору старом више од два века, он је актуелизован након што је 2015. године у Гвајани откривена значајна количина нафте, која је ту малу и до тог тренутка неразвијену државу претворила у једну од најбрже растућих економија на свету.

БДП по глави становника те земље је, према подацима ММФ-а, у последњих седам година порастао чак шест пута и сада износи 60.000 долара, те се Гвајана данас налази испред земаља попут Финске, Француске, али и свог некадашњег колонизатора Велике Британије.

Значајан део природног богатства Гвајане налази се управо у Есекибу – региону који покрива око две трећине читаве земље, али у ком живи тек једна шестина популације.

Есекибо – поприште првог сукоба САД и Британије

Британија је простор данашње Гвајане добила у споразуму са Холандијом из 1814, док је у суседној Венецуели буктао рат за независност од Шпаније. Ипак, граница две територије, која се налазила дубоко у неприступачној и слабо насељеној прашуми, никада није била прецизно утврђена.

Како би решили тај проблем, Британци су средином 30-их година 19. века ангажовали немачког природњака и истраживача Роберта Шомбруга да одреди границу. Он је то и учинио повлачењем тзв. Шомбургове линије, која је Британској Гвајани малтене преко ноћи “дописала” додатних 77.000 квадратних километара – што је упоредиво са површином данашње Чешке.

Венецуела је оспорила Шомбургове закључке, тврдећи да се њена територија простире све до реке Есекибо – која се налазила у срцу Британске Гвајане. Откриће злата у спорној области додатно је подгрејало тензије и подстакло Британце да поново своје захтеве прошире на још око 80.000 квадратних километара.

Венецуела је 1876. године коначно затражила помоћ од Сједињених Држава, позивајући се на Монроову доктрину – којом се сваки покушај европског империјализма у Западној хемисфери дефинише као претња по америчке интересе.

Американци, ипак, нису показали превише интересовања за предузимање конкретних акција до 1895, када је администрација тадашњег председника Гровера Кливленда од Британаца затражила да прихвати међународну арбитражу.

Британски премијер и један од најпознатијих заговорника империје Лорд Салзбери је тај захтев у први мах одбио уз тврдњу да Монроова доктрина не представља међународно право, па су се две силе нашле на ивици отвореног сукоба.

Међутим, пошто ниједна страна није била спремна за већу ескалацију, криза је разрешена пристанком Лондона на амерички захтев.

Америчко повлачење

Вашингтон и Каракас су у први мах то протумачили као велику победу. Ипак, иако су одбацили накнадна британска ширења, арбитражна комисија из 1899. је помало неочекивано прихватила Шомбургову линију као границу две територије, чиме је успостављена граница која постоји и данас.

Венецуеланска криза из 1895. године се често наводи као један од првих примера америчког “показивања мишића” у сукобу са неком европском силом, који ће неколико година касније кулминирати Шпанско-америчким ратом и анексијом Кубе, Порторика и Филипина.

Ипак, у Венецуели су се након окончања арбитраже осетили издано – оптужујући Американце да су их препустили саме себи чим су постигли сопствени циљ.

Каракас је своје незадовољство пресудом у први мах потиснуо, али је та тема поново актуелизована почетком шездесетих, када је процес деколонизације ухватио маха. Венецуела је одлуку арбитраже поново оспорила, чиме је започела још једна рунда преговора две стране.

Они су кулминирали споразумом из 1966, који је потписан свега неколико месеци пре него што је Гвајана стекла независност од Британије. Тим споразумом, који је протумачен као привремени, две стране су се договориле да ће спорна територија остати под надлежношћу Гвајане док се не постигне коначни договор.

Ипак, Гвајана је након стицања независности критиковала споразум из 1966, тврдећи да је њиме поново отворено питање граница које су они сматрали окончаним. Ниједан накнадни покушај постизања трајног споразума није уродио плодом.

Грађани Венецуеле великом већином гласали за припајање дела спорне територије

Гласачи у Венецуели су на референдуму подржали предлог владе председника Николаса Мадура да захтевају суверенитет над делом суседне Гвајане који је богат нафтом и минералима. Предлог је подржало око 95 одсто грађана који су изашли на гласање, преноси Би-Би-Си.

Изборна комисија је објавила да је на референдум изашло око 10,5 милиона гласача од око 20 милиона који су имали право гласа.

Венецуела већ дуго тврди да је провинција Есекибо, која покрива око две трећине суседне Гвајане, украдена када је граница цртана пре више од сто година, а Гвајана сматра да је референдум корак ка анексији.

Грађани су гласали о предлогу да се спорна провинција прогласи делом Венецуеле, да се локалном становништву додели венецуеланско држављанство и да се одбаци јурисдикција Међународном суду правде у решавању тог спора.

Званични Каракас тврди да је спорни регион део Венецуеле од стицања независности од Шпаније пре 200 година, али Гвајана узвраћа да је та територија, крајем 19. века додељена тадашњој Британској Гвајани.

Спор око територије Есекибо се поново разбуктао 2015. године након открића нафте у мору надомак обала ове територије.

Председник Венецуеле Николас Мадуро поздравио је резултате референдума као “убедљиву победу присталица припајања Есекиба Венецуели”.

Ова област површине 159.500 квадратних километара чини две трећине територије територије Гвајана и у њој живи око шестина становништва Гвајане.

Пресудом међународног арбитражног суда из 1899. године та територија је додељена Великој Британији, која је у то време била колонијална сила у Гвајани, али последњих деценија венецуеланске власти упозоравале да је та пресуда била неправедна.

Године 1966. када је Гвајана стекла независност, Велика Британија и Венецуела су се сложиле да се формира комисија састављена од представника Гвајане и Венецуеле која ће поново размотрити тај територијални спор, али шест деценија касније решење није постигнуто.

Референдум је уследио након што је амерички нафтни гигант “Ексон Мобил” 2015. године открио нафту у водама код обале Есекиба.

Међународни суд правде (МСП) је Венецуели наредио да не предузима никакве радње које би промениле контролу Гвајане над Есекибом, али судије нису изричито забраниле званичницима да спроведу недељни референдум.

Гвајана је затражила од суда да нареди Венецуели да обустави делове гласања.

Иако су практичне и правне последице референдума и даље нејасне, у коментарима који објашњавају пресуду од петка, председница МСП-а Џоан Донохју рекла је да изјаве владе Венецуеле сугеришу да она “предузима кораке у циљу стицања контроле над територијом која је у спору и управљања њоме”.

“Даље, венецуелански војни званичници објавили су да Венецуела предузима конкретне мере за изградњу аеродромске писте која ће служити као ‘логистичка тачка подршке за интегрални развој Есекиба’”, рекла је она.

Извор:
ИЗМЕЂУ СНА И ЈАВЕ