Израел и нуклеарно оружје: Шта знамо, а шта не (ГРАФИКА)

Постојање израелског нуклеарног програма је већ деценијама својеврсна „јавна тајна“, а стручњаци процењују да Јерусалим располаже са 90-ак бојевих глава. Израелски званичници то нити потврђују, нити негирају

Израелски министар из редова радикалне националистичке партије Јеврејска моћ Амихај Елијаху изазвао је праву буру изјавивши пре неколико дана да би бацање нуклеарне бомбе на Појас Газе било „један од начина“ да се оконча сукоб са Хамасом.

Елијаху је у истом интервјуу изјавио да „у Гази не постоје невини цивили„, као и да би становници те енклаве требало да „оду у Ирску, или пустињу“, односно да би „чудовишта сама требало да пронађу решење“.

Елијахуове изјаве су наишле на готово једногласну осуду, како у Израелу тако и у иностранству. Њега су критиковали министри Бени Ганц и Јоав Галант, док је опозициони лидер Јаир Лапид рекао да је Елијахува изјава „ужасавајућа и ненормална“ и тражио је његову оставку.

Изјаву израелског министра осудио је и премијер Бењамин Нетанијаху, док је влада објавила да ће он бити суспендован на неодређено време.

Елијаху се бранио тврдећи да је изјава била „очигледно метафоричка„, али је она у центар пажње поново вратила једно од најконтроверзнијих питања у вези са једном он најконтроверзнијих држава на свету – (не)постојање израелског нуклеарног оружја.

Оштре реакције дошле су и из иностранства, па је тако ирански министар спољних послова Хосеин Амир-Абдолахијан позвао је Савет безбедности УН и Међународну агенцију за нуклеарну енергију (ИАЕА) да предузму хитне мере које би довеле до денуклеаризације Израела.

Изјаву израелског министра у којој се индиректно признаје да Јеврејска држава поседује нуклеарно оружје коментарисала је и портпаролка руског Министарства спољних послова Марија Захарова, која је рекла да она „отвара многа питања“.

Израелски нуклеарни програм – већ шест деценија обавијен велом мистерије

Израелски нуклеарни програм је нека врста „јавне тајне„: Иако власти у Јерусалиму никада нису признале да поседују нуклеарно наоружање, они то нису ни експлицитно негирали, а стручњаци се слажу да Израел њиме располаже највероватније од средине шездесетих година.

Таква политика често се назива „нуклеарном неодређеношћу“, а њена сврха је двојака: С једне стране, Израел поседује уверљив механизам одвраћања непријатељских арапских земаља – а од 1979. и Ирана – док с друге оставља себи могућност да избегава обавезе које поседују „препознате“ нуклеарне силе попут САД, Русије, Француске, Велике Британије и Кине, пре свега када је реч о надзору нуклеарног оружја.

Према подацима Међународног стокхолмског института за истраживање мира, Израел располаже са око 80-90 комада плутонијумског нуклеарног оружја, од којих је око 30 авионских бомби, док око 50 њих носе балистичке ракете средњег домета „џерико 2“. Углавном су распоређене у околини Јерусалима. Процењује се и да Израел располаже са количинама плутонијума довољним за производњу још 120-200 нуклеарних бојевих глава.

Историјат израелског нуклеарног програма

Израел је потписао Свеобухватни споразум о забрани нуклеарних проба (ЦБТБ) 1996. године, али га никада није ратификовао. Тел Авив, такође, не прихвата никакав надзор ИЕИА, због чега се често налази на удару критика.

Генерална скупштина Уједињених нација је у децембру 2014. године великом већином одобрила резолуцију о ризицима нуклеарне пролиферације на Блиском истоку, која је позвала Израел да се одрекне нуклеарног оружја, да приступи Уговору о неширењу нуклеарног оружја из 1968. „без даљег одлагања“ и стави сва своја нуклеарна постројења под свеобухватне заштитне мере ИАЕА.

Како наводи Центар за контролу наоружања и непролиферацију, плутонијум коришћен за производњу израелског нуклеарног оружја највероватније је произведен у реактору развијеном уз помоћ Француске. Реактор ИРР-2 се налази у Центру за нуклеарна истраживања Негев у граду Димони – установи која је отворена 1963. године, у којој је највероватније произведена прва израелска нуклеарна бомба 1966. или 1967. године, иако те тврдње никада нису званично потврђене.

Декласификовани амерички документи показују да су САД убеђене да Израел располаже нуклеарним оружјем најраније од 1975. године. Постојање „тајног“ израелског нуклеарног програма до данас представља једну од кључних тачака спотицања на путу ка успостављању зоне без оружја за масовно уништење на Блиском истоку, која је предложена још 1995. године.

Још један значајан аспект израелске нуклеарне стратегије чини и тзв. Бегинова доктрина – названа по некадашњем премијеру Менахему Бегину – која је усредсређена на спровођење превентивних напада против других земаља у региону које су покушале да развију нуклеарно и друго оружје за масовно уништење.

Најпознатији пример те доктрине представља операција Опера из 1981. године, када је израелска авијација уништила ирачки нуклеарни реактор Осирак, која је наишла на оштре међународне критике али је истовремено одиграла кључну улогу у спречавању режима Садама Хусеина да развије нуклеарну технологију.

Израел је сличан напад спровео и против Сирије 2007. године, док Ираноптужује израелске службе да стоје иза серије атентата на иранске научнике које раде на њиховом нуклеарном програму.

Делимично и због своје тајновитости, Израел нема добру репутацију када је реч о поштовању протокола о нуклеарној безбедности, а град Димона, у ком се налази највећи израелски центар за истраживање нуклеарне технологије, последњих недеља се нашао на удару напада Хамаса.

Извор:
РТ