Тој ти викам! О овоме би требало да се прича: Шта још српска деца бране на Косову и Метохији

Деца на Косову и Метохији последње три године такмиче се у призренско–тимочком дијалекту. Они за разлику од вршњака у другим крајевима Србије, својим дијалектом – и пишу. То није пуки хир наставника и професора српског окупљених у Удружењу за српски језик и књижевност „Старо Косово“. Они поручују: Тој ти викам, језик је чувар народа!

Јована Ковачевић из Коретишта у Косовском Поморављу има 15 година, од септембра седи у клупи Медицинске школе, а пред крај школске године у Основној школи „Бора Станковић“ по други пут се пријавила на конкурс и писала призренско–тимочким дијалектом. Оба пута је победила.

О Косову које сјаји

Када читате или слушате како Јована рецитује свој рад, тешко је поверовати да је дело некога ко иде у осми разред. На свега неколико страна описала је историју Срба на Косову и Метохији, сву његову лепоту, манастире, а посебно се осврнула на људе, њихову веру и снагу. Неко ће у овом раду видети и политичку поруку, а Јована само скромно каже:

„Живим на Косову и Метохији, то ме је навело да прикажем колико је оно генерално важно за српски народ. Колико Косово сјаји. Има пуно манастира. О томе би требало да се прича“.

А када се прича на призренско–тимочком дијалекту, он има посебну лепоту и моћ, јер Јованин дијалекат лична је карта њеног народа.

Лауреаткиња додаје да, колико год да се њени родитељи труде да причају књижевним језиком, и у кући говоре тим динамичним, прелепим дијалектом, то је каже, неизбежно.

„Ми живимо у таквој средини, људи око нас причају призренско–тимочким дијалектом. Са професорима у школи трудимо се да причамо књижевним језиком, али понека реч „испадне“, јер и међусобно, више причамо дијалектом“.

Има и професора који их понекад опомену, али и оних који подстичу неговање „домаћег“, локалног говора, односно дијалекта.

Језик, чувар националног идентитета

Друштво за српски језик и књижевност „Старо Косово“ основано је 2019. године. Окупља наставнике, професоре, ученике, све који брину о очувању српског језика јужно од Ибра. Чланови су из Сиринићке жупе, Косовског Поморавља и Грачанице.

Прво су се окупили ради унапређења наставе, али су сватили да активности могу да буду шире, јер, рад на заштити језика, рад је на заштити националног идентитета Срба на Косову и Метохији.

„Многи светски језици заштитили су своје дијалекте као део нематеријалне културне баштине, комшије Македонци су то урадили пре неколико година. Код нас је то још задатак који чека дијалектологе, стручњаке за језик свих профила, све који су заинтересовани за очување дијалеката у српском језику“, каже Душанка Илић, потпредседница Удружења.

Она додаје да дијалектом којим је писала Јована није било популарно говорити, осим у хумористичким емисијама, где је био подвргнути изругивању.

Највећи број чланова Удружења је са простора на коме се њиме говори, схватили су да се деца много лепше и тачније изражавају на свом дијалекту, дали су им прилику и да пишу.

„Уопште нисмо одступали од језичке норме, коју нам је половином 19. века прописао Вук Стефановић Караџић, деца су добила прилику да – пишу као што говоре“.

Тој ти викам – до САНУ

На првом конкурсу 2021. године, тражили су од ученика да саставе приче на дијалекту, по свом избору, нису одредили ни тему. Стигли су феноменални радови основаца и средњошколаца, који су стигли и до Српске академије наука и уметности.

„Захваљујући подршци Института за српски језик САНУ, успели смо да објавимо зборник ученичких радова са првог конкурса, „Тој ти викам“. Објављени су награђени радови, по три најбоља из основне и средње школе и још неколико радова који су били при врху те листе“, каже с поносом Илићева.

Реч је о радовима деце са целе територије Косова и Метохије, а било их је неколико и из Врања, које такође говори призренско – тимочким дијалектом.

Овај професор српског језика и књижевности истиче да се тако дијалекат чува као жив језик, а не када се бележи кроз разговоре са старијим људима, са којима нестаје.

„Деца су та на којима остаје дијалекат, он се чува једино употребом, а бележење, чиме се баве наши научници, што је за сваку похвалу, јесте један од начина да се сачува само сећање на тај језик, али не и да се сачува језик као такав, говор као такав. Доказали смо и да дијалекат живи“, каже Илићева.

Писање и музика као испуњење

У Удружењу „Старо Косово“, нису само они којима је српски језик професија, већ сви којима је српски љубав, ту су историчари, психолози, музичари. Почасни чланови су проф др Софија Милорадовић, директор Института за српски језик и проф др Радивоје Младеновић, угледни дијалектолог који и у пензији проучава овај говор.

Поред тога што сјајно пише, победница овогодишњег конкурса и свира. Упоредо са Средњом медицинском школом у Шилову, иде и у Средњу музичку школу која се налази у селу Станишор, свира клавир.

>Све стиже, јер из свог Коретишта, као и други ђаци у Косовском поморављу, има организован превоз до обе школе. На крају разговора питали смо је и како се тако сјајан писац одлучи за медицинску школу.

„Од малена сам желела да се бавим тиме, ако наставим са медицином, писање, као и музика могу да буду хоби и начин испуњења“, каже Јована Ковачевић, трудећи се да говори књижевним језиком, али са нежном мелодијом свог дијалекта.

Како звучи њен победнички рад можете чути захваљујући љубазности колега из РТВ Пулс, који су је снимили за Спутњик.

Извор:
ПОКРЕТ ЗА ОДБРАНУ КОСОВА И МЕТОХИЈЕ