Љубав се није уплашила смрти. Непознати подвиг генерала Татишчева

vojnik ilija

Напомена: Поштовани читаоци, љубазношћу превдиоца Вашој пажњи нудимо текст о једном истинском православном витезу, генералу Иљи Татишчеву, који је по цену свог живота остао веран Светом Цару Николају II коме је дао заклетву. Мало је познато да је овај витез 1915. године био у посети Србији и србском краљу уручио највећи орден Руске Империје у име Цара Николаја, о чему је Саборник писао пре шест година, видети ОВДЕ… О томе се говори и у књизи руског амбсадора Трубецког „Рат на Балкану 1914-1917“. Титославија је све чинила да се затру братске руско-србске везе али оне се и после стотину година откривају…

   †   †   †

Генерал Иља Леонидович Татишчев је познат пре свега по томе што се 1918. г. добровољно упутио у Тобољск заједно са Царском породицом и верно јој служио до самог свог краја (он је стрељан од бољшевика у Јекатеринбургу, јуна 1918. године). Но, поред овог последњег подвига, у животу генерала Татишчева, човека истински племените природе, било је и других мало познатих или уопште непознатих подвига. Један од њих је и помоћ братском народу Србије за време смртоносних епидемија. О овом подвигу Иље Татишчева говори се у новим материјалима, које су недавно пронашле сестре нашег манастира (Александро-Невски Ново-Тихвински манастир у Јекатеринбургу – прим. прев.).

„Човек дирљиве доброте“

У животу ништа није случајно. Генерал Татишчев, који се добровољно и радо упутио у затвор са збаченим с престола Царем, није учинио овај подвиг по тренутном надахнућу. Сав његов живот је био подвиг. Он је увек носио са собом Јеванђеље и знао га напамет. Пријатељи су звали генерала Татишчева „златном рибицом“ због сталне спремности да испуни жеље ближњих. Једном се он после завршетка радног дана, упутио касно увече да тражи дечијег лекара, пошто га је познаник коме се разболео син, замолио да му препоручи неког. И генерал се није умирио, док није нашао доброг педијатра.

У Иљи Леонидовичу Татишчеву су се чудесно сједињавали храброст и одлучност са необичном благошћу и кротошћу у комуникацији с људима. За њега су говорили да је „човек дирљиве доброте“, „по хришћански милостив“. У Тобољску он је био извор утехе за Царску породицу и њене ближње. Када би се чланови пратње посвађали међу собом, њему је успевало да их помири речима исказаним с љубављу: „Не треба ситничарити! Не треба ситничарити!“

Зато уопште није случајно, да је овај човек светог живота, ширио добро свуда, где год се нашао. И понекад је његово милосрђе доносило олакшање читавој земљи, као што се то догодило у Србији почетком Првог светског рата 1914 – 1915. г.

Када су браћа у опасности…

Крајем 1914. г се на Србију обрушила страшна несрећа – епидемија трбушног, пегавог и повратног тифуса. Започевши од северне Србије, где се српска војска налазила у контакту са болесним аустријским војницима, епидемија тифуса се пребацила на друге делове фронта, а затим се проширила и у дубину земље. Ускоро су започеле такође епидемије великих богиња, шарлаха, дифтерије које су достигле масовне размере, то јест захватиле су више од 400 хиљада људи из градских средина и више од 100 хиљада војника. Губици од пегавог тигуса и других болести били су тако велики, да су читаве војне јединице избациване из строја и стога повлачене с фронта. Од тифуса су умрли многи војни лекари и низ високих војних официра. Само у граду Нишу, тадашњој престоници Србије, за четири месеца је умрло више од 35 хиљада житеља.

Руски посланик у Србији кнез Григорије Трубецкој писао је у извештају министру иностраних послова Русије, Сергеју Сазонову: „Пораст ових епидемија попримио је у последње време отворено претећи карактер. Потпуни недостатак простора, оскудност резерви хране и крајње поскупљење предмета прве помоћи услед недостатка завоја, немогући санитарни услови, гомилање заробљеника, од којих су се многи предавали као болесни и крајње изнурени, све ово је створило погодну основу за брзо ширење болести. За борбу против њих влада се показала потпуно немоћна. Недостатак лекара и болничара, и поврх тога се разматрају мере изолације болесника од још здравих. Војни заробљеници се смештају у коњушнице. На слами се ваљају умирући, а поред њих су већ укочени лешеви. И ту се смештају још не оболели људи, који слободно лутају улицама, разносећи свуда заразу“.

Управо у те трагичне дане је генерал Татишчев био упућен од Цара Николаја II у Србију. Да био ободрио браћу Србе, руски Цар је одлучио да уручи почасне награде официрима и нижим старешинама савезничких армија Србије и Црне Горе, који су се посебно истакли у борбама. И управо је било поверено генералу Иљи Татишчеву да уручи поменуте награде. Иако је посета земљи захваћеној епидемијама била опасна, генерал Татишчев се, ослањајући се у свему на вољу Божију, упутио да изврши вољу Цара. Он је кренуо у град Ниш, без обзира на то, што се тамо, по речима руског посланика «догађало нешто неописиво».

На железничкој станици града Ниша Иља Леонидовича су дочекали кнез Трубецкој, чланови руске мисије и неколико српских министара. Дошавши у престоницу (ратну), генерал Татишчев је најпре уручио српском краљу Петру даровани му од Цара орден светог Андреје Првозваног са мачевима, а престолонаследнику Александру и краљевићу Ђорђу – Георгијевске крстове. Примивши из руку генерала орденска знамења светог Андреје Првозваног, краљ је целивао звезду и поверио Иљи Татишчеву да пренесе Цару «његова осећања дубоке захвалности за изражене симпатије према његовој краљевској породици, српском народу и армији, за послана висока одликовања».

«Ж и в е л а   Р у с и ј а!»

Да би се лично уверио у истинитост извештаја о тешком стању у Србији, Иља Леонидович је у том циљу посетио поред Ниша, још неколико српских градића. Показало се да је у провинцији стање било још горе, као што је о томе и писао кнез Трубецкој: «Из провинције долазе вести, које остављају далеко за собом, оно што се догађа у Нишу. Има места, као што је на пример Ваљево, које је било окупирано једно време од Аустријанаца, где је забрањен улаз путницима, услед масовне епидемије. И вагони се јављају једним од највећих извора ширења заразе…»

Генерал Татишчев је међутим неустрашиво наставио путовање. Са пута је он писао Цару: «Пловио сам по Дунаву до Прахова, где ме је очекивао ванредни српски воз и два српска официра. На путу се воз зауставио у градићу Неготин; ја и моји пратиоци смо сели у припремљене за нас екипаже и тако пошли кроз улице, које су украшене руским и српским заставама…На улици је било много народа, који је поздрављао посланика Вашег царског величанства усклицима: «Живела Русија!» Уопште, од тренутка мога ступања на српско тле, ја сам видео само изразе љубави и захвалности храброг српског народа Вашем царском величанству и Русији за помоћ, која му се сада указује.»

Љубав се није уплашила смрти

Иља Леонидович је могао брзо да напусти Србију и отпутује са наградама у Црну Гору. Међутим, добивши вести, да се на двору црногорског краља воде тајни преговори са Аустријанцима, он је одустао од пута, и остао у Србији (под изговором «болести») и провео у земљи цео месец. За то време је он помогао руској мисији да организује рад у борби са епидемијом. Управо у време његовог боравка у Србији руски посланик кнез Трубецкој је написао подробан извештај Цару о ситуацији у земљи. На основу тог извештаја Цар је усвојио резолуцију, да је Србији неопходна помоћ.

Генерал Татишчев се испунивши задатак Цара, вратио у јануару 1915. г у Русију. Њему је било допуштено да прими и носи даровани Српски ореден Белог Орла I степена. Извештавајући Цара о својој посети, генерал му је свакако још једном описао страшни положај браће Срба.

Управо после посете генерала Татишчева Србији и после његовог извештаја, тамо су започела активна дејства у борби са епидемијама: у Србију су били упућени лекари, лекови и друга помоћ, дошла су одељења Славјанске заједнице за доброчинства, те и санитарне мисије кнегиње Марије Константиновне Трубецкој, Московске Александровске заједнице сестара милосрђа и санитарни одред руских обитељи Свете Горе Атос. Од инфекција су се морали штити не само војници, већ и ратни заробљеници и градски житељи, за које су биле организоване бесплатна трпезарије са куваном храном и амбулантом. За пола године је кроз бесплатну медицинску мисију прошло хиљаде болесника, а сви лекови из централне руске апотеке су се издавали бесплатно.

Особеном самопожртвованошћу се одликовала кнегиња М. К. Трубецкаја, жена руског посланика. Она се није бојала да дође у Србију са својим маленим сином и лично ради у болници. По њеном залагању била је отворена руска болница, а у цркви светог Николаја на периферији Ниша основан је дом за децу, у коме су се руске медицинске сестре бринуле о 150 деце. Захваљујући добровољним прилозима, који су постојано долазили из Русије, кнегиња Трубецкаја је могла да отвори у Нишу бесплатну трпезарију са куваним јелима, а ускоро потом тамо су радиле још четири такве трпезарије. У фебруару 1915. г у Србије је из Русије дошла специјална епидемиолошка бригада, која је спровела дезинфекцију града и околине. Захваљујући свеопштим напорима у априлу 1915. г епидемија започела да јењава. Руски лекари и медицинске сестре су поднели све незгоде ратног времена и самопожртвовано испуњавали своје дужности, што је било истински подвиг.

У овом подвигу милосрђа, несумњиво, најважнију улогу је играла неравнодушност генерала Татишчева. Као човек саосећајан, он је доживео врло интимно невоље Срба и као човек близак Цару, могао му је лично саопштити све подробности несреће, после чега је и била организована масовна помоћ, у циљу спасења земље.

Свети Николај Српски је записао: «Дуг, којим је Русија обавезала српски народ 1914. године, толико је огроман, да се он не може вратити ни вековима, ни покољењима. Ово је дуг љубави, која завезаних очију иде на смрт, спасавајући ближњег свога… Љубав Руса према браћи није устукнула пред опасношћу и није се уплашила смрти».

Генерал Татишчев је прослављен од Руске Заграничне Цркве 1981. г као свети мученик војин (ратник) Илија. Надамо се, да ће се савршити његова канонизација и ради свеопштег поштовања у Руској Цркви. Он је био сахрањен на гробљу Ново-Тихвинског манастира у г. Јекатеринбургу, које су у совјетско време сравнили са земљом. Гроб генерала Татишчева се није сачувао, али су његово име и његова дела живи. Позивамо све да заказују помене за војина Илију и моле се за његову помоћ, а да у случајевима исте саопште нама преко нашег сајта.

Са руског превео: Небојша Ћосовић

Ниже прилажемо и текст на руском језику:

Любовь не убоится смерти. Неизвестный подвиг генерала Татищева

Генерал Илья Леонидович Татищев известен, прежде всего, тем, что в 1918 году добровольно отправился в Тобольск вместе с Царской семьей и верно служил ей до самой своей кончины (он был расстрелян большевиками в Екатеринбурге в июне 1918 года). Но кроме этого последнего подвига, в жизни генерала Татищева, человека подлинно рыцарской натуры, были и другие, мало известные или вовсе неизвестные подвиги. Один из них – помощь братскому народу Сербии во время смертоносных эпидемий. Об этом подвиге Ильи Татищева рассказывается в новых материалах, найденных недавно сестрами нашего монастыря.

«Человек трогательной доброты»

Всё в жизни неслучайно. Генерал Татищев, который добровольно, более того, охотно отправился под арест с низверженным Царем, совершил такой подвиг не по минутному вдохновению. Подвигом была вся его жизнь. Он всегда носил с собой Евангелие и знал его наизусть. Друзья называли генерала Татищева «золотой рыбкой» за неизменную готовность исполнять желания ближних. Однажды он после рабочего дня, поздним вечером отправился искать детского врача, поскольку его знакомый, у которого заболел сын, попросил посоветовать ему кого-нибудь. И генерал не успокоился, пока не нашел хорошего педиатра.

В Илье Леонидовиче Татищеве удивительно сочетались мужество, решимость, отвага и в то же время необыкновенная мягкость и кротость в обращении с людьми. Про него говорили, что он «человек трогательной доброты», «по-христиански милосердный». В Тобольске он был для Царской семьи и ее приближенных источником утешения. Когда члены свиты ссорились между собой, ему удавалось примирить их словами, сказанными с любовью: «Не надо мельчать! Не надо мельчать!»

Поэтому совсем неслучайно, что этот человек, по сути, святой жизни, расточал добро везде, где бы ни оказался. И порой его милосердие приносило облегчение целой стране, как это случилось в Сербии в начале Первой мировой в 1914–1915 годах.

Когда братья в опасности…

В конце 1914 года на Сербию обрушилось страшное бедствие – эпидемии брюшного, сыпного и возвратного тифа. Начавшись в Северной Сербии, где сербские войска находились в контакте с больными австрийскими солдатами, эпидемия тифа перебросилась на другие участки фронта, а потом распространилась и вглубь страны. Вскоре начались также эпидемии черной оспы, скарлатины, дифтерита.

Эпидемии приняли колоссальные масштабы. Тифом, скарлатиной и дифтеритом болели свыше 400 тысяч человек гражданского населения и свыше 100 тысяч военнослужащих. Потери от сыпного тифа и других болезней были так велики, что из строя выходили целые воинские подразделения, которые приходилось отзывать с фронта. От тифа умерли многие военные врачи и ряд крупных военачальников. Только в столице Сербии городе Ниш за 4 месяца умерло свыше 35 тысяч жителей.

Российский посланник в Сербии князь Григорий Трубецкой писал в донесении министру иностранных дел России Сергею Сазонову: «Рост этих эпидемий принял за последнее время прямо угрожающий характер. Полный недостаток помещений, скудость съестных припасов и крайнее вздорожание предметов первой необходимости вследствие недостатка перевязочных средств, наконец, невозможные санитарные условия, наконец, скопление пленных, из коих многие сдавались больными или совершенно изнуренными, все это создало благоприятную почву для быстрого распространения болезней. Для борьбы с ними правительство оказалось совершенно бессильным. Нет врачей, нет совершенно санитаров, и только теперь обсуждают меры изоляции больных от еще здоровых. Помещением для военнопленных служат конюшни. В стойлах на соломе и на полу валяются умирающие, рядом с ними уже окоченевшие трупы. Тут же помещаются еще не заболевшие люди, которые свободно гуляют по улицам, разнося всюду заразу».

Именно в эти трагические дни генерал Татищев был отправлен Императором Николаем II в Сербию. Чтобы поднять дух братьев-сербов, Российский Император решил вручить почетные награды офицерам и нижним чинам союзных армий Сербии и Черногории, особенно отличившимся в сражениях. Передать награды было поручено именно генералу Илье Татищеву. Хотя поездка в страну, охваченную эпидемиями, была опасной, генерал Татищев, полагаясь во всем на волю Божию, отправился исполнять поручение Государя. Он выехал в город Ниш несмотря на то, что там, по словам русского посла, «творилось нечто неописуемое».

На железнодорожной станции города Ниш Илья Леонидович был встречен князем Трубецким, членами русской миссии и несколькими сербскими министрами. Прибыв в столицу, генерал Татищев в первую очередь вручил сербскому королю Петру пожалованный ему Императором орден святого Андрея Первозванного с мечами, а престолонаследнику Александру и королевичу Георгию — Георгиевские кресты. Приняв из рук генерала орденские знаки святого Андрея Первозванного, король поцеловал звезду и поручил Илье Татищеву засвидетельствовать перед Императором «чувство глубокой благодарности за выраженные симпатии к его королевскому семейству, сербскому народу и армии, и за посланные высокие отличия».

«Живео Россия!»

Илья Леонидович, видимо, хотел лично убедиться в справедливости сведений о тяжелом положении в Сербии, поэтому посетил, кроме Ниша, еще несколько небольших сербских городков. Оказалось, что в провинциях обстановка была еще хуже, как писал об этом и князь Трубецкой: «Из провинций доходят известия, оставляющие далеко позади то, что делается в Нише. Есть местности, как например Вальево, занятое одно время австрийцами, куда доступ путешественникам воспрещен, вследствие повального характера болезней. Между тем вагоны служат одним из самых больших источников распространения заразы, и не дальше как сегодня я узнал о том, что заболела сыпным тифом вся семья сестры управляющего Министерством иностранных дел г-на Иовановича, схватившая заразу во время переезда».

Генерал Татищев, между тем, безбоязненно продолжал путешествие. В дороге он писал Государю: «Я поплыл по Дунаю до Прахова. Здесь меня ожидал экстренный сербский поезд и два сербских офицера. По пути поезд остановился в городке Неготиме; я и сопровождающие меня …сели в приготовленные для нас экипажи и поехали по улицам, разукрашенным русскими и сербскими флагами… На улице было много народа, приветствовавшего посланного Вашего императорского величества криками: ”Живео Россия!“ (Да здравствует Россия!) Вообще, с минуты вступления моего на сербскую почву я видел одно только выражение любви и благодарности храброго сербского народа Вашему императорскому величеству и России за помощь, которая ему теперь оказывается».

Любовь не убоялась смерти

Илья Леонидович имел возможность быстро покинуть Сербию и уехать с наградами в Черногорию. Однако, получив известия, что при дворе черногорского короля ведутся тайные переговоры с австрийцами, он отказался от поездки, остался в Сербии «под предлогом болезни» и провел в стране целый месяц. За это время он помог русской миссии организовать работу по борьбе с эпидемией. Именно во время его пребывания в Сербии русский посол князь Трубецкой составил подробное донесение Государю о ситуации в стране. На этом донесении Государь наложил резолюцию, что Сербии необходимо помочь.

Генерал Татищев, исполнив поручение Царя, в январе 1915 года возвратился в Россию. Ему было разрешено принять и носить пожалованный Сербский орден Белого Орла І степени. Докладывая Государю о своей поездке, генерал, конечно, еще раз описал ему бедственное положение братьев-сербов.

Именно после визита генерала Татищева в Сербию и после его донесений, там начались активные действия по борьбе с эпидемиями: в Сербию были отправлены врачи, лекарства и другая помощь, прибыли отряды Славянского благотворительного общества, санитарные миссии княгини Марии Константиновны Трубецкой, Московской Александринской общины сестер милосердия, санитарный отряд русских обителей Святой горы Афон. Защищать от инфекций пришлось не только солдат, но и военнопленных и мирное население, для которого были организованы бесплатные столовые с горячим питанием и амбулатории. За 6 месяцев через бесплатную медицинскую миссию прошли тысячи больных, а все лекарства из центральной русской аптеки выдавались бесплатно.

Особенной самоотверженностью отличилась жена русского посла княгиня М. К. Трубецкая. Она не побоялась приехать в Сербию вместе со своим маленьким сыном и лично работать в госпитале. Усилиями Марии Константиновны был открыт русский госпиталь, а в церкви святого Николая на окраине Ниша был создан детский дом, в котором русские медицинские сестры заботились о 150 детях. Благодаря добровольным пожертвованиям, постоянно поступавшим из России, княгиня Трубецкая смогла открыть в Нише для населения бесплатную столовую с горячим питанием, а вскоре там работало уже четыре таких столовых. В феврале 1915 года из России в Сербию приехала специальная эпидемиологическая бригада, которая провела дезинфекцию города и окрестностей. Благодаря всеобщим усилиям в апреле 1915 года эпидемии начали стихать. Русские врачи и медсестры вынесли все невзгоды военного времени, самоотверженно исполняли свои обязанности, это был настоящий подвиг.

В этом подвиге милосердия, несомненно, важнейшую роль сыграло неравнодушие генерала Татищева. Как человек сострадательный, он принял очень близко к сердцу беды сербов и, будучи близок Государю, смог лично передать ему все подробности катастрофы, после чего и была организована масштабная помощь, спасшая страну.

Святитель Николай Сербский писал: «Долг, которым Россия обязала сербский народ в 1914 году, настолько огромен, что его не могут возвратить ни века, ни поколения. Это долг любви, которая с завязанными глазами идет на смерть, спасая ближнего своего. <…> Любовь русских к братьям своим не отступила пред опасностью и не убоялась смерти».

Генерал Татищев прославлен Русской Зарубежной Церковью в 1981 году как святой мученик воин Илия. Надеемся, что состоится его канонизация и для всеобщего почитания в Русской Церкви. Он был похоронен на кладбище Ново-Тихвинского монастыря г.Екатеринбурга, которое в советские годы сравняли с землей. Могила генерала Татищева не сохранилась, но имя его и его дела живы. Призываем всех заказывать панихиды за воина Илию и просить его помощи, а о случаях его помощи и заступления сообщать через почтовую форму нашего сайта.

Извор:
САБОРНИК