Писмо из маминог детињства

Чудесна исцељења молитвама светих Божијих угодника, стиче се утисак, сасвим неправедно носе назив – чудесна. Пре би се могло рећи да су такви догађаји посве нормални, ако их осмотримо из перспективе љубави Божије и оних који су том љубављу испунили своје постојање. Зато је наше обраћање њима за помоћ потпуно легитимно а њихов одзив на наше вапаје сасвим логичан.

Од кад зна за себе моја мајка је непрестано имала главобољу. Разлика је била у томе што ју је некад глава болела јаче, а некад слабије, тада се бол скоро није ни осећао. Стога се нисам ни изненадио када ме је за време мог следећег доласка кући сестра дочекала на прагу дома речима:

– Мама има јаку главобољу, не може чак ни да устане да те дочека.

– Ја ћу је сада лечити! – изјавио сам са неким уверењем које се однекуд појавило.

Ја сам код себе стварно имао посебан лек.

Недуго пре тога у јулу, августу 2000. године са Свете Горе Атонске донели су у Москву главу светог великомученика и исцелитеља Пантелејмона. Ред у храму Христа Спаситеља је био огроман, јер је до повратка светиња на Атон из Русије остало неколико дана. Људи су стајали по 10-12 сати укључујући и ноћ. Дошао сам у храм након посла, око седам сати увече. Нашао сам крај реда негде на обали, узео сам акатист светом великомученику и исцелитељу Пантелејмону и почео да читам.

Пријатно су ме изненадили православни људи који су у реду стајали пристојно, молитвено, фокусирајући се на своје мисли. Скоро да разговора није ни било. Искрено, једна жена је стварно признала:

– Ја већ трећи пут стојим…

– Зар два пута нисте успели престојати до краја? – Саосећајно је упитала комшиница.

– Успела сам. Али нисам стајала оба пута. Први пут сам успела да прођем без реда, а други пут су ме пропустили познаници. И у сну ми се јави Пантелејмон Исцелитељ и каже: „А ти код мене још ни једном ниси била!“ Пробудила сам се, сан је нестао, обукла се и кренула овамо. Ево, стојим. Шта ви мислите, да ли свети Пантелејмон тражи нешто од мене?

Тек ујутру смо успели да дођемо до светиње. На излазу из храма свима су нам делили уље освећено на моштима великомученика и исцелитеља у кесицама. Било га је веома мало, не више од три – четири милилитра.

– Ох, а како да га искористим кад га има тако мало? Ни са ким не могу да га поделим! – Зачуђено сам питао монаха који је делио кесице.
– Разблажите га са другим уљем. Најбоље са јелеосвећења. Вероватно имате код куће.
„Имам“ – помислих.

Код куће сам у кесицу додао уље, а затим га поделио на два дела и половину одлио у другу кесицу. Оставивши кофер на трему, узех са собом само кесицу са уљем од главе исцелитеља Пантелејмона и кренух у собу у којој је лежала мама.

– Ох, сине, толико ме боли глава да не видим ништа пред собом! – уместо поздрава пожалила ми се мајка.
– Сада ћу Вас излечити! – самоуверено сам изјавио и помислио: „Не ја, наравно, него исцелитељ Пантелејмон…“

Отворио сам кесицу. Спустио сам у уље чист крај шибице (ништа друго нисам имао при руци), прочитао „Оче наш…“ и закрстио чело мајке. Последице ме и даље одушевљавају, иако је прошло скоро двадесет година. Потпуно неочекивано за мајку, а још више за мене, из њеног носа је избила потпуно црна крв! Црна као смола! Мама се подигла, а ја сам само успео да подметнем длан да крв не би натопила постељу и викнух сестри:

– Брзо донеси неку посуду!

Сестра је донела посуду, помогла мами да седне на крај кревета, а црна крв је само текла попуњавајући дно широке посуде. И одједном, исто тако неочекивано као што је и почео, излив крви је престао. А на врх црне течне масе су пале три јарко црвене капи крви не мешајући се са њом.

Гледали смо их са чуђењем. Мама је померила главу на једну страну, па на другу и осмехнула се:

– Не боли!

Чинило ми се да је њу то изненадило више него црна крв у посуди.

– Ох сине, излечио си ме!

– Нисам ја мама, него свети исцелитељ Пантелејмон! – напокон сам пољубио своју маму.

– Он Вам је посебно послао уље ради исцељења, јер сте у детињству, како сте нам и причали, у храму волели да украшавате његову икону цвећем пред празнике. Ето вам и поздрав из вашег детињства.

Изненађујуће је и то што маму више никад није болела глава.

Александар Ужанков
Са руског Јелена Павловић
Извор: pravoslavie.ru

Извор:
ПРИЈАТЕЉ БОЖИЈИ