Имао сам ужасан сан

У том сну, у својој кући, нисам био ни крив ни дужан да патим од некога кога никад нисам видео ни чуо. А било је овако:

Јадног бескућника, који је на правди Божијој био претучен и избачен на улицу, одвео сам у своју кућу да се извуче из невоље. После неког времена, постао је толико добар да више није хтео да оде и преузео је моју спаваћу собу као своју. Како му је потребно и купатило, усвојите га као и ходник којим треба да дође до купатила. Тада је осетио да му је живот скучен без дневне собе. На крају крајева, имам само једну собу на првом спрату са малим балконом.

Ако желим да изађем, морам да прођем кроз просторије узурпатора и, наравно, не могу то учинити без његове дозволе. И љут је на мене што не желим да напустим последњу собу у којој живим и оставим га да сам ужива у слободи. Узео ми је и двориште, и не само да не могу нигде да изађем, него нико не сме ни да ми дође, осим ако узурпатор то не дозволи. Не могу да идем ни на посао, али он ми даје само храну и воду колико је довољно да преживим, само да ме истера из сопствене куће.

Наравно, нисам одмах одустао. Нисам за то да се проблеми решавају насилно, па сам се прво жалио надлежнима, али су ме замолили да будем стрпљив и да ништа не радим без њих, јер хоће да све реше по закону. Али гле чуда, власт је прво пресудила да узурпатор може да задржи спаваћу собу, а да може равноправно са мном да користи купатило и ходник, док се не донесе коначна одлука. Наравно, жалим се, али то траје годинама на суду, а узурпатор ми већ забрањује коришћење ходника и купатила. Ја се наљутим на њега, кажем му неку грубу реч, а он ме пребије и онда се жали суду да га нападам. Суд пресуђује у његову корист, јер каже да, док се спор не реши, има право да се брани сам.

У међувремену сам добио децу, расту, а ја сам још на суду, а узурпатор ме све више злоставља и тера из куће. И ја се жалим на то. Додуше, суд не пресуђује да ја морам да напустим кућу, али не одлучује ни да је узурпатор напусти. Има моћног, богатог пријатеља који не штеди да подмићује судије и адвокате и плаћа му моћне телохранитеље да што више штите узурпатора, а ја сам толико осиромашен да једва преживљавам и немам пара ни за храну, а камоли за судова и физичке заштите. Комшије виде моје стање, знају како сам патио, али се плаше узурпаторовог насилног пријатеља који их све уцењује и не смеју да стану на моју страну. У међувремену, већ имам унуке, сви смо скучени у једној просторији, сви смо фрустрирани и све чешће буктимо, па чак и физички нападамо узурпатора.

Али он има моћно оружје и моћне заштитнике, и сваки пут када дигнемо руку, он је туче, ломи нам ноге и суд одлучује да има право да се брани. Дакле, он је тај који је узурпирао, који ми годинама малтретира и одузима право, злоупотребљава ме, а ја сам тај који је агресиван ако се браним. Међутим, ако се браним речима, то нема резултата, а ако се браним физички, онда је то у ствари напад и злостављање. И брани се у сваком случају, иако је стално у активној улози, у фази напада. Оптужују ме да сам насилник, а њега квалификују као жртву.

На крају дана, пожелело ми се да напустим све, напустим своју кућу. Али где? Комшије не желе да ме приме јер се плаше да ће их сада задесити моја судбина, да ћу почети да их малтретирам у њиховој кући, као што је овај урадио са мном. Ако покушам да то решим на силу, не могу, слабији сам, потпуно сам осиромашен, ослабљен. Ако се надам правди, то је као да подстичем мртвог коња. Остаје само да се препустим судбини и да умрем одбачен од свих, у беди, или да одем да умрем осветећи се бар колико могу, што није много. Лудим!

На срећу, пробудио сам се. Ох, какво је то олакшање било! Али нешто ме мучи и размишљам – шта ако слична ситуација заиста постоји у стварном животу? Како тај човек или ови људи живе, како то подносе? Међутим, срећа је што су људи људи и што верујем да тако нешто никада не би могло да постоји.

Извор:
ЛОГИЧНО