МОРАЛ СРПСКОГ ЧОВЕКА КРОЗ ВЕКОВЕ: НАД ЈЕДНИМ СЕЋАЊЕМ НА ДЕДИНЕ ПОУКЕ

Пред читаоцем је текст Боривоја Јелића, покојног професора српског језика и књижевности, из нововарошког, старорашког краја. Он је у поукама свог деде дао најлепши образац народне хришћанске етике, која се преносила с колена на колено. 

БОРИВОЈЕ ЈЕЛИЋ: НАУК ДЕДЕ ВЛАДИМИРА

„Пра­штај­те се­ни пре­да­ка што ме ду­шев­ни не­мир го­ни те вам ко­сти у зе­мљи по­тре­сам“
(Гре­шни ле­то­пи­сац)

Де­да и унук, то су ста­бло и цвет, ко­рен је већ у зе­мљи, али од ње­га све за­ви­си. На ис­ку­ству и пам­ће­њу овај свет и те­ме­љи се, и не по­сто­ји тај, а да од пре­да­ка сво­јих бар по­не­што ни­је на­сле­дио и за­ту­вио.

И мој де­да Вла­ди­мир, дав­но упо­ко­је­ни (ла­ко му бу­се­ње де­бељ­ско из­ме­ђу два ка­ме­на го­ле­ма) го­во­рио ми је и да­вао са­ве­те ка­да год би му се пру­жи­ла при­ли­ка и по­го­дан тре­ну­так и раз­лог.

— Чим уста­неш, из­ју­тра, на­рав­но увек на де­сну но­гу, отво­ри про­зор и раз­гле­дај на све че­ти­ри стра­не све­та. Устај чим се про­бу­диш, не бу­ди ле­зи­леб, јер не за­бо­ра­ви, ра­но­ра­ни­лац ку­ћу др­жи и под­у­пи­ре, уве­ћа­ва оку­ћи­ште и до­гра­ђу­је. Не га­ла­ми, по ку­ћи, иди по зе­мљи ти­хо, као и мрав сва­ки, на­зо­ви сва­ком до­бро ју­тро, не ср­ди се ако ти се не уз­вра­ти.

Оби­ђи има­ње, раз­гле­дај, ком­ши­ју и про­ла­зни­ка за здра­вље при­у­пи­тај, сми­сли при­јат­ну реч и до­ба­ци ша­лу. А чу­вај се и ре­чи и не­мој да ти је­зик бу­де бр­жи од па­ме­ти, јер она, реч, мо­же за са­го­вор­ни­ка да бу­де са­бља љу­та, и ва­тра и отров, ра­на не­за­бо­рав­на, али и мед и ме­лем.

Не иди не­зван ни­куд и не на­ме­ћи се, али и не за­по­ста­ви и не за­не­ма­ри ни оног ко те при­зи­ва и ко те же­ли. По­ста­рај се да ува­жа­ваш и ту­ђа ми­шље­ња сво­јим, али мо­раш др­жа­ти и до сво­јих уве­ре­ња, на­рав­но на пра­вим раз­ло­зи­ма за­сно­ва­ним. Не вре­ђај осе­ћа­ња ни­чи­ја а и не са­ви­јај кич­му пред сва­ким.

На твр­дој зе­мљи, под но­га­ма, и под не­до­глед­ним не­бом, и при­јат­ним и не­ми­ло­срд­ним, жи­вот из­гле­да сва­ком она­ко ка­ко га ми уде­си­мо. Не ди­рај ни зми­ју, под ка­ме­ном, цр­ње јој не мо­же би­ти, псе­то на свом ко­ри­ту, ни јар­ца док бр­сти, не­зван не уда­рај на ту­ђа вра­та, мо­же те гла­ве ко­шта­ти. Не аке­тај за сук­ња­ма, не аси­ли, не про­да­ји па­мет за ме­ки­ње. Жен­ски­ма и је­сте у су­је­ти да за њи­ма иде глас и у не­бе­си­ма их по­ди­же. Упам­ти, же­нид­ба је нај­ве­ћа рас­кр­сни­ца на чо­ве­ко­вом жи­вот­ном пу­ту и же­на зло без ко­га се не мо­же. За­то не жа­ли опа­на­ка, док си млад, и че­ти­ри ока отво­ри, рас­пи­тај и за де­ве­то ко­ле­но, ма­да се де­ша­ва, по не­ком ина­ту, па круп­но по­гре­ше и ко­ји нај­ви­ше раз­би­ра­ју… Кад до­бро об­и­граш, на све стра­не, и ко­нач­но од­лу­чиш се, при­ми мој на­ук, по­ми­ри се са суд­би­ном и до­ви­јај се да ти змај љу­ти не по­му­ти ум и за­се­ни вид очи­њи, ука­ра­ри не­ка­ко ве­шти­ну и сна­гу и не­ка ти је Бог на по­мо­ћи.

Па­ра­ма се не раз­ме­ћи, ни­ти ка­пи­та­лом ика­квим, јер про­ла­зно је све и све у Бож­јој ша­ци, не ва­рај се, чу­вај и по­штуј сво­је, а од ту­ђег рђа и ту­ге би­је. Ако ти је до не­че­га и ста­ло, у жи­во­ту и би­ло че­му, по­гле­дај и раз­гле­дај, обр­ни се, про­це­ни, од­ме­ри, не за­ле­ћи се, јер ни­је за сва­ког ни дру­мом пе­ва­ти, ура­ди­ће то бо­ље онај ко­ме је то од при­ро­де ства­ри и Бо­га на­ме­ње­но.

По­мо­зи не­моћ­ном, уко­ли­ко и сам ни­си у не­во­љи ве­ћој, оби­ђи свој­ту и не за­бо­ра­ви, по­се­ти гроб умр­лих и, сем све­ће и ра­ки­је, ни­шта не но­си. По­штуј и пра­штај, не бу­ди зло­пам­ти­ло што игда мо­жеш, јер и зло­чи­ни­те­љи, по­не­кад ни­су кри­ви кад ђа­во у њи­ма пре­ваг­не и Бог их за­бо­ра­ви.

Не го­ни сен­ку, уза­луд, не­ћеш је сти­ћи, обр­ни се, она ће кре­ну­ти за то­бом. Све иде и сле­ди по не­ком по­рет­ку свом. Иза­ђи из ку­ће пред го­ста и по­кло­ни се, би­ло да је си­ла или про­сјак, јер ства­ри и до­га­ђа­ји иду по не­ком свом ре­до­сле­ду, и мо­же те суд­би­на за­де­си­ти да и ти до­ко­ту­раш се, у жи­во­ту, и за­ба­саш пред њи­хо­ва вра­та и за­тра­жиш спас или ми­лост.

По­штуј и власт (јер си­ла Бо­га не мо­ли) и не упли­ћи се у по­ли­ти­ку без ве­ли­ке не­во­ље и ну­жде.

Да, се­љак је био мој де­да па је, по­ред уну­ка сво­јих, во­лео и њи­ве и ли­ва­де, не­го­вао биљ­ке, го­во­рио је: – Са биљ­ка­ма по­сту­пај као са љу­ди­ма, око­пај, пот­кре­ши, огра­ди, огр­ни, за­лиј, и оне жу­де за про­ле­ћем и сун­цем, ва­зду­хом, са­мо што не зна­ју збо­ри­ти.

Иза­ђи у при­ро­ду и по­гле­дај, у про­ле­ће, ка­ко се жуд­но сме­шка сун­цу зе­мљи­ца. По­ми­ри­ши ва­здух и по­слу­шај ка­ко и трав­ке на­ви­ру, ко и во­де, на зов раз­ви­гор­ца. За­ки­ти се и ко­при­вом, на Ђур­ђев­дан, и оку­пај на ја­зу или још бо­ље на пе­ну­ша­вом во­де­нич­ком ви­тлу, ле­ско­вом гран­чи­цом оки­ти гра­ђе­ви­ну сва­ку, и њи­ву и ли­ва­ду, на Спа­сов­дан, а оба­ве­зно ис­пле­ти бу­кет ве­на­ца са ли­ва­да, на Ви­дов­дан и Пе­тров­дан.

О му­дар је и про­му­ћу­ран био мој де­да, ду­ша му про­ста, јер ка­ко би још за тур­ског зе­ма­на, и вла­сти у зе­мљи­шним та­пи­ја­ма на ње­го­во име би­ло упи­са­но по­ла се­ла.

Из књи­ге: Љу­ди са бр­да и уз­бр­ди­ца, про­фе­со­ра Бо­ри­во­ја Је­ли­ћа. ( објављено у „Православном мисионару“)

УМЕСТО ЗАКЉУЧКА: СРПСКО НАРОДНО ПРАВОСЛАВЉЕ

У свом огледу „Православље“ свештеник Павле Флоренски је истакао да се руска хришћанска побожност уобличила из више елемената – то су византинизам, словенско паганство, култ сунчевих божанстава и култ предака. Исто је тако било и код Срба – православно, источно хришћанство је кров дома, у коме су се нашли и остаци старог многобоштва, са низом обичаја везаних, преко култа светаца и празника, за природу ( Ђурђевдан и коприва, Спасовдан и леска, Преображење – преображавају се гора и вода, итд. ). Крсна слава је преобиликовала култове предака и крвну жртву заменила хлебом и куваном пшеницом ( која се зове кољиво јер се више не кољу жртвене животиње, него се спрема жито које символизује васкрсење ). Сунце је престало да буде божанство, али се преселило у коло ( у колу су се игра како се сунце креће ) и колач ( колач је обредни хлеб, од чеснице до оног славског ). Важно је истаћи – паганизам није био срж српског живота, него само подсвесно ( па чак и предсвесно ) освртање на предачко искуство, али са снажним осећањем да је Христос Бог наш, и да смо прави хришћани. То је родило и етику нашег човека, узвишеног сељака, који је изнео све српске борбе и победе кроз векове.

Свакако да у обрасцу хришћанског понашања српског војника спадају и она правила која су очеви предавали синовима када су синови ишли да се боре за отаџбину. Та правила су била кратка, јасна и једноставна:кад се пуца, не нишанити у непријатеља, него пуцати према непријатељским линијама (наравно, то није увек могуће, али када је могуће, поступити тако);не узимати ништа са покојника од његових личних ствари;чувати се од неморалног живота и распусности; поштовати туђе и не отимати нечију муку и зној.

Покојни деда по мајци причао ми је да је његов отац, Јанко Лучић из Кулиноваца код Чачка, прелазио преко Албаније са десетинама хиљада других војника и мученика. Били су гладни до бола. Једном приликом, док су прелазили кроз албанско село, он, не могавши да издржи глад, удари кундаком о врата неке куће. Отворила му је Албанка, са заром и фереџом. Иза ње је било много деце која су га уплашено гледала. Тада је Јанко на шиптарском затражио хлеба и жена му је пружила комад проје. То је било довољно да Јанко Лучић реши да више никад на тај начин не тражи хлеба. Сетио се да можда неки туђин удара на врата његове куће и тражи хлеба од његове жене и гладне деце.

Етика српског села подразумевала је снажно осећање опасности од греха чије се последице преносе с колена на колено, и стварају скоро непоправљиву штету. Мој деда је говорио да блудничка и лоповска кућа не могу да опстану, и да, кад човек ради поштено, пола му узме ђаво – а камоли ако ради непоштено.

Да, наравно, код Срба је било остатака митског мишљења, нарочито кад је било мало писмених и учених. Али, и то је људски. Човек, пo речима грчког философа Христа Јанараса, има потребу да формулише искуство умних и апсолутних стварности зато што му je такво формулисање неопходно за живот. Јер живот се друштвено остварује само ако се исти „обједињује заједничким позивањем на непроменљиву и непреносиву осовину умног”. И ту je неопходан мит. Чујмо Јанараса: „Митски израз, обично, персонификује умне или апсолутне стварности. Ово због тога што се искуство живота и, релативна или апсолутна, могућност постојања непосредније одсликава кад je утеловљена у једном егзистенциојалном носиоцу. Односи које устројавају живот и егзистенцијалне могућности су, у миту, односи личности. „Круг” живота, рецимо, – сејање, рашћење, плодоношење, смрт у миту може да буде један андрогини плодотворни однос или један именовани матерински однос који се непрестано врти у круг. Манифестација мудрости може да буде парадоксално деторођење из главе, из средишта ума. Како глава која рађа, тако и мудрост која се рађа, у миту су именоване особе. Али однос je уман, означава непроменљиву и непропадљиву стварност начина живота. Због тога и лица које га отеловљују јесу апсолутне егзистенције, слободне од времена и смрти. Мит je најподеснији приступ у космичку мудрост. To je приступ доживљајни, претпоставка доживљајне усклађености, прилагођености људског ума умној („логосној”) стварности живота: односно, исправног разумевања живота. /…/ Ум човека не одражава напросто постојеће и збивајућe: он разумева живот, он je сами догађај учествовања човека у животу, a само на начин учествовања разумева се живот. Мит je првенствено семантика овог доживљајног разумевања”.

Али, митос је свој смисао код православних Срба постао Логос, и добио своју моралну вертикалу, која нас, иако смо „олошали“ у односу на претке, и даље држи.

О српском односу према Богу и вери сјајно је писао Владимир Велмар – Јанковић у „Погледу с Калемегдана“:“Од тринаестог и четрнаестог века већ је међу Србима и у Србима коначно победило Хришћанство. Кад их је напустио и мртви цар и последњи деспот пао, остао је близак српским сељацима хришћански Бог и бивао им све ближи што се патња више продубљавала: хришћански Бог са својим тајнама једињења с човеком, са својом свепобедном силом васкрсења. Тај „Бог с њим“ спречавао је да се осети потпуно изгубљен и препуштен самом себи човек од кога се вечито нешто отимало, и као човека и као сељака, преко чијих земљишта и огњишта су се сваки час биле и харале војске, преко чијег образа је сваки час шибао бич срамоте и онда кад га је штитио. Тај Бог је био с њим и кад су цркве попаљене, жив је био у њему у збегу где није било људског друштва, у шуми и планини; а исто тако жив у породици – задрузи, у племену, у кнежини где се исто тако живело без сигурности, у великим напорима, преко снаге, у трпљењу. Наука великог проповедника живота кроз смрт била је присутна тамо где се толико живело на ивицама овоземаљског и где је сваки дан доносио ово или оно тешко „или-или“: кад би хајдуци изгинули, кад би буне и устанци пропадали, кад би и последњи педаљ земље нестао испод ноге народу; на сеобама, у бекству, у вечитом избеглиштву од три столећа, и у вечитом ненапуштању српске земље, враћању на њу. Увек кад се Србин враћао на себе, кад је – и колико пута! – из себе сама, јер други му мало даваху, а вечито узимаху – морао да ископа последње поуздање у правду која ће једном доћи, био је с њим хришћански Бог који га није оставио откад је вера отаца постала активна садржина његове душе. По пореклу боје византијско, источно, балканско Хришћанство живело је кроз српског сељака без златног сјаја Цариграда, и дуго после пропасти краљевске државе.  Увек интимно присутно, у свим изразима народног живљења, макар као тињање светлости у мрачном добу турском, оно је непрестано налазило самообновну моћ и занављало душевно свога човека. Било је у његовој души све мрачније, све пустије; оголела је много и хришћанска вера, свела се на своју природност без догме и без санкција. Али свој еванђеоски карактер није изгубила никад и своју „реформацију“ доживљавала је сама од себе, без калвинизма и лутеранизма. Медитативно и мистично у духовника, зрачио и природно у обичног човека, то Православље прожело је као највише духовно начело целог српског човека. Аскетично, монашко, пуно духа самоодрицања, оно је било широка народна вера а не привилегија Цркве и изабраних. Њено ширење није било подржавано никаквим ломачама ни мисионарством спаса, али је ипак баш она помогла да се у српском човеку настани неисказана дубока снага страдања и надахне смисао његове борбе, која није била ни нада ни утеха, која није вапила на небо у очајању, но само опредељивала српског човека за оно што је представљало његов мушки подношени и живљени живот.  Била је то историја духа где је прегарање било тако рећи искључиви облик живота, али икад негација живота. Дух Православља је оспособио српског човека на патњу која није водила смрти, на велико ништење себичности које није било самоуништење.“

Запис професора Јелића показује да су Срби заиста били хришћански народ у дубоком смислу те речи. И то је једино што, после свега, имамо и данас, и на шта се можемо ослонити.   ( В.Д.)

Извор:
ИСКРА